Истрага противу Декембриста (А. Јелачић)
| ИСТРАГА ПРОТИВУ ДЕКЕМБРИСТА Писац: Алексеј Јелачић |
| Чланак »Истрага противу Декембриста (поводом стогодишњице њихова Устанка)« др Алексеја Јелачића, је објављен у загребачком часопису „Нова Европа“ (књига XIII, број 7) од 11. априла 1926. године, стр. 219-225. |
(поводом стогодишњице њихова Устанка).
14./26, децембра 1825 — приликом полагања заклетве Цару Николи I, који је након извесних неспоразума и комешања ступио на престо Руске Царевине, упражњен услед смрти старијег му брата Александра I и услед одрицања од наслеђа другог брата-царевића Константина, — избио је у Петрограду покушај револуције, који је још истог дана у крви угушен. Неколико дана затим десила се и побуна војника на рускоме Југу, која је такођер након кратког окршаја угушена. Непосредно иза тих догађаја извршена су многобројна хапшења учесникâ, завереникâ, и симпатизерâ, и након безбројних саслушања, суочавања, и читања докумената пред једном мешовитом истражном комисијом, којима се открило да су ови тобоже случајни догађаји имали једну посве неслучајну и дубоку позадину, и да је уопште либерални и демократски покрет захватио био озбиљно корена у руском вишем друштву, донесена је пресуда којом су осуђени на врло тешке казне преко стотину учесника покрета, од којих су петорица одмах обешена, а већина других пошла у Сибир на робију у тешким оковима. Циљ самог покрета било је: темељна промена руског државног и социјалног уређења у духу уставности. Учесници покрета били су подељени на републиканце и на присташе т. зв. уставне парламентарне монархије, слободе и грађанске једнакости (кметска зависност сељака имала је бити одмах укинута), путем „Великог Сабора“, тојест Уставотворне Скупштине.
Прошлог децембра дакле навршило се је пуних сто година од тог знаменитог догађаја, од тог „првог покушаја праве политичке револуције у Русији“, „првог иступа руске интелигенције“, који се од стране многих савременика и историчара третира и као „последњи покушај такозваног дворског преврата“ (којих је од 1725, од смрти Петра Великог, до 1852 било неколико). Та стогодишњица одјекнула је на много страна. У самој Русији она је прослављена свечаностима, публикацијама, предавањима, и издавањем јубиларних поштанских марака; осим тога издате су неке нове радње о том покрету и ван Русије, од стране руских емиграната и других писаца, па је и код нас у Југославији о томе писано по часописима и листовима.
Међу овим јубиларним публикацијама о Декембристима, у Русији и ван ње, заслужује несумњиво највећу пажњу прва свеска издања Руских Државних Архива под насловом „Побуна Декембриста. Грађа, свеска I“, у којој налазимо — уз уводни чланак уредника читаве збирке, московског Комесара Просвете проф. М. Н. Покровског, познатог аутора марксистичке „Руске Историје“, — одлично објављена акта неколицине оригиналних претреса споменуте Истражне Комисије највећим делом противу виђенијих чланова такозване Северне Гране покрета. Одломци, већи или мањи, тих докумената били су и раније донекле познати; али ова грађа големе вредности излази овде први пут у целини, и то у једном узорном критичком издању. Иза прве свеске следиће друге, и како изгледа биће их 12, све на основу оригиналних докумената која се чувају у Државним Архивима. Када издање буде готово, оно ће, скупа са већ објављеним многобројним мемоарима савременика, поименце пак самих Декембриста, пружити потпуну слику овог покрета.
Да пређемо сада на карактеристику и преглед садржине свеске која је пред нама[1], а из које ћемо донети и истакнути неколика важнија места.
