Историја српскога народа (С. Станојевић) 11
| ←< 10. глава | ИСТОРИЈА СРПСКОГА НАРОДА Писац: Станоје Станојевић |
12. глава→ |
КУЛТУРНИ И ПОЛИТИЧКИ ПРЕПОРОЂАЈ СРПСКОГА НАРОДА.
Крајем XVIII и почетком XIX века настаје ново доба у историји српскога народа. То је доба, када српски народ, прво просветом и културом, а затим борбом за политичку слободу, излази из онога стања, у које је доведен турском владавином, особито у последњим вековима. Српски народ под Турцима није у опште, још од почетка турске власти, имао услова за напредак и за материјално и културно снажење. Када је турска држава почела опадати и слабити, и када је услед тога завладала анархија, настале су у сваком погледу још горе прилике, и док се на западу култура ширила у све већим размерама, српски је народ, особито после неуспелих устанака крајем XVI и почетком XVII века и после аустриско-турских ратова крајем XVII века, стално опадао. Али су ипак, напретком културе и просвећености код западних народа и политичким приликама у Турској и у Европи крајем XVIII и почетком XIX века, створени услови за културни и политички препорођај српскога народа.
Културни и просветни препорођај почео је код Срба у хабзбуршкој монархији после велике сеобе под Арсенијем III. И ако су Срби, који су се крајем XVII века преселили у Аустрију, дошли у прилике, које нису биле ни мало лакше од оних у којима су се налазили Срби који су остали у Турској, и ако су они, наравно удружени са својим саплеменицима које су у новој својој отаџбини затекли, одмах почели тешку и мучну борбу за одржање своје народности, — ипак су они у новој својој отаџбини нашли у многом погледу боље и повољније прилике, и за економни и за просветни развитак. Дошав у хабзбуршку монархију, они су дошли у културну и уређену државу, дошли су у додир са културним светом и под утицај напредних просветних идеја. У томе су се правцу Срби који су дошли под Чарнојевићем, удружени са онима које су у новој својој отаџбини већ затекли и који су већ стајали под утицајем западне културе и просвећености, необично брзо оријентисали и прилагодили новим приликама.
Већ од почетка XVIII века просвета је била једна од првих и најважнијих брига вођа народних и свих просвећенијих синова његових. Од Арсенија III сви бољи митрополити српски и сви виђенији представници народни радили су енергично и предано на томе, да Срби добију школе, да их добију што више и да оне буду што боље. Та борба за школе и борба за штампарије једна је од најважнијих тачака у програму српскога народа у хабзбуршкој монархији. Са много муке и са много истрајности радили су сви виђенији Срби у XVIII веку на томе, да култура и просвећеност у српскоме народу ухвати корена и да обухвати што шире слојеве. Али је тај посао ишао тешко и споро, и представници српскога народа морали су се довијати на разне начине, да би задовољили народне потребе у томе правцу.
Немајући наставничких снага, они су доводили учитеље из Русије. Ти су учитељи донели собом руске књиге, научили Србе читању старога црквеног језика по руском изговору и учинили да се, под утицајем њиховим и под утицајем књига, што су их они доносили, образује нов књижевни језик, који је за дуг низ година укочио књижевни напредак и спречавао ширење књижевности у шире слојеве.
У то се доба и код Срба у Турској опажа књижевни покрет, мала просветна ренесанса, у којој се, под утицајем тешких прилика у којима се народ налазио, највише обраћала пажња на прошлост, и у сентименталном расположењу са пуно резигнације и са пуно љубави обрађивала, напоредо са народном традицијом, славна дела предака. Али је и та књижевност, као и књижевност код угарских Срба, због књижевног језика којим је писана и који је народу био тешко разумљив, остала без јачег утицаја на шире слојеве.
Ма да је од почетка новога просветног живота било људи, који су знали и осећали, да се просвета може раширити у најшире слојеве народне само књигама писаним на народном језику, ипак се српска књижевност готово кроз цео XVIII век развијала у главном под утицајем књижевног језика. Радикалну промену у томе правцу извео је велики реформатор и отац новије српске књижевности, Доситеј Обрадовић. Доситеј Обрадовић је први тачно и прецизно истакао, да треба писати простим народним језиком, јер се само на тај начин просвета и књижевност може унети у све слојеве. Трезвен и поштен човек, необично јаке памети и практична духа, искрен пријатељ народа и обожавалац просвећености и науке, Доситеј је почео борбу за права народнога језика у књижевности, и, дубоко прожет својим идејама, фанатички уверен у тачност онога што је проповедао, он је први прокламовао јединство српскога народа, без обзира на веру и обласне границе и он је први истакао, да је прави и једини постулат народнога живота и најаче оружје у борби са непријатељима, просвећеност и култура. Доситејеве идеје, које су постале под утицајем сличних идеја о народу и просвети на западу и под утицајем идеја, које су захватиле хабзбуршку монархију за владе највећег Хабзбурговца, просвећенога Јосифа II (1780–1790 год.), наишле су у српскоме народу на двострук пријем. Конзервативни елементи, у првом реду јерархија, на коју је Доситеј особито ударио доказујући, да је црквено уређење несавремено и да је штетно за ширење просвећености у народу, и људи који су били затуцани и неприступачни напредним мислима, устали су листом против Доситејевих апостатских идеја. Али је с друге стране све оно што је било напредније међу Србима, особито средњи сталеж, у првом реду трговци и занатлије, који су имали да издрже са страним елементима тешку економну борбу, из које су изашли као победиоци, схватили и прихватили паметне идеје Доситејеве. Борба о књижевни језик трајала је неколико деценија, али је крајем XVIII и почетком XIX века, и ако су поједина знатна дела још увек писана књижевним језиком (н. п. Рајићева историја српскога народа), народни језик све више освајао, и у доба, када је једна снажна генерација у Шумадији почела велику борбу за ослобођење народно, практичне и трезвене идеје Доситејеве освојиле су биле већ све боље умове.
Борбом те генерације, која је одмах прихватила културне тековине просветнога препорођаја и под утицајем њиховим стала се снажити и развијати, почиње нова епоха у политичкој историји српскога народа.
Покрет за реформе, који се јавио у Турској после последњега рата са Аустријом и Русијом, заталасао је цело јавно мњење у отоманској империји и изазвао је огорчену борбу између присталица и противника рефорама. Услед слабе централне власти, која је у осталом сама највише радила на провођењу рефорама, услед анархије, која је све више свуда овлађивала и услед фанатизма и конзервативног отпора свему што је ново, сузбијена је била у почетку акција оних људи, који су сасвим правилно мислили, да се Турска може још само тако спасти, ако се модернизира и реформише у свима правцима.
Победом антиреформног покрета уништене су биле и автономне повластице, што су их били добили Срби у београдском пашалуку, особито ферманом од 1793 год. Прва је последица нових прилика био повратак јаничара у београдски пашалук. Повратак јаничара, који су били највећи противници рефорама, значио је, да се враћају стара времена и да ће Срби, сада још горе него пре, бити предани на милост и немилост изгладнелим зулумћарима.
Када су се Срби, после повратка јаничара, под притиском насиља почели спремати на отпор, вође јаничарске хтеле су да обезглаве народ и почели су убијати виђеније људе. Та сеча кнезова дала је непосредан повод устанку. Крајем јануара 1804 год. почели су се, особито у Шумадији и Колубари, окупљати људи у чете, да се одупру турском насиљу. Почетком фебруара састали су се виђенији људи на договор у Орашцу; ту је за вођу устанка истакнут човек велике бистрине и проницавости, човек иројске храбрости и ретког поштења, Ђорђе Петровић–Карађорђе.
Убрзо после тога устанак се раширио по целом београдском пашалуку. Народ се дигао на оружје да се ослободи дахија и јаничарског зулума. Нико међу Србима у тај мах још није помишљао да оснива самосталну државу, него су Срби, признајући легитимитет турске државе и суверену власт султанову, устали на дахије и јаничаре због њихових зулума и што су они бунтовници и непријатељи султанови. Анархија, која је у то доба у Турској владала, одузимала им је веру да ће Порта сама бити у стању да их ослободи дахиског насиља, да ће моћи утврдити мир и вратити им старе повластице. Турске спахије, којима су јаничари такође отели имања, симпатисали су устаницима и помагали их, а сама Порта и околне паше нису се у први мах мешали у ову борбу, сматрајући, да је борба између Срба и дахија унутрашња ствар београдског пашалука.
Али је међу устаницима врло брзо почела овлађивати мисао о потпуном ослобођењу од Турака. Та идеја никла је у глави најпросвећенијих људи, и тек је постепено и полагано хватала корена и почела се ширити у народу. Срби су међутим одмах од почетка били уверени, да гаранције, што би им Турска дала, нису сигурне и довољне. Стога су они већ после кратког времена почели помишљати на то, да за своје уговоре са Турском траже јемство стране које државе, а исто тако да у случају сукоба с Портом, — а они су већ помишљали да до тога сукоба може доћи, — морају тражити ослонца и помоћи ма где на страни.
