Кад Мориће пофаташе
Кад Мориће пофаташе,
б'јеле руке савезаше,
поведоше уз Коваче,
уз Коваче кроз Сараче.
Па говоре два Морића: 5
„Богом браћо делибаше,
попустите б'јеле руке,
синђир халку испод врата,
да ми једном испјевамо."
Делибаше сажалише, 10
б’јеле руке попустише,
два Моиића запјеваше:
„Сарајево, широко си,
Ат-мејдану, зелен ти си,
Латинлуче, лијеп ти си." 15
То зачула стара мајка,
стара мајка питу куха,
у руци јој оклагија,
а у другој златан ибрик,
оклагију попустила, 20
златан ибрик саломила,
босонога полећела,
гологлава без фесића,
уз Коваче, кроз Сараче,
па завика стара нена: 25
„Богом браћо, сви ковачи,
не дајте ми оба сина,
на поклон ви сви Ковачи.”
Налећела кроз Сараче:
„Бог вам браћо сви сарачи!" 30
Долећела на капију,
па завика стара мајка,
стара мајка два Морића:
„Бог вам бабо Џелал паша,
поклони ми оба сина, 35
ако нећеш оба дат'и,
подај мени једног сина,
да се мајка разговара."
А вели јој Џелал паша:
„Хајде кући, стара мајко. 40
Ја ћу писат своме цару,
своме цару у Стамболу
да поклони сине твоје."
Стара мајка поврати се,
па је ето своме двору. 45
Џелал паша наредио,
а на своје делибаше:
„Ухапсите два Морића,
да отпишем до Стамбола."
Не сједоше[1] делибаше 50
Џелал пашу послушати,
изведоше два Морића,
на капију објесише.
Изађоше на табију,
запалише до два топа. 55
То зачула стара мајка.
Тада се је осјетила
да су синци објешени.
Паде стара на одају,
никад више не устаде. 50
Црче мајка за два сина.