У овој свесци „Грађе“ налазимо, дакле, пре свега споменути увод главног уредника, којим се — цитирајући речи самог Љењина — одаје поштовање сени Декембриста. Затим долази чланак о истрази над Декембристима опет из пера уредника Покровског, и његова објашњења, чисто и уско стручна, о врсти докумената, те најзад и сами документи, т. ј. сва акта по истрази противу „злочинаца“ који су припадали „Северном Тајном Друштву“, поименце противу гардијских пуковника кнеза Сергија Трубецког, несрећног револуцијонарног „диктатора“, испитаног на дан 14. децембра, којега је Суд доцније ставио на чело свих 116 криваца који нису кажњени смрћу, и политичког песника Риљејева, који је био обешен, те кнеза Еугена Обољенског, једног од вођа Северног Друштва, и Никите Муравјова, најбољег теоретичара и аутора Уставног Пројекта за Русију примљена у том кругу. Даље је ту истрага над Петром Каховским, који је обешен, осуђен ради убијства петроградског генерал-гувернера грофа Милорадовића, а који је можда био најтрагичнија личност Устанка, над кнезом Димитријем Шћепиним-Ростовским, који је случајно узео учешћа у Устанку, бранећи као легитимист права царевића Константина, и над песником и романописцем романтичарске школе Александром Бестужевим и његовим братом Михајлом. Из чланка А. Покровског, као и из самих докумената, добијамо доста јасну и веома занимљиву слику у првом реду саме истраге, са пуно значајних и конкретних подробности. Страшна судска драма, која се зове парницом противу Декембриста, открива се овде пред нашим очима. Страшна су ова суочавања, при којима су окривљавали један другог учесници покрета, посрнули морално услед атмосфере ужаса и нарочите врсте моралног подмићивања, које је вешто изводио Истражни Одбор по упутствима самога Цара-истраживача Николе I. Страшна су и њихова признања, њихова кајања, па понегде и јецања. Али се уз то они јављају на више места и као родољуби и идеалисте, као најбољи синови свога народа и свога времена. Боје, звуци и одјеци живота, јако су избледели у овим документима, јер то нису стенограми него тек ретуширани и стилизовани записници. Али, крај свег тога, имамо пред собом докуменат првог реда за познавање и реконструјисање једне од највећих и најзанимљивијих политичких драма руске прошлости.
Свим оптуженима Истражна Комисија постављала је питања о њихову образовању и о пореклу њихових либералних („слободних“) погледа. „Диктатор“ кнез Трубецкој, например, излаже у једном од својих првих исказа читав историјат свог либерализма: „Слободне погледе“, вели он, „ја сам добио, по завршетку рата са Французима, благодарећи догађајима који су се десили у Европи након закључења мира, поименце пак спомињем ту претварање Француске Царевине у Уставну Монархију, обећања других европских владара да ће даровати својим народима уставе, и стварно завођење уставности код неких од њих, те придружење краљевине Пољске Русији на основу Устава; затим, први говор покојног Цара на Скупштини (у Варшави), из којег су закључивали да Њ. В. тежи да и Русији дâ Устав... Разговори, које сам слушао у вези са свим овим питањима, измена мисли са члановима бивших тајних друштава, читање часописа, књига које се тичу историје и законодавства различних држава, подржавали су моје либералне назоре, а утврдили су се они у мени благодарећи убеђењу које сам стекао, да је стање Русије такво да преврат мора неминовно доћи“. Ово последње мишљење било је образложено: 1) честим побунама сељака против својих спахија, које су постајале све чешћим и све дужим, 2) општим тужбама противу зулума локалне администрације, и најзад 3) „Држао сам да ће поред тога образовање војних колонија (то је била једна кобна творевина грофа Аракчејева, љубимца цара Александра) бити узроком преврата“. Слично говоре и други оптужени, наглашавајући обично читање либералних публикација и револуцијонарних песама, уз примере класичне старине — Гркâ и Римљанâ, — и примере модерне о револуцијама које су се и за време Рестаурације, као што се зна, стално дешавале и у Европи и у Америци (на једном месту спомиње се и Српски Устанак).