Традиције су устанике упућивале у првом реду на Аустрију. Заједнички ратови у последњим вековима и трговачки односи везивали су народ у београдском пашалуку чврсто за хабзбуршку монархију, ма да су Срби у њој и од ње имали да трпе. Осим тога устаници су врло добро знали, да Аустрија полаже право на крајеве, у којима се народ био дигао на оружје, а сами нису у тај мах могли знати, да ли ће се њихова борба против Турака свршити оснивањем автономне државе или аустриском окупацијом.
Стога су се Срби, већ у марту 1804 год., обратили Аустрији са молбом, да их помогне, а у мају је Карађорђе чак нудио Аустрији, да она прими и поседне градове у пашалуку, ако их Срби освоје. У исто доба обратили су се Срби и на Порту и на рускога посланика у Цариграду. Аустрија је одлучно одбила захтеве и понуде устаника, али је, после безуспешног покушаја да измири завађене стране, била вољна да се на Порти заузме за Србе.
Међутим је устанак, храброшћу и вештином устаника и устаничких вођа, стално напредовао. Почетком марта заузели су Срби Рудник и Ваљево, сузбили Турке готово из свих села и паланака северно од Мораве и опсели Шабац, Београд, Смедерево и Пожаревац. Средином априла, пошто је освојен Шабац и Јагодина, почела се српска војска прибирати Београду, а кад су у мају и јуну пали Пожаревац и Смедерево, буде цела устаничка војска окупљена под Београдом.
Ту су се у логору на Врачару у јулу устаничке вође договарале, шта да раде. Већина је спочетка била мишљења, да се треба опет обратити на Аустрију и тражити од ње помоћи, али кад су их Срби из Аустрије, који су одмах почели долазити у помоћ устаницима, обавестили, како је Русија ближа Србима него Аустрија, и како ће их она више и искреније помагати, буде решено, да се обрате Русији за помоћ. После тога буде изабрана депутација, која отпутује у Петроград.
Међутим је и Порта напустила свој положај индиферентног посматрача и наредила босанском везиру Бећир-паши да умири београдски пашалук. У другој половини јула стигао је Бећир-паша у српски логор. Кад су дахије виделе, да је Порта вољна да устаничку ствар узме у своје руке, побоје се да не буду, стога што је због њих изазван устанак, жртвовани устаницима, па побегну низ Дунав у Ада-Кале, али тамо буду, по наредби Бећир-пашиној, побијени (25 јула 1804 год.).
После тога Бећир-паша настави преговоре са устаницима и затражи, да се устаничка војска разиђе. Али Срби нису били вољни, да се, без икаквог јемства, опет предаду на милост и немилост Порти, знајући да их она неће моћи, а можда неће ни хтети, штитити. Стога устаници ставе Бећир-паши своје услове и затраже да Аустрија гарантује, да ће се оно, што они уговоре с Бећир-пашом, држати. Бећир-паша истина одбије одлучно страно јемство, а и Аустрија није била расположена да прихвати устанички предлог, али устаници ипак утврде са Бећир-пашом неки уговор. Још пре него што је стигао из Цариграда ферман, који би потврдио повластице уговорене са Бећир-пашом, у пашалуку се почне враћати мир и редовне прилике; српска војска почне се разилазити, а редован саобраћај се успостави.
Али како из Цариграда никако није долазио ферман, кош би потврдио уговор устаника са Бећир-пашом, а сам Бећир средином октобра оде у Босну, увидели су устаници, да се њихови захтеви неће испунити и да Порта неће и не може да успостави ред у пашалуку и осигура српске повластице. Онда је мисао о потпуном ослобођењу од Турака почела продирати у свест устаника и јаче се развијати. Та мисао постала је и подстицана је особито акцијом школованих Срба, који су дошли из Аустрије; они су истакли тежњу за потпуним ослобођењем као циљ устаничког рада, а доказивали су, да се, у раду на остварењу тога циља, треба ослонити на Русију.
У то доба већ се и на Порти почело осећати, да српски покрет може лако узети други правац, но што се у први мах мислило, и да ће се врло лако окренути у опште против турске власти у београдском пашалуку. Стога је у јесен 1804 год. Порта покушала преко влашких и молдавских кнезова да умири Србе; али је и тај покушај остао без успеха, особито због тога, што примирење устаника није ишло у рачун ни онима, који су о миру преговарали и који су имали да заступају Портине интересе.
Српска је депутација у Петрограду међутим добро примљена, али су руски државници говорили, да је моменат за акцију врло незгодан, јер је Русија у рату с Наполеоном, па мора избегавати заплете са Турском. Међутим су ипак обећавали, да ће се на Порти заузети, да се оправдани српски захтеви испуне.
У Цариграду су се заиста и Аустрија и Русија својски заузимале за Србе, међу осталим и стога, што су се бојале, да ће се Срби, ако их оне не помогну, обратити Француској. Аустриска је влада чак излазила Србима на сусрет, допуштала је устаницима, да набављају у Аустрији што им треба и није спречавала Србе граничаре да прелазе у београдски пашалук и да иду у помоћ устаницима.
Порта се међутим још увек колебала и оклевала да испуни српске захтеве. Устаници су стога све више увиђали, да Турска или неће или не може да поврати мир и ред. Код њих је, услед успешнога војевања, све јаче бивало самопоуздање и тежња за потпуном слободом. Тежња та расла је уопште под утицајем задобивених победа, али највише због тога, што су се устаници сами својом снагом ослободили својих непријатеља.
У априлу 1805 год. одржана је у Пећанима скупштина српских старешина, на којој је решено, да се, по саветима из Петрограда, пошаље у Цариград депутација, која ће Султану поднети народне захтеве. Депутација та стигла је у Цариград крајем маја. У молби, коју су депутати поднели Порти, народ још није одрицао признање султанове врховне власти, али је тражио автономију на најширим основима: право да бира себи кнеза, данак да се плаћа одсеком, слободу вере и трговине и да се Турци не мешају у српске унутрашње ствари.
Знајући како Турци одуговлаче решавање таквих ствари, устаници су прионули, да међутим створе што повољнији положај за себе, сматрајући сасвим правилно, да ће према положају, у коме се они буду налазили, и захтеви њихови бити решавани. Уверени у успех, они су у пролеће и у лето 1805 год. прегли да очисте цео пашалук од Турака.
На Порти су међутим у пролеће 1805 год. такође почели озбиљније схватати српски покрет. Многи турски државници почели су онда увиђати, да ће се борба српскога народа, започета против султанових одметника, окренути против султана и турске власти у опште. Стога је Порта наредила Хафиз-паши нишком, да уђе са војском у београдски пашалук и да савлада устанак. Хафиз-паша према тој наредби пође са великом турском војском на Србе, али 6 августа 1805 год. буде на Иванковцу од Срба разбијен.
Битком на Иванковцу почиње борба српскога народа са султаном и турском државом; борба, што је српски народ започео са дахијама, развила се у борбу за потпуну слободу. Кад су српски депутати у Цариграду чули за борбу између српских устаника и Хафиз-пашине војске, побоје се с правом за свој живот и побегну на једној руској лађи из Цариграда. Победа на Иванковцу била је од врло великог значаја за устанак; она је учинила силан утисак и на Србе, јер је код њих порасло самопоуздање и ојачало уверење, да се могу успешно борити и са султановом војском, и на Порту, где су били изненађени и пренеражени поразом Хафиз-пашиним.
Аустрији међутим није било право, што се борба српских устаника против дахија претворила у борбу српскога народа против султана. Она је желела да се Срби свакако примире, не само због трговачких веза са београдским пашалуком, него још више стога, да се у српско питање не би умешала Француска или Русија. Стога је Аустрија, заједно са Русијом, чинила у Цариграду представке у корист српских устаника, и наговарала Порту да задовољи народне захтеве. Али је Порта после пораза на Иванковцу мање но пре била вољна да попушта. Стога је, у јесен 1805 године, наређено из Цариграда босанском везиру и румелиском валији, да пођу на Србе и да силом угуше устанак.
Срби су добро знали, да ће Турска после Хафиз-пашиног пораза напрегнути све силе да угуши устанак, а осећали су, да су, и покрај свих дотадашњих великих успеха и сувише слаби, да издрже борбу са целом турском царевином, па су наставили још енергичније рад на томе, да осигурају себи помоћ великих сила.
Међутим се крајем 1805 год. политичка ситуација у Европи из основе изменила. После славне победе код Аустерлица (20 новембра 1805 године), Наполеон је пожунским миром (14 децембра) добио, између осталога, и Далмацију. Тиме је општи положај на Балканском Полуострву сасвим измењен. Француска је сада постала нов и врло важан политички фактор на Балканском Полуострву, не само тиме што је добила Далмацију, него и стога, што је њен утицај у Цариграду постао пресудан.
Руски су државници, под утицајем новог груписања сила и видећи, да ће Француска радити на томе, да изазове сукоб између Русије и Турске, почели обраћати већу пажњу српском питању, јер су знали, да ће у томе сукобу Срби играти важну улогу. Али је Русима у овај мах стало било до тога, да не изазову сукоб са Турском, па су саветовали Србима, да пошаљу у Цариград нову депутацију, која ће поново тражити повластице од султана. Руси су се онда и заузели на Порти да турска влада испуни српске захтеве, плашећи Порту, да ће се Срби обратити Наполеону, ако Порта не испуни њихове захтеве. Али је Наполеону пошло за руком, да увери Порту, да Француска неће помагати Србе; он је чак доказивао турској влади, да су Руси криви што су Срби устали на оружје.
Устаници су међутим, после битке на Иванковцу, прешли у офанзиву и почели успешно продирати. Кад је, почетком 1806 год., пошла на њих Пазван-Оглова војска да их савлада, разбију је Срби код Соко-Бање (у фебруару). У исто доба почели су се и Босанци спремати на устанике. У пролеће је било више омањих сукоба са босанском војском, а у лето крену Турци на Србе са великом силом и са запада и југа. Али западну, босанску, војску разбије Карађорђе на Мишару 1 августа 1806 год., а у исто доба сузбије Петар Добрњац јужну турску војску од Делиграда. Утисак ових великих српских победа био је врло јак, а самопоуздање устаника бивало је услед тога све веће.
Односи између Русије и Турске били су у то доба јако запети, јер је Наполеон енергично радио на томе, да Турке увуче у рат са Русијом. Како је било јасно да ће између Турске и Русије доћи до сукоба, добило је српско питање за обе стране необично велику важност. Турци су стога желели, да се пошто-пото измире са Србима. Порта према томе радо ступи у преговоре са српским изаслаником Петром Ичком, и уговори с њим доста повољан мир (августа 1806 год.). Турци су, због страха од рата с Русијом били врло попустљиви и пристали су готово на све српске захтеве, осим странога јемства. Када је Петар Ичко стигао у Србију и јавио о резултатима своје мисије, примљен је глас о миру с Турцима врло добро међу устаницима. Међутим Турци у Београду, који су Срби држали у опсади још од маја 1806 год., и турски гарнизон у Шапцу нису хтели признати услове Ичковог мира.
У таким приликама услови Ичковога мира нису се могли извршити. Стога Срби наставе ратовање и 30 новембра 1806 год. узму на јуриш београдску варош, а на месец дана после тога заузму и град. Утисак овог српског успеха био је необично велики. Самопоуздање код устаника знатно је порасло, а планови њихови постајали су све већи, особито стога, што је у то доба и Русија заратила с Турцима.
Главни заповедник руске војске на руско-турској граници већ је у лето 1806 год. ступио у везу са Карађорђем. Међу устаницима је сада, после последњих успеха и објаве руско-турскога рата, превладало мишљење, да треба одбацити Ичков мир. То се тим пре могло учинити, што и сами Турци у пашалуку нису били пристали на њега. Устаници стога приреде покољ међу Турцима у Београду и Шапцу (који се био предао 26 јануара 1807 год.), прекину све везе са Цариградом и наставе рат против Турака. Главни правац српских операција пошао је у овај мах према истоку, да би се ухватила веза са руском војском, која је већ оперисала на доњем Дунаву.
Овим ратом, што су га Срби водили у савезу са Русима, српско питање и српска народна борба за слободу добила је шири, међународни значај. У јануару 1807 год. позвали су Руси једном прокламацијом Србе у борбу против Турака, обећавајући им своје покровитељство, а 17 јуна једно одељење руске војске прешло је у Србију и спојило се са устаницима.
У то доба избила је међу устаницима борба између нахиских кнезова, који су хтели да што боље очувају своју независност према централној управи, и Карађорђа, који је ишао за тим, да што више концентрише државну власт у својим рукама. Државни савет, који је по руском предлогу још из краја 1804 год., установљен као централна и врховна државна власт, био је одушевљено примљен од свих оних, који су хтели скучити личну власт Карађорђеву. Али је Карађорђу ипак пошло за руком, у почетку 1807 год., да свој авторитет наметне свима. Противници његови узалуд су се уздали, да ће им Русија помоћи у борби против свевласти Карађорђеве.
У лето 1807 год. ратовала је успешно удружена српска и руска војска на Дунаву, а исто тако и друга српска одељења. Удружени Срби и Руси разбили су 19 јуна Турке на Штубику; у исто доба предало се Србима Ужице, а српска је војска заузела и Јадар и Рађевину. Турци се нису могли одупирати српском продирању, особито стога, што су у мају те године јаничари у Цариграду изазвали немире и промену на престолу.
Али су се у исто доба десили у западној Европи догађаји, који су опет из основице променили политичку ситуацију, специјално на Балкану. Од кад је Наполеон миром у Пожуну (14 децембра 1805 год.) добио Далмацију, није имао више интереса да подржава Турску, као што је до тога времена чинио; он је шта више мислио, да може сада, пошто се утврдио на Балкану, и сам учествовати у деоби турске царевине. Стога се он у миру, који је уговорен у Тилзиту (25 јуна 1807 год.), споразумео за Русима у свима важнијим питањима и склопио с њима савез. По том уговору требало је да се Наполеон заузме да дође до мира између Турске и Русије. Резултат Наполеоновог рада у томе правцу било је примирје између Турске и Русије у Слобозији (12 августа).
У том примирју командант руске војске изневерио је своје савезнике: у примирје су унети само Срби дуж границе, у оним крајевима, које је држала заједно руска и српска војска. На основу тога примирја Руси су почели одмах повлачити своју војску са доњег Дунава и прекинули везе са Србима. Турци су се међутим, пошто су израдили, да се устаници у опште не унесу у уговор доказујући, да су они њихови поданици и да стога не могу бити унесени у један међународни акт, почели спремати да наставе рат са устаницима и стали се окупљати са свих страна.
Огорчење је у народу, због оваке руске политике, било велико. То незадовољство употребиле су и Аустрија и Турска на своју корист, да подрже и утврде међу Србима незадовољство и огорчење на Русе.
Положај Срба побољшао се међутим ускоро, јер руски цар није хтео признати и потврдити примирје закључено у Слобозији. Турска се међутим обвезала Русији и Француској, да ће слобозиско примирје примењивати и на Србе, ма да они у примирје нису унети. Бојећи се поновнога заплета и рата са Русијом, Турци су настојали, да са Србима утврде посебан мир, да их на тај начин одвоје од Руса и да онда буду на свом левом боку сигурни, ако дође до рата са Русијом. Стога се Порта, још у јесен 1807 год., преко цариградске патријаршије обратила Србима, нудећи им преговоре на основу Ичковог мира. Срби су били вољни да пристану на те услове, али су тражили да Русија гарантује уговор, што га они са Турском закључе. Пошто Турци на то никако нису хтели пристати, преговори се и овога пута разбију. Стога су се у лето 1808 год. Турци опет почели спремати да ударе на Србију; али је та мисао убрзо напуштена, чак је одмах после тога саобраћај између Србије и Турске поново отворен.
У току 1808 год., за време мира, који је на Балкану владао, помишљало се у Русији на то, да се српски послови уреде. У Србији су међутим, чим је нестало непосредне опасности од непријатеља и кад је требало приступити позитивноме раду на утврђењу тековина добивених у рату, почеле отимати маха личне свађе и интриге међу народним старешинама. Избијао је на површину антагонизам и међу појединим крајевима, који су имали посебне потребе и аспирације, и међу појединим личностима, код којих још није могла да завлада свест о дужности према заједничким интересима и појам о реду и дисциплини. Сам је Карађорђе мислио, да је тежња Руса, који су ишли за тим да изведу организацију у сада већ формираној српској држави, управљена лично против њега и против његових интереса. Одговор на тај и таки руски рад, како га је Карађорђе замишљао, било је решење Народне Скупштине од 14 децембра 1808 год., којим је Карађорђе проглашен за предводитеља.
Турска је међутим, због страха од заплета са Русијом и због унутрашњих неприлика, озбиљно прегла да се измири са српским устаницима. Она је у тај мах била спремна да учини Србима велике уступке, али наравно без туђег посредовања и гарантије. Срби су напротив, за сваки уговор са Портом тражили пре свега руско и француско јемство. Али су се српски захтеви и иначе у последње време врло много изменили; Срби су сада тражили потпуну независност и уговоре, који би омогућили уједињење Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине.
Док је трајао аустриско-руски савез, Аустрија није била противна српском ослобођењу; али кад је у тилзитском миру Русија напустила Аустрију, а пришла Француској, и показала тежњу да сама или са Француском ради на Балканском Полуострву, окренула се Аустрија и против Русије и против српских устаника. Аустрија је истина у тај мах била у врло тешком и незгодном положају, због силних пораза што их је претрпела у борби с Наполеоном, али су њени државници успели, да између Енглеске и Турске начине савез против Русије (24 децембра 1808 год.). Под утицајем такве политичке ситуације, Турци су у преговорима са Русијом одбили услове за мир, у којима је била предвиђена и независност Србије под протекторством Русије и Турске.
Како се Русија и Турска никако нису могле споразумети и погодити, буде крајем априла 1809 год. рат настављен. У Србији је наставак рата радосно поздрављен. Опште политичке прилике биле су у тај мах повољне по Русију, особито стога, што је ускоро Наполеон заратио на Аустрију. Али Руси те повољне прилике нису искористили, једно стога, што за цело време овога рата никада нису имали довољно војске за озбиљну и енергичну акцију, а друго и стога, што су команданте често мењали, а већина од њих били су неспособни.