Онда долази подробно излагање историје тајних друштава, — грађа изванредно богата и занимљива, иако је већ и раније доста употребљена. Прецизно, методично и систематско излагање мислиоца и теоретичара генералштабног официра Муравјева, те пословно, опсежно, елементима кајања измешано причање кнеза Трубецког, допуњује се сликовитим приповедањем романтичара-песника коњичког капетана Александра Бестужева; а једно и друго и треће улази у оквир многобројних детаљних исказа датих на појединачна питања Комисије од стране свих оптужених. И раније познате (нарочито из мемоара) епизоде, као например покушаји првих завера против Цара Александра још од године 1817, и даље, као и важна епизода распада Тајног Друштва од године 1821—22, и нових припрема за преврат, са страсним претресом најакутнијих теоријских питања (монархија или република?) и практичних (шта би се урадило са царском фамилијом?), добијају нову светлост, и нове, често језовите, детаље у тој сада објављеној грађи истраге. Веома су занимљива, например, објашњења Трубецког и Риљејева, о томе ко и зашто је ко улазио у тајна друштва. — „Узрок постанка тајних политичких друштава лежи у љубави према отаџбини... Људи са врућом маштом, са пуним срцем и пламеном душом, и са великодушним осећањима, лако могу да буду увучени услед своје ревности и оданости ка општој користи у радње које су погибељне...“ (кнез Трубецкој). „Да би неко био примљен за члана Друштва, требало је да се пре свега подвргне испиту. Онај који је имао неког да прими, морао је прво сазнати мисли оног који је хтео бити примљен. Ако би овај ватрено волео Русију, ако је био готов за њу на сваку жртву, ако је поред тога био доброг (т. ј. моралног) владања и скроман и паметан, онда је могао да буде одмах примљен“ (Риљејев).
Теоријска схватања Декембриста, прилично добро и раније позната, ипак се боље расветљују благодарећи овој публикацији. Понешто се обелодањује овде по први пут, друго је било већ раније објављено али у мало друкчијем облику, или непотпуно и нетачно, због недовољне критичности претходних издања. Из целе грађе очигледно јасно излази разлика у схватањима између северне, умереније, и јужне, револуцијонарније групе, и то несамо теоријским него и практичким, у питањима тактике.
Ту нас нарочито занимају политички и друштвени идеали Декембриста чланова Северног Друштва Три документа у овој збирци су у том погледу од посебне важности: пројекат Устава кнеза Трубецког, „Занимљиви Разговор“ (почетак „Политичког катехизма“) Никите Муравјева, и концепт Манифеста, који је био спремљен за случај успеха преврата (опет из хартија Трубецког). Уставни пројекат (управо недовршен концепт), који налазимо у овом издању, личи на онај Никите Муравјева, који је био већ раније познат и обелодањен, али има у њему занимљивих варијаната и напомена. Основне су мисли следеће: Русија мора постати Уставном Царевином, и то федерацијом држава са Царем на челу, под именом „Словено-Руска Империја“, а са престоницом у Нижњем Новгороду на Волги, који добија ново име: Славјанск; у тој држави сељаци постају лично слободни, а сви су грађани једнаки пред законом, али се деле на грађане у ужем смислу, т. ј. оне који имају политичка права, и на оне становнике Царевине који ових права немају; пасивно изборно право припада само богатијим поседницима; Средишни Парламенат, као и локални сабори, уређени су по обрасцу дводомном. Овај пројекат састављен је под утицајем устава Северно-америчке Уније и француских устава (1791 и 1814), као и шпанског Устава од године 1812. — „Занимљиви Разговор“ Никите Муравјева, иако је већ био раније познат из једног чланка П. Шћегољева (у његовој збирци „Историјске студије“), толико је занимљив, а за наше читаоце и непознат, да ћемо га овде пренети у већем изводу. „Питање: Шта је слобода? Одговор: Живот сагласан са вољом. П.: Одакле произлази Слобода? О.: Свако је добро од Бога. Створивши човека по своме обличју, ...