Чим су руско-турски преговори прекинути и рат настављен, Турци су ударили са великом војском на Србију, у намери да пресеку везу између Срба и Руса, да покоре српске устанике, па да онда из Србије изврше успешну диверзију против руског десног крила.
Рат 1809 год., у који су Срби полагали врло велике наде, испао је, услед млитавога рада на руско-турском бојишту, несрећно по Србе. Турци су, поштонису били јако заузети борбом са Русима, ударили са великом силом на Србију. Србима је већ само по себи било тешко, да се одупру надмоћној турској сили, али су акција и отпор њихов још више ослабљени тиме, што је међу војводама завладао био раздор и мржња, која их је често наводила, да забораве на заједничке интересе и да их жртвују личној мржњи и освети.
У пролеће 1809 год. Срби су пошли у офанзиву на више страна. Али кад Стеван Синђелић, који је био пошао на Ниш, остављен без помоћи, буде 19 маја потучен и јуначки погине на Каменици, Срби се почну повлачити. Због Синђелићевог пораза на Каменици морао се повући и Карађорђе, који је био пошао према Црној Гори, разбио Турке на Сеници и Суводолу (27 маја) и заузео ново-пазарску варош.
Међутим су Турци почели продирати низ Мораву. Осмога јула Срби су морали напустити Соко-Бању, пошто су безуспешио покушали да је бране. У исто доба (9 јула) одбијена је удружена српско-руска војска од Кладова; кад 28 јула заузму Турци Сталаћ, Срби 3 августа напусте и Делиград, а седмога и Ђуприју, где је првобитно Карађорђе мислио да се одупре турској војсци. После тога турска војска заузме и Пожаревац (11 августа), а после два дана и Јагодину.
Одмах за тим Турци пођу на Београд и Крагујевац; они буду истина у један мах сузбијени, али кад 15 августа стигну у Београд вести о победама и продирању турске војске, завлада међу Србима паника. Неке војводе пребегну у Аустрију, а цео народ био је у очајању.
Али баш у то доба, у другој половини августа, Руси почну енергичније напредовати, те турској војсци у Србији буде наређено, да се повлачи и да пређе на руско бојиште. Србија је била спасена.
У јесен исте године склопљен је, пошто је Наполеон опет победио Аустрију, француско-аустриски мир у Шенбруну (2 октобра 1809 год.). Тим миром образована је из Далмације и западних крајева Троједнице[1] засебна државна територија, т. зв. илирска краљевина. Тако је један део српскога народа дошао непосредно под француску власт. Оно неколико година француске владавине у тим српским земљама (од 1806 и 1809 до 1813 год.) оставило је тамо дубокога трага. Француска управа у илирској краљевини урадила је врло много на јачању материјалне културе, на ширењу просвете и на подизању благостања народног. Свуда су грађени одлични путеви, који су помагали саобраћај и трговину, српске школе су отваране и помагане, Срби су уживали потпуну слободу, и у вери и у националном развитку. У политичком погледу имала је француска влада, и са својим демократским идејама и са практичном применом принципа о слободи и једнакости, јакога утицаја на Србе.
Шенбрунски мир заплашио је међутим и Турску и Русију. Турска се бојала што је Наполеон оснивањем илирске краљевине показао тежњу да прошири своју власт и да се утврди на Балканском Полуострву, а то би свакако ишло на рачун Турске. Русија је опет мислила, да је оснивање илирске краљевине и варшавског војводства уперено директно против ње. У таким приликама и у таком положају савез руско-француски губио је значај и услове за опстанак, а Русија је, у борби са Турском, остајала све више усамљена.
Срби су међутим, и ако је непосредна опасност после неуспешног војевања у лето 1809 год., убрзо прошла, још увек били разочарани и забринути. Они су сада јасно видели, да врло лако могу доћи у положај, да их Руси, ма из каквих узрока, оставе без помоћи, као што је то било у последњем рату, да ће у том случају Србија бити изложена турском нападају и свакако савладана. Они су сада дошли до уверења, да је Турска јача, но што су они после успешног војевања првих година замишљали, а да међународни политички положај може бити и врло неповољан по њих. Стога су Срби мислили, да се треба што пре осигурати ма на којој страни, па су се обраћали готово у исти мах и на Аустрију и на Француску и на Русију, тражећи од њих помоћи и нудећи им протекторат над Србијом. Али за овај мах помоћи није било ни с које стране. Наполеону, према његовим плановима, није ишло у рачун, да помаже Србе. Русија је имала својих брига: рат са Турском још је трајао и није се знало како ће се свршити, а рат са Наполеоном постајао је све више неизбежан. Аустрија, којој су Срби у марту 1810 год. формално нудили градове да их поседне својом војском, скрана у борби са Наполеоном, није у овај мах имала рачуна, да се замера ни Русима ни Турцима, те је српске захтеве и предлоге просто одбила.
Унутрашње прилике у Србији биле су међутим у то доба врло рђаве. Међусобна завада и омраза владала је међу старешинама, а била је сада још појачана, јер су се они међусобно бедили због неуспеха у последњем рату и истицали једни друге као виновнике несреће у 1809 год. Сада је почела и много огорченија борба између Карађорђа, који је хтео да одржи свој пресудни утицај и да оснажи централну власт, и његових противника, који су хтели да руском помоћу сузбију свемоћ Карађорђеву.
Аустрија је међутим, и ако је била ослабљена, сматрала да мора пошто-пото сузбити Русију са доњега Дунава. Удадбом цареве кћери за Наполеона (1810 год.) Аустрија је успела да одвоји Наполеона од Русије и да га задобије за своју политику на Балкану и на доњем Дунаву. Међутим Руси су, увиђајући да је и са њиховог гледишта учињена погрешка, што су Срби лањске године остављени без помоћи, у пролеће 1810 год. почели продирати према Србији, са намером да сузбију Турке из Крајине, коју су ови лане били заузели, и да се ту опет споје са Србима. Успешним ратовањем у лето те године њима је пошло то за руком, и тако је опет ухваћена веза између руске војске и устаника. Срећно ратовање удружених Руса и Срба у Крајини подигло је самопоуздање устаника. Турци су истина у то доба били ударили на Крушевац и заузели га, али кад је Карађорђу крајем августа дошла у помоћ руска војска, потуче он до ноге Куршид-пашу на Варварину (6 септембра 1810 год.). У исто доба покушали су Турци да продру и на Дрини, али Карађорђе оде са Мораве на ону страну, па их и тамо успешно сузбије.
Међутим је сукоб између Наполеона и Русије постао неизбежан. Русија је у овај мах била у врло тешком положају; са Турском је још непрестано била у рату, а Наполеон се спремао да је нападне. Пошто је, без успеха, покушала да задобије за себе а против Француске Аустрију, нудећи јој Влашку, Молдавску и Србију, Русија је све више увиђала, да због борбе са Наполеоном која јој предстоји, мора што пре свршити рат са Турском. Али према положају на бојноме пољу у тај мах, није било изгледа, да ће се моћи добити повољни услови за мир. Стога је било потребно енергичније наставити рат.
Руси су почетком 1811 год., спремајући се на одсудну акцију, послали у Београд на стални боравак један свој пук, чија су поједина одељења била деташирана у Шабац и Делиград. Наскоро после тога повучена је истина скоро читава половина руске војске са турскога бојишта на западну руску границу против Наполеона, али генерал Кутузов сјајно потуче у два маха надмоћну турску војску, у лето и у јесен 1811 год., и тиме заврши рат.
После тих руских победа, Турци су били приморани да траже мир; они су заиста ускоро и почели преговоре о миру, али су их намерно одуговлачили. Знајући да је Русија у врло тешком положају, јер се Наполеон спремао да пође на њу, Турци никако нису хтели пристати на руске захтеве. С тога су крајем децембра 1811 год. преговори били прекинути, али су у априлу 1812 год. опет настављени и овога пута успешно свршени: 16 маја уговорен је у Букурешту мир између Русије и Турске.
У букурешком миру, у осмој тачци уговора, утврђено је, да султан Србима да потпуну амнестију, да Турци уђу поново у градове и да Србија добије авотономију о којој су имали Турци да се споразумеју са Србима. Букурешки је уговор један од најзнатнијих момената у историји обновљене српске државе У њему су први пут Срби поменути у једном међународном уговору. Онда су први пут поменута и њихова автономна права, која су стављена у неку руку под гарантију Русије. У повољнијим приликама, но што су биле 1812 год., букурешки би уговор био за Србе сигурна основа за њихов државни и национални развитак и сигурна гарантија за будућност. Али је, због незгодне међународне ситуације по Србе, а особито с тога, што је Русија била заплетена у тежак рат са Наполеоном, букурешки уговор, због неодређених одредаба о Србима, могао по њих постати врло незгодан и кобан. Представници српскога народа у Србији осетили су то одмах, чим су чули за одредбе букурешког мира. С тога је у Србији избило врло велико незадовољство против тога уговора, јер се сматрало, да се тим уговором Србија опет враћа Турској. Али Срби нису схватили, да је букурешки уговор у то доба био већ свршен факт, да је цела ствар већ дефинитивно решена и да се више не може мењати, па су на скупштини 17 јула донели закључке, који се апсолутно нису могли остварити.
Међутим је руска влада прегла свом снагом да наговори Србе да пристану на букурешки уговор, да не би у тај мах, кад се Наполеон спремао на Русију, због српског питања дошло до заплета са Турском. На скупштини у Враћевшници (15 августа) руски изасланик Ивелић гледао је да убеди Србе, како треба свакако да приме букурешки уговор. Срби су се, под утицајем Ивелићевих аргумената, у један мах поколебали и добили уверење, да се букурешки мир ка њих неће применити у свој строгости, и да је за њих главно преговарањем добити времена, док се не сврши руско-француски рат. Услед тога Срби су сматрали, да српско питање букурешким уговором није дефинитивно решено, и износили су захтеве, који се са одредбама букурешког мира никако нису слагали. Турцима, који су и сами желели да не изврше одредбе букурешког уговора, особито у Србији, добро је дошло овако држање Срба, јер су на руске интерпелације, што се према Србима не држе одредаба букурешког мира, могли одговорити, да Срби сами неће тај уговор да признаду. Видећи да су сасвим остављени од Русије и да се ни са које друге стране не могу надати помоћи, Срби су напослетку почели преговарати са Турцима. Али су ти преговори остали без резултата, јер су Турци тражили, да им се Срби безусловно покоре, да им врате градове и предаду оружје, да се дакле у главном врати у Србији стање, какво је било пре 1804 год.
Крајем 1812 год. вратио се истина Наполеон потучен из Русије, али, и ако се видело да је поход његов на Русију свршио потпуним неуспехом, ситуација ипак није била јасна. Наполеон је још био сила и није се могло предвидети, како ће се свршити сукоб с њиме. С тога је самопоуздање код Турака било још увек врло јако, јер су били уверени, да је Наполеон њихов природни савезник и да ће они, користећи се њиме, моћи извршити што су наумили.
Турска војска заузела је већ била Влашку и Молдавску и успешно је напредовала и у Азији и у Европи. А кад је стигла вест, да је Наполеон потукао Русе и њихове савезнике код Лицена (20 априла) и Будишина (9 маја), Турци постану још смелији и пођу са великом силом са три стране на Србију: од Видина, Ниша и из Босне. Отпор српски био је кратак, и ако местимице очајан. Ма да су имали сразмерно доста војске, Срби су убрзо изгубили свако самопоуздање; у земљи је владао хаос, малаксалост и очајање почело је да овлађује код свих, народне старешине, у првом реду Карађорђе, изгубили су главу.
Тако су српски устаници, који су се осам година храбро носили са Турцима и извојевали много великих и славних победа, осећајући да су усамљени, изгубили сваку храброст и самопоуздање. После првих неуспеха, српска је војска прсла на еве стране; градови и утврђења, које су некада Срби са необичном храброшћу и великим напорима освајали, предавали су се Турцима готово без отпора. Када су се Турци почели приближавати Београду, већина војвода и старешина народних, међу њима и Карађорђе, пребегну 21 септембра 1813 год. у Аустрију и оставе народ на милост и немилост Турцима.
Тако је у јесен 1813 год. Србија наново покорена. Сулејман-паша, који је именован за београдског везира, прегао је да насилно поврати мир и ред у Србији. И док су српски емигранти на бечком конгресу, који се после Наполеоновог пада био састао да уреди европске прилике, покушавали да чланове конгреса заинтересују за српску ствар и да изазову европску интервенцију у корист Срба, дотле је у Србији завладао терор и настао прави покољ. Сви бољи, честитији и виђенији људи у народу били су, у току од годину и по дана, за време обновљене турске владавине у београдском пашалуку, сечени, убијани, клани и натицани на коље. Савремени извори причају о језовитим сценама у то доба, када је скоро свакога дана десетинама и стотинама људи мучено и убијано.
У то доба прегли су Турци да сломе и отпор херцеговачких мусломана. Раздор међу херцеговачким великашима олакшао је акцију непријатељску. Турска војска је у априлу 1814 год. заузела Мостар и тиме сломила отпор Херцеговине.
Реакција, која се због Сулејман-пашиних поступака јавила у народу (септембра 1814 год.) у буни Хаџи-Продановој, угушена је у крви, а прогањање и мучење настављено је после тога још више и још јаче. Стање је бивало све теже и несносније, тако да су се у априлу 1815 год. Срби поново дигли на оружје.
За вођу устанка истакнут је Милош Обреновић, један од војвода из првога устанка, који није са Карађорђем и осталим војводама побегао, него је остао у Србији, предао се Турцима и покушао да учини с њима компромис, да помогне народу колико може и да лојалним држањем подигне веру турских власти у оданост Срба. Милош Обреновић је највише помогао Турцима и при савлађивању Хаџи-Проданове буне, сматрајући, да се у тај мах с устанком не може успети и да ће буна донети још већу несрећу народу. Милош је био човек јаке памети, ванредног политичког талента, велике увиђавности и проницава ума, велике личне храбрости и оштрога расуђивања, а нада све са необично много практичног смисла. У априлу 1815 год., када је већ цео народ у пашалуку хтео да се буни, он се још увек ломио, да ли да пристане на устанак. Али су зулуми били тако велики и живот постао тако тежак и несносан, да народ није више хтео и није могао да чека. Милош је онда био приморан да пристане на устанак и да се стави на чело покрета. Али и овај устанак, као и Карађорђев у први мах, није био управљен против султана и турске власти, него само против управника београдског пашалука, Сулејман-паше, чија су недела догрдила била народу. Устаници су, признајући увек турску власт и султанов легитимитет, то стално истицали.
Срби су одмах у почетку устанка имали доста успеха и сузбили су Турке на више места. Међутим су на Порти веровали да ће се и овај устанак, као и Карађорђев, убрзо извргнути у борбу против Турске и против султана. Требало је дакле устанак, без обзира на то, да ли су устаници имали право у тужбама на Сулејман-пашу или не, што брже савладати. Стога је одмах наређено да се устанак силом савлада. На Србију пођу онда две велике турске војске, једна од Ниша под Марашли Али-пашом, а друга из Босне под Куршид-пашом. Међутим кад су те две турске војске стигле на границу. Милош је већ био очистио Србију од Турака.
Целокупна политичка ситуација у Европи била је сада сасвим друкчија, него 1813 год., када је Турска могла силом да покори српске устанике. Наполеон је био дефинитивно савладан, Русији су сада биле одрешене руке, и Турци нису имали рачуна да се после пада Наполеонова замерају Русима или да се завађају са њима. Када су турске војске удариле на Србију, Русија је одмах протестовала против тога у Цариграду, доказујући, да се употреба насилних мера у Србији противи букурешком уговору. Стога је Порта наредила и Марашлији и Куршиду, да не ударају на Србе, него да почну преговоре са Милошем.
И Марашлија и Куршид желели су, сваки за себе, да умири Србију; само је Марашлија био попустљивији, док је Куршид безусловно тражио, да Срби положе оружје. Вешто маневришући међу њима и употребљавајући њихов антагонизам у своју корист, Милош је добио доста повољне услове за мир од Марашли Али-паше и начинио с њим усмени уговор, по коме је Србија имала добити автономну управу.
Оно што су Срби по овом уговору добили, било је много мање, но што су они имали у првом устанку. Србија се у првом устанку била постепено формирала у самосталну државу, а Србија после другог устанка била је турски пашалук, са нешто повластица за унутрашњу самоуправу. Иначе је пашалуком управљао турски паша, а у градовима су били турски гарнизони. Али је општа политичка ситуација, стога што је Русија, чији је углед сада био врло велики, била вољна да се заузме за Србе и да на основу букурешког уговора тражи автономију београдског пашалука, била повољнија по Србе, но икада за време првог устанка. Кнез Милош је међутим добро осећао, да је његова погодба са Марашлијом и врло неодређена и сасвим лабава, па је одмах од почетка тражио султанов ферман, којим би се српско-турски односи тачно одредили.
У новембру 1816 год. почео је међутим руски посланик у Цариграду преговарати са Портом о ревизији букурешког уговора, поглавито због неких неиспуњених тачака у њему. За Србију је он том приликом тражио посебан хатишериф, у коме ће бити изложене све повластице, дате Србима. Турци су се том захтеву наравно енергично опирали, а Русија, не хотећи још рата с Турском, није у тај мах баш много инсистирала на својим потраживањима.
Тек 1820 год. пристала је Порта да преговара са српским изасланицима о уређењу српских прилика. Користећи се необавештеношћу и страхом српских депутата, она пошље у Србију комесара са ферманом, којим је Србији давала врло незнатне повластице. Милош, по руским инструкцијама, одбије тај ферман (августа 1820 год.), а затражи од Порте извршење букурешког уговора (септембра). Порта најзад пристане, не без муке, да прими другу депутацију, с којом ће преговарати на истој основи. Нова депутација, послана од стране Срба у Цариград (октобра 1820 год.), тражила је: слободу богослужења, наследно кнежевско достојанство у породици Милошевој, границе од 1813 год., унутрашњу самоуправу итд.