Он му је даровао Слободу! П.: Да ли сам слободан радити све? О.: Ти си слободан радити све што није штетно за другог. То је твоје право. П.: А ако ме неко буде гонио? О.: То ће онда бити насиље, којем ти имаш право да се одупиреш. П.: Дакле, сви људи морају да буду слободни? О.: Без икакве сумње. П: Да ли су сви људи слободни? О.: Нису. Мали број људи је покорио себи већи. П.: Зашто је мањи број људи покорио себи већи? О.: Једном је пала напамет неправедна мисао да господари, а другом ниска мисао да се одрекне природних права људских, која му је сам Бог даровао. П.: Треба ли да се трудимо да задобијемо Слободу? О.: Треба. П.: На који начин? О.: Треба утврдити стална правила или Законе, како је то било у старо доба у Русији. П.: Како је било у старо доба? О.: Није било владара аутократских. П.: Шта то значи аутократски владар? О.: Владар аутократски, или самовољан, јесте онај који држи земљу по својој вољи, непризнајући власти разума, нити закона Божјих и људских, него без разлога по своме ћефу влада...“ И онда ту следи даља историјска и правна анализа аутократије, коју свуда „сматрају безумљем и безакоњем“, те која је у Русији заменила праведну народну владавину и Управу Већа, која је пропала са доласком Татара. „Разговор“ се завршава следећим „питањем“ и „одговором“: „Зашто ово зло (аутократија) није окончано са владавином Татара?“ — „Традиције ропства и оријенталски појмови покорише њих (Русе) оружјем и задаше још више зла Русији. Народ који је стрпљиво примао јарам канова, на исти начин трпео је и власт московских кнежева, који су у свему подражавали овим тиранима.“ Ту видимо и нарочиту концепцију руске историје, веома далеку од званичне, створене у XVIII столећу и сјајно изложене од савременика Декембристâ знаменитог историчара и идеолога назадњаштва Карамзина. Лако је разумети, да је цар Никола, коме је Истражни Одбор поднео овај „Разговор“ у оригиналу, дао израза своме негодовању француским речима: „Quelle infamie!“ — Са пројектом Манифеста народу у име Сената улазимо већ у оне догађаје који су сачињавали само језгро устанка Декембристâ. „Спаси Господе људе Твоје“, тако почиње тај пројекат, „и благослови достојаније Твоје!“ Онда следе као програмске тачке: 1) укинуће Владе; 2) постављање нове привремене владе, док се не изабере стална од стране Скупштине; 3) слобода штампе са укидањем цензуре: 4) слобода свију вероисповести; 5) укидање права својине на људе; 6) једнакост свију сталежа пред законом; 7) приступачност свију звања свакоме, служба и занимања за све грађане без разлике; 8) укидање главарине, пореза на главу (овај је порез најстрашније притискивао прост пук); 9) укидање монопола; 10) укидање регрутовања и војних колонија; 11 и 12) смањење рока службе војницима и ослобођење оних који су одслужили 15 година; 13) самоуправе и темељне промене локалне администрације; 14 и 15) јавност суђења и суд пороте.
У очи експлозије, 14. децембра, завереници су грозничаво претресали догађаје и гласове, и спремали су се да искористе ситуацију повољну за револуцијонарну акцију („Нема Цара!“). Али није било много реда у њиховим већањима. То се јасно разабире и из следећег исказа кнеза Обољенског: „Кад би наша већања била така да се нешто одлучује већином гласова, онда би сваки члан излагао своје мишљење, промисливши прво све што има да каже; али се при нашим већањима често говорило једно мислећи о другом. Или, будући заузет неком мишљу или разговором, одједаред чујеш да те питају нешто сасвим десето, што управо ниси добро ни схватио, те дајеш свој пристанак или одбијаш нешто без икакве свесне намере, само да би те онај ко пита оставио на миру. Често пристајеш и на супротно мишљење само зато да се не би изродио спор, или да би се прекинуо разговор. Речју, у свима нашим скупштинама, у којима није било реда при већању, и које нису ни биле праве скупштине, него више места за прикупљање градских вести, један би из жеље да се покаже духовитим, други у расејаности, трећи несвесно, излагали мишљења можда и супротна своме схватању и карактеру...“ У исказима који леже пред нама пролазимо кроз све фазе и све детаље припреме од 14. децембра, и добијамо јасну слику акције и личности појединих учесника у њој, и целе колективне радње, упознајући од учесника, разуме се, у првом реду оне чији су искази овде штампани.
Преврат од 14. децембра испричан је у овој збирци, документарно, веома живо, са пуно животних појединости и карактеристичних цртâ. На крају следује сама истрага, о којој смо горе укратко говорили. Све у свему, ова је књига права јубиларна свеска у част Декембриста, — диван споменик првим борцима и мученицима за руску политичку слободу.
- ↑ »Центрархив. Восстание Декабристов. Материалы том I.« Државно издање. Москва — Љењинград. 1925. XX + 540 стр. + 4 прилога (фотографије оригиналних докумената).