Тек што су српско-турски преговори били отпочели, букне грчки устанак (1821 год.), који доведе до прекида односа између Русије и Турске, а Порта онда, бојећи се да не дође до каквог покрета и у Србији, и да и Милош не уђе у акцију, дâ ухапсити српске изасланике у Цариграду, да јој буду таоци за мир. Грчко револуционарно друштво Хетерија (основано 1814 год.) покушавало је још раније да задобије Милоша за своје планове. Али је Милош енергично одбио заједничку акцију са Хетеријом, јер је видео, да је цео план и рад Грка незрео и нереалан, и да би српска акција на таквој основи могла довести у питање резултате, до којих је он дошао са много труда и са великим напорима. То није имало смисла чинити особито сада, кад се он надао великом успеху од преговора на Порти. Осим тога Милош је био против Хетерије још и стога, што су у томе друштву били и многи српски емигранти, чији се интереси у тај мах нису никако слагали са Милошевим интересима. Државни и његови лични интереси нагнали су Милоша, те је наредио, да се убије први ослободилац српскога народа Карађорђе (13 јула 1817 год.), када је за рачун Хетерије прешао био у Србију са намером да дигне народ на устанак. Против заједничке акције са Грцима могао је Милош тим лакше радити, што је и народ у Србији био нерасположен према Грцима, особито због фанариотских владика, који су после укинућа пећске патријаршије (1766 год.) заузели у српским земљама епископске столице, па својим неморалним животом и насилничким радом одбили од себе цео народ.
Још у јулу 1821 год. прекинути су дипломатски односи између Русије и Порте; до децембра 1825 год. спор између ових двеју сила пролазио је кроз различне и заплетене фазе, али је сукоб увек био одлаган због интервенције чланова светога савеза. Али кад је у Русији дошао на престо цар Никола I (децембра 1825 год.), он је предузео да реши спор са Портом без ичијег учешћа. У дипломатским преговорима са Турцима, он је одвојио од грчкога питања сва друга питања, за која је сматрао да се тичу само њега и Турске. Руски отправник послова у Цариграду предао је 24 марта 1826 год. Порти ултиматум, у коме је, међу осталим, тражено и то, да се српско питање реши по одредбама букурешког мира.
Турска је у тај мах била у врло незгодном положају. Услед реформне акције, започете крајем XVIII века, стално су у земљи избијале кризе на све стране, а цео државни организам био је већ и иначе заморен и истрошен. Особито је у тај мах Турска била заузета немирима у Босни, где се мухамеданско становништво енергично и дуго опирало завођењу рефорама. Са опадањем Турске моћи расла је у Босни моћ мухамеданског племства, а због овлађивања олигархиске владавине нестајало је у земљи реда и дисциплине. Почетком XIX века турски намесници у Босни нису готово никако могли вршити своју власт; они су били само оруђе у рукама појединих племићких породица. Када се из Цариграда покушало да се скучи власт племићка, настали су у Босни нереди и немири, који су од 1816 год. готово непрекидно трајали.
Год. 1820 прегао је напослетку енергични султан Махмуд II (1808–1839 год.) да скучи власт босанских великаша. У пролеће те године именован је за везира у Босни и Херцеговини Џелаледин-паша, човек гвоздене руке и необичног образовања. За њега се у Цариграду с правом мислило, да ће моћи сломити отпор босанског и херцеговачког племства. И заиста је Џелаледин-паша, чим је, марта месеца 1820 године, стигао у Травник, почео заводити мир и ред у Босни и Херцеговини. Исте године у септембру турска је војска ударила и на Црну Гора, али је била одбијена. Отпор босанских великаша сломио је међутим Џелаледин у току од десет месеца сасвим. После тога је требало још покорити и Херцеговину. Стога Џелаледин у почетку 1821 год. крене на Херцеговину, освоји Мостар и тако сломи и отпор херцеговачких великаша. Али се мусломани у целој Босни и Херцеговини дигоше против њега; молбе и жалбе њихове у Цариграду имале су успеха: још исте године Џелаледин-паша буде скинут са везирства, а Босанци и Херцеговци дигну се опет против рефорама. Покушаји турских власти, да их приморају на покорност и на признање рефорама, остали су без успеха. У Цариграду су се напослетку решили да у Босну опет пошаљу човека чврсте руке, који ће имати и воље и снаге да сломи отпор босанског и херцеговачког племства. Онда је послат у Босну за везира Мустафа-паша (1825 год.). Он је одмах предузео врло енергичне мере против бунтовних босанских великаша. Кад је султан Махмуд уништио у Цариграду јаничаре (у јуну 1826 год.), састану се босански великаши и 21 септембра пошаљу у Цариград молбу, да се у Босни јаничари не укидају. Кад је крајем године стигао из Цариграда одговор, да се њихова молба не може испунити, плане устанак у целој Босни и Херцеговини. Везир Мустафа-паша морао је напустити Босну, а почетком 1826 год. буде за везира у Босни именован Абдурахман-паша.
Борба са Грцима и Босанцима, а и иначе многе друге незгоде и неприлике на све стране, принудиле су напослетку турску владу да попусти притиску од стране Русије и да склопи са Русијом у Акерману конвенцију, по којој је Турска признала Русији право протектората над Молдавском, Влашком и Србијом (25 септембра 1826 год.). У тој конвенцији растумачен је детаљно и осми члан букурешкога уговора, Петим чланом акерманске конвенције и једним одвојеним актом, који допуњује тај члан, обавезала се Порта, да ће за годину и по дана утврдити повластице за Србију у договору са српским изасланицима и да ће испунити народне захтеве, те да ће према томе уредити српске односе по одредбама букурешког мира. Између осталог Порта је у принципу признала Србима и право на шест нахија, које су биле у Карађорђевој Србији, а које се у устанку 1815 год. нису придружиле Милошу, јер су после 1813 год. биле додате другим околним пашалуцима.
У јануару 1827 год. објављени с;у закључци акерманске конвенције Народној Скупштини. У Србији су били необично задовољни овим великим успесима, а Скупштина је из благодарности за заслуге Милошеве, утврдила њега за наследног кнеза српског и тражила, да тај закључак и Порта потврди.
Али су наскоро после тога дошли у питање сви закључци акерманске конвенције. Русија и Енглеска наваљивале су већ од дужег времена на Порту, да реши грчко питање. Како је Порта стално одбијала да испуни њихове захтеве, Русија, Енглеска и Француска реше, да силом приморају Турску на то (1827 год.), а Порта онда због тога обустави извршење акерманске конвенције. Тако и српске ствари остану у тај мах нерешене.
Односи између Русије и Турске постајали су услед свега тога све затегнутији, тако да је Русија 14 априла 1828 год. огласила Турској рат. Србија се услед тога нашла сада у врло незгодном положају. Пристајањем уз Русију она је могла лако довести у питање све тековине, које је задобила у другом устанку и после њега, а те су тековине биле ипак врло драгоцене, и ако су односи између Србије и Турске још увек били неодређени. Срећом је Русија, под утицајем легитимистичких идеја, које су, после Наполеоновог пада, владале у Европи, одмах у почетку рата изјавила, да се она у борби против Турске неће служити револуционарним средствима, да неће дакле тражити себи савезнике међу хришћанима, који су под Турском. Тако је Србија могла за време овога руско-турског рата остати неутрална, а да се ипак не замери Русији, која се после другог устанка својски и искрено за њу заузимала.
Руско-турски рат завршио се потпуним турским поразом. У миру, који је 2 септембра 1829 год. склопљен у Једрену, обавезала се Турска, међу осталим, и да испуни одредбе акерманске конвенције о Србији, особито да одмах преда Милошу оних шест округа, који су по букурешком миру имали припасти Србији. Али како ни у том уговору српско-турске границе нису тачно одређене, Турска је још неколико година оклевала са извршењем те одредбе.
Руски посланик у Цариграду израдио је међутим одмах после једренског мира са турским државницима хатишериф, којим се Турска обавезала, да ће испунити све своје обавезе и уговоре према Србији. На основу фермана, који је прочитан у Народној Скупштини јануара 1830 год., требало је онда израдити други хатишериф, где би повластице и сва права Срба тачно била одређена. Међутим док је тај хатишериф рађен, кнез Милош је, — помоћу новца, знајући да се на тај начин може у Турској све постићи, — израдио у Цариграду, да му се изда нарочити берат, у коме му је признато наследно кнежевско достојанство.
Србија по својим повластицама није имала права на наследно кнежевско достојанство. Русија истина није била противна, да се Милош утврди као наследни кнез у Србији, па је целу ту ствар оставила кнезу Милошу, али је ипак и руска влада и остала европска дипломација била изненађена великим успехом Милошевим у тој ствари. Милош је на тај начин не само успео да подигне своју породицу, већ је наследно кнежевско достојанство давало Србији могућности, да сузбија стране интриге при наслеђивању престола, и наде да ће избећи унутрашње трзавице, које би могла изазвати свака промена на престолу.
Тако је хатишерифом, који је прочитан у Београду 30 новембра 1830 год., Србија призната за автономну кнежевину под врховном влашћу султановом, а кнез Милош, по нарочитом берату, за наследног кнеза српског. Тим хатишерифом није међутим још било све постигнуто. Турска је још увек оклевала, да врати оних шест нахија. Али Милош употреби прилику, када је Порта била заузета буном Мехмед Алије у Мисиру, па, под изговором да спречи нереде, које је сам изазвао, уђе с војском у спорне нахије и заузме их. Пред свршеним чином и под утицајем руске интервенције, Турска је попустила; тако је у мају 1833 год. решено и то питање у корист Србије.
У то доба од прилике био је савладан и отпор Мухамеданаца у Босни. Абдурахман-паша, који је почетком 1826 год. именован за везира у Босни, био је достојан наследник Џелалединов. Употребивши раздор босанских великаша, он је, сразмерно за кратко време, савладао отпор у Босни и Херцеговини. После тога он је почео систематски радити на томе, да мусломанске прваке и материјално упропасти. Кад је почео руско-турски рат (1828 год.) из Цариграда буде наређено, да и босанска војска пође у рат против Руса. Када се међутим војска почела скупљати, дигну се босански великаши на везира (у јуну1828 год.). Абдурахман је морао ићи из Босне, а после тога буде скинут са свога звања.
Нови везир, Намик Али паша, покушао је да мирним путем изведе реформе, али у томе није успео. Попуштајући сувише великашима, изгубио је он сваки авторитет; сви су га као слаботињу презирали. Врење је међутим у земљи, особито од кад су укинути јаничари, стално трајало. Кад је султан, после руско-турског рата, опет покушао да изврши у Босни реформе, састану се босански главари у Травнику и реше, да се завођењу рефорама силом одупру и да понуде савез Мустафа-паши Скадарском (Шкодра-паши), који је такође био противник рефорама и вођа конзервативних елемената у Турској. Том приликом буде за вођу целога покрета изабран Хусеин капетан Градашчевић. Шкодра-паша прими понуђени савез и дигне се на султана. У исто доба окупили су и Босанци војску и пошли на југ у помоћ Шкодра-паши. У јулу 1831 год. они су били сишли на Косово, потукли до ноге великог везира и продрли у Метохију. У то доба је међутим Шкодра-паша већ био код Прилепа сузбијен од турске војске и притешњен у Скадру. Велики везир почне онда преговарати са Босанцима и прими еве њихове захтеве. Стога се Босанци врате натраг, а велики везир удари после тога на Шкодра-пашу и савлада га.
У Босни је међутим Хусеин-Капетан узео везирску власт у своје руке. Али су завист и раздор створили расцеп међу Босанцима и ослабили сасвим народну снагу. Када се чуло да је турска војска, пошто је савладан Шкодра-паша, пошла на Босну, изађе против ње само један део Босанаца. Та босанска војска буде потучена код Бањске (1832 год.). Хусеин се после тога, кад је турска војска подрла у Босну, одупре Турцима, али и њега, после више мањих сукоба, савлада турска војска, особито помоћу Али-аге из Стоца, који је са мусломанима и православним похитао у помоћ турској војсци против Хусеина. Хусеин после пораза побегне у Аустрију, а Босна и Крајина буду после тога савладане. У земљи завлада реакција; наследни чинови буду укинути, а сви виђенији људи или побијени или прогнани.
Кад идуће године дође у Босну за везира Давуд-паша, он опет поче попуштати великашима, те у земљи поново поче хватати корена анархија. Због несређених прилика и готово сталних ратова, завладала је у земљи несигурност, безвлашће је узело маха, а највише је због свега тога патила раја. Зулуми су напослетку изазвали отпор. Поп Јовица из Дервента устао је на оружје против турске власти. Али је тај први озбиљнији устанак хришћана у Босни убрзо савладан и у крви угушен (1833 год.).
Како је кнез Милош хатишерифом од 1830 год. тачно одредио однос Србије према Турској и свој однос према Порти, требало је да уреди и свој положај у самој држави и своје односе према народу. До те године кнез Милош је радио, смишљено и енергично, са много умешности и много вештине, готово само на томе, да Турска призна и потврди Србима повластице, да Србија постане автономна кнежевина и да он буде признат за наследног господара. Хатишерифом од 1830 год. то је питање решено и скинуто са дневног реда. Али је Милош сада избегавао да утврди границе своје власти. Тежња је његова била да остане неограничен господар у земљи, као што је и дотле био. Али је та његова тежња наилазила на отпор и код народних старешина, који су хтели да дођу до утицаја на државне послове, и у народу, који се опирао тиранској самовољној владавини, и код Русије, која је налазила више осигурања за свој утицај у Србији кад у њој владаочева власт није сувише концентрисана.
У самој земљи јавио се међутим ускоро јак покрет против Милошева самовлашћа; јануара 1835 год. букнула је буна, чија је тежња била, да Милошеву власт ограничи. Под притиском те буне Милош се решио да попусти, те је издао Устав којим је његова власт ограничена (2 фебруара 1835 год.).
Али је Русија сматрала, да Србија, без одобрења њеног и Портиног, не сме доносити овако важне уредбе, па је протестовала против овога Устава, и тако је он одмах укинут. Русија је хтела да власт Милошеву ограничи на други начин, једним телом са великим политичким атрибуцијама. То тело, Савет, требало је да буде састављено из доживотних чланова, које Милош неће моћи збацити по својој вољи.
Осећајући да је тежња за образовањем Савета управљена лично против њега и против његових интереса, Милош се том пројекту опирао, особито када је осетио, да се у борби против Руса може ослонити на Енглеску, која је била вољна да га, наравно само саветима, помогне, да би ослабила руски утицај на Балкану. Кад су унутрашња питања у Србији избила на површину и постала врло акутна, тражила је Порта да српска депутација дође у Цариград, да се турска влада с њом споразуме о унутрашњем уређењу Србије. Енглеска је истина радила против руских планова у томе правцу, али Русија остане у овај мах победилац: у априлу 1838 год. добије Милош позив, да пошаље у Цариград изасланике, који ће са Русима и са Турцима преговарати о Уставу. За време преговора српских изасланика у Цариграду покушавала је истина Енглеска да изради ограничење саветске власти у корист Милошеву, али је Порта попустила руским захтевима.
Тако је у децембру 1838 год. издат хатишериф о унутрашњем уређењу Србије. По том хатишерифу установљен је Савет са доживотним члановима, који је имао врло велику власт. Енглеска је била побеђена, а Милош непријатно изненађен својим неуспехом. Он је био приморан не само да прими установу Савета, него и да у Савет узме људе, који су били његови лични непријатељи. Са таким Саветом њему је немогуће било владати: 1 јуна 1839 год. он је захвалио на престолу у корист свога сина Милана и отишао на своја добра у Влашку. У Србији је образовано „Наместничество Књажеског Достоинства“, јер је Милан Обреновић лежао болестан на самрти. Кад је кнез Милан после неколико недеља умро, проглашен је за кнеза Милошев млађи син Михаило, који је тала био с оцем у Влашкој. Кнез Михаило је дошао у Србију тек 1840 године, пошто је прво ишао у Цариград султану на поклоњење.
Кнез Михаило међутим као и Милош није хтео владати с Уставом од 1838 год. Стога се заметнула борба између њега и уставобранитеља, који су, кад су видели да се Милош. нада да ће се вратити у Србију, постали и анти-Обреновићевци. Уставобранитељи су хтели да доведу на престо Карађорђевиће, уверени да ће они поштовати Устав.
Порта је мислила, да је ова унутрашња борба за њу згодан моменат, да се умеша у српске унутрашње ствари, да оснажи и утврди свој утицај и да скучи, и добивене и праксом уведене, српске повластице. Уставобранитељи, на челу са Вучићем и Петронијевићем, ослањали су се у борби против кнеза Михаила на Турску. Њихов је програм био Устав од 1838 год. У први мах одржи, истина, кнез Михаило превласт над својим непријатељима; Вучић и Петронијевић морали су отићи из Србије, ма да их је Порта помагала. Прилике су међутим ипак биле стално врло нејасне. Неки од приврженика Обреновићевих били су за Михаила, други су тражили да се врати кнез Милош. Вучић се међутим, руским заузимањем, вратио марта месеца 1842 год. у Србију и одмах је почео радити против Обреновићâ. У септембру побуни он народ у неким окрузима против кнеза Михаила, а Михаило онда, пошто му је војска у првом сукобу са бунтовницима, прсла на све стране, оде из Србије.
Вучић је, после одласка кнеза Михаила, био господар ситуације, он је био све и сва у држави. Народна Скупштина, сазвана за избор владаоца, извиче 2 септембра 1842 год. за кнеза Александра Карађорђевића. Турска је радо примила ову промену у Србији, јер је победила странка, која се наслањала на Порту, и прихватила је избор Александра Карађорђевића, те га је одмах потврдила за кнеза. Али је Русија уложила протест против овог избора, доказујући да је он извршен под притиском. Тако је, на наваљивање Русије, 15 јуна 1843 год. обављен понован избор, на коме је, наравно, поново изабран за кнеза Александар Карађорђевић.
Како је кнеза Александра довела на владу странка, која се у главном наслањала на Турску, и како је Русија, уништавајући први његов избор, заузела становиште против њега, кнез Александар је одмах од почетка своје владе потражио ослонца у Турској и у Аустрији. Династичка борба у Србији међутим овим није била свршена, него напротив само још више заплетена. Политика, која је за владе кнеза Александра у Србији вођена, у многом погледу није одговарала ни народним симпатијама, ни државним традицијама, ни Србијиним интересима. Унутрашња питања, особито питање народног учешћа у државним пословима, сасвим су остала нерешена и потиснута. Ипак је Србија у ово доба доста напредовала; она се средином XIX века почиње развијати и снажити економно, онда се изводе реформе у модерном правцу и уводи се државно уређење, особито администрација, западних културних држава и народа.
У Босни су међутим за то време и даље готово непрестано трајале борбе и немири. Отпор босанских великаша, и после Хусеинова пораза (1832 год.), још није био сломљен. Ускоро су опет устали мусломани у целој Босни и Крајини на оружје за своја автономна права, а против рефорама. Мемед паша (1835–1840 год.) потукао је истина устанике код Врандука и Бјељине, али је борба настављена и 1836 год. Сада се у борби за автономна права а против рефорама почиње све више истицати Крајина. Мемед паши је истина пошло за руком да покори Крајину, али кад у октобру 1839 год. нови султан Абдул Меџид изда Танзимат, којим је гарантована свима поданицима Турске лична и имовна сигурност и једнакост пред законом, плане у Босни опет буна. Идуће године (1840) савладана је како-тако Босна, али се Крајина још увек упорно држала и сузбијала је идућих година неколико пута нападаје турске војске.
Због анархије и грађанских ратова стање се у Босни у то доба много погоршало; положај раје постајао је све тежи и несноснији. И после савладаног устанка попа Јовице (1833 год.), осећало се међу Хришћанима стално комешање. Такво је стање изазвало напослетку интервенцију страних сила, које су се бојале устанка: 1843 год. издао је султан ферман, по коме је ограничено право употребе кметова за рад на беговским имањима. Али те наредбе није нико слушао.
Стога је незадовољство и врење међу хришћанским становништвом, које је због сталних ратова и анархије највише патило, узимало све више маха. На интервенцију страних сила издан је 1848 год. нов ферман, којим су сасвим укинути беглуци, а обавезе према беговима претворене су у порез. Али је положај раје постао услед тога још тежи, јер је тиме порез знатно повећан.
Важнији извори.
уредиСписи и акта српска, аустриска, руска, француска, турска, немачка, енглеска итд.: Извештаји, уговори, мемоари, новине, закони, саборска акта, наредбе, протоколи и стенографске белешке, итд. Велики део ових извора још je нештампан, а налази се у архивама у Београду, Москви, Бечу, Паризу, Лондону, Цариграду, Берлину итд.
Важније збирке извора.
уреди1. М. Гавриловић, Исписи из париских архива. Грађа за историју првога српскога устанка. 1904.
2. И. Павловић, Исписи из француских архива. 1890 (Споменик 2).
3. A. Boppe, Documents inédits sur les геlations de la Serbie avec Napoléon I 1809–1814. 1888 (Отаџбина 19, 20 и 21).
4. M. Петровић, Финансије и установе обновљене Србије до 1842. I² 1901, II 1898, III 1899.
5. Н. ІІоповъ, Перепиека барона Гр. А. Строганова съ Милошемъ Обреновичемъ въ 1817–1826 г. 1866.
6. В. Петровић и Н. ПеШровић, Грађа за историју Краљевине Србије за време прве владе кнеза Милоша Обреновића. I 1882, II 1884.
7. Е. Tkalac, Das Staatsrecht des Fürstentum Serbien. 1858.
8. Д. Матић, Јавно право књажевства Србије. 1850.
Важнија дела.
уреди1. П. Митрофановъ, Политическая дѣятельность Јосифа II, ея сторонники и ея враги (1780–1790). 1907.
2. F. Bamberg, Geschichte der orientalischen Angelegenheiten im Zeitraume des Pariser und des Berliner Friedens. 1888.
3. F. Demelich, Metternich und seine auswärtige Politik. 1898.
4. H. Поповъ, Россія и Сербія (1806–1856). I–II 1869 (српски превод 1870 и 1872).
5. Вук Стеф. Караџић, Скупљени историски и етнографски списи. I 1908.
6. М. Ненадовић, Мемоари. 1893.
7. А. Протић, Повесница од почетка времена вожда српског Карађорђа Петровића. 1892 (Споменик 19).
8. J. Ђурић, Историја Карађорђа Петровића. 1852 (Гласник 4).
9. П. Јокић, Причање. 1891 (Споменик 14).
10. Кнез Милош прича о себи. 1893 (Споменик 21).
11. М. Гавриловић, Спољашња политика Србије у XIX веку. 1901 (Српски Књижевни Гласник 3 и 4).
12. Љ. Јовановић, Спољашња политика Србије у XIX веку. 1902 (Српски Књижевни Гласник 5 и 6).
13. Љ. Јовановић, Преглед национално-политичког живота српског у XIX веку. 1901 (Српски Књижевни Гласник 2 и 3).
14. М. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српског народа новијега доба. 1888.
15. А. Милојевић, За Отаџбину. 1904.
16. М. Milovanovitch, Les traités de garantie au XIX-e siècle. 1888.
17. С. Јовановић, Политичке и правне расправе. I 1908.
18. L. Ranke, Serbien und die Türkei im neunzehnten Jahrhundert. 1879 (српски превод 1892).
19. S. R. Taillandier, La Serbie au XIX siècle. Kara-George et Miloch. 1875.
20. B. Kallay, A szerbek története 1780–1815. I 1877.
21. B. Kallay, Die Geschichte des serbischen Aufstandes 1807–1810. 1910.
22. Ст. Новаковић, Васкрс државе српске 1804–1813. 1904².
23. Ј. Мишковић, Српска војска и војевање за време устанака од 1804–1815. 1895 (Глас 47).
24. Љ. Јовановић, Стогодишњица српскога устанка. 1904.
25. Л. Арсенијевић-Баталака, Историја српског устанка. I 1898, II 1899.
26. B. Cunibert, Essai sur les révolutions et l’indépendance de la Serbie. I–II 1854 (српски превод 1901).
27. G. Yakschitch, L’ Europe et la Résurrection dela Serbie (1804–1834). 1907.
28. Ст. Новаковић, Устанак на Дахије 1804. 1904.
29. М. Гавриловић, Српски покрет и руско-француски односи од 1804 до 1807 год. 1901 (Српски Књижевни Гласник 2).
30. Е. Driault, La politique Orientale de Napoléon. 1904.
31. A. Петроеъ, Война Россіи съ Турцией 1806–1812. I–III 1885–1887.
32. Ст. Новаковић, Ичков мир. 1903 (Глас 66).
33. М. Гавриловић, Ичков мир. 1903 (Српски Књижевни Гласник 9).
34. М. Миловановић, Уставност Србијина. 1907 (Српски Књижевни Гласник 18).
35. Ст. Новаковић, Уставно питање и закони Карађорђева времена. 1907.
36. Л. Vojnović, Pad Dubrovnika. I–II 1908.
37. С. Милутиновић, Историја Србије 1813–1815 г. 1888².
38. М. Обреновић, Милош Обреновић или поглед на историју Србије од 1813—1839. 1891³.
39. М. Гавриловић, Српска депутација у Цариграду 1827 године. 1904 (Српски Књижевни Гласник 12).
40. O. Pirch, Reise in Serbien im Spätherbst 1829. 1830 (српски превод 1899).
41. M. Гавриловић, Мисија Димитрија Давидовића у Цариграду 1830 године. 1904 (Српски Књижевни Гласник 13).
42. Ј. Живановић, Неколико примечанија на књигу Славени у Турској од Кипријана Роберта. 1890 (Споменик 6).
43. М. Гавриловић, Милош Обреновић. I 1908, II 1909.
44. Ч. Мијатовић, Кнез Милош и пуковник Хоџес. 1892 (Споменик 17).
45. Ст. Новаковић, Србија у години 1834. 1894 (Споменик 24).
46. М. Гавриловић, Милош Обреновић и Вук Стеф. Караџић. 1908 (Летопис 251 и 252).
47. J. Хаџић, Спомени из мојега днѳвника. 1884 (Огледало српско I).
48. М. Жујовић, Белешке. 1902.
49. П. Кулаковскій, Илиризмъ. 1894.
50. Д. Алимпић, Историјски развитак полицијских власти у Србији 1793 до 1869. 1905.
51. М. Вукићевић, Из српске историје. Догађаји и личности. 1900.
52. G. Šurmin, Hrvatski preporod. I 1903, II 1904.
53. С. Јовановић, Кнез Милошева унутрашња политика. 1909 (Српски Књижѳвни Гласник 23).
54. М. Светић, Устанак србскій подъ Црнимъ Ђорђемъ, 1852.
55. А. Гавриловић, Знаменити Срби XIX века. 1901–1904.
56. С. Милетић, О уставу и установама у Србији, 1872 (Летопис 114).
В. и истоимени одељак X главе бр. 2, 3, 23, 26,. 29, 52, 65, 66, 67, 68, 71.
- ↑ Израз употребљаван у време Аустроугарске за „Краљевину Хрватске, Славоније и Далмације“, иако за цело време постојања Аустроугарске Хрватска и Славонија са једне и Далмација са друге стране нису биле административно уједињене. /прим. приређивача дигиталног издања/