Историја средњег века I 15
| ← | ИСТОРИЈА СРЕДЊЕГ ВЕКА I У редакцији: А. Д. Удаљцова, Ј. А. Косминског и О. Л. Вајнштајна |
→ |
Општи узроци крсташких ратова. Крупне промене које видимо током XII и XIII в. у социјално-економским односима Западне Европе настале су под утицајем грандиозног покрета на Исток, познатог под именом Крсташких ратова. Опште име Крсташких ратова даје се војно-колонизационим подухватима европских народа на Истоку у време од 1096 до 1270 г.
Који су били општи узроци тог покрета, који је с прекидима трајао готово два века?
Крсташки ратови могу се посматрати као део обимног колонизационог покрета који је од XI в. захватио Западну Европу. Док су оснивање градова и насеља, освајање пустара и шумских масива претстављали појаве унутрашње колонизације, није се оскудевало ни у колонизационим подухватима спољног карактера, а у некима од њих већ су се чуле и крсташке пароле. Нормани су заузели Јужну Италију и отели Арабљанима-муслиманима Сицилију. Њихови даљи планови били су усмерени према Византији и муслиманском Истоку. Италијански градови покушавали су да се угнезде на Истоку. Осамдесетих година XI в. учињени су покушаји освајања у Тунису. У Шпанији је текла реконквиста у суровој борби с муслиманима, у којој су активно учешће узели и француски ритери. Непосредно пред први крсташки рат прешао је преко Пиренеја низ ритерских војски из разних крајева Француске ради борбе са Арабљанима који су били у офанзиви (види гл. XXVI).
Али сви ти подухвати и освајања само су другостепене епизоде у поређењу са оним огромним покретом који је крајем XI в. захватио најразличитије класе европског друштва и бацио их на муслимански Исток да траже тамо срећу.
У крсташким ратовима учествовале су најразличитије друштвене класе, па су и узроци који су их нагонили да иду на Исток били, природно, битно различити.
Велику улогу у том покрету играли су, на првом месту, феудалци. Ситни ритери који су кренули у те ратове тежили су да се докопају земље и кметова. У домовини је већи део земље већ био под обрадом, а претварање шумских. масива у ораницу претстављало је спор и дуготрајан процес. Међутим, број ситних феудалаца брзо је растао; у ритерским породицама било је врло много деце. Да се феуди не би распарчавали међу наследницима, одржавана је пракса да један наслеђује: феуд се предавао само најстаријем сину. Млађи синови остајали су без земље. Као последица, настала је нека врста вишка ритерског становништва, које је тежило да заузме нове земље. Томе се придружило и то што су рачунали на директно пљачкање баснословног богатства Истока, које су ритери у својој претстави преувеличавали. Затим, многи су ритери стигли да се заплету у дугове. Поход на Исток био им је згодан изговор да се ослободе својих поверилаца.
За крупне феудалце — краљеве, војводе и грофове — освајања такве врсте на Истоку обећавала су проширење њихових поседа, јачање политичког утицаја, повећавање прихода. Они, уосталом, нису одмах пришли покрету. У Први крсташки рат није кренуо ниједан краљ, а од крупних феудалаца кренули су само они који из било ког разлога нису могли да среде своје прилике код куће. Исто тако нису најкрупнији феудалци учествовали ни у Четвртом крсташком рату. Али се зато на челу свих осталих крсташких ратова налазе краљеви и цареви.
Али, нису само феудалци тежили на Исток. У том су покрету велику улогу играли градови, нарочито италијански — Ђенова, Пиза и Венеција. За њих су експедиције на Исток имале велики трговачки интерес. Пошто су турска освајања пореметила и ослабила трговачке везе са Истоком, директно заузимање територија у Предњој Азији имало је за циљ да учврсти улогу италијанских градова као посредника у трговини са Западом. Сем тога, они су имали сталног супарника — Византију, која је, додуше, била ослабила крајем XI в., али је још задржала трговачку превласт у источном делу Средоземног Мора. Трговачки градови тежили су да потисну тог конкурента и да оснују своје факторије по источним обалама Средоземног Мора, што је у датој ситуацији било могућно једино помоћу оружане силе.
Све је то потстицало италијанске градове да учествују у крсташким ратовима, и њихова је улога у њима била стварно незаменљива, на првом месту због тога што су једино они могли да организују снабдевање крсташа оружјем и провијантом и да на себе узму превоз војски које су кренуле морем са Запада.
Али, крсташки ратови су почели с масовним покретом сељаштва. Лако је то разумети ако се сетимо положаја сељаштва, чија је огромна већина била у XI в. .претворена у кметове и подвргнута појачаној експлоатацији. Сеоско становништво страшно је страдало и од феудалних међусобица. Сељаци су ишли у крсташке ратове бежећи од угњетавања феудалаца, рачунајући да ће на новој земљи, у новој ситуацији наћи слободу које су били лишени у отаџбини.
Треба узети у обзир још један моменат који је допринео да широке масе узму учешћа у походима — а то су глади и епидемије, које су претстављале сталну појаву у Западној Европи и, како изгледа, биле нарочито јаке у XI в. У време између 970 и 1040 г. било је 48 гладних година, тј. више од половине. Почев од 1089 г. па готово до самог почетка крсташких ратова наилази непрекидан низ тешких година, пуних глади и епидемија (куге и осталих болести). И пре крсташких ратова глади су често изазивале масовно бежање сељака из области које је упропашћавала неродица. Сада су крсташки ратови показали излаз и дали правац стихиским покретима такве врсте.
Најзад, треба истаћи улогу цркве у крсташким ратовима. Црква и, нарочито, папство стали су у извесном смислу на чело крсташких ратова и давали им идеолошки смер. Папство је у то време јачало свој ауторитет (види гл. XVII). Крсташки ратови били су проглашени за богоугодно дело. Папство је хтело да их искористи како би успоставило своју превласт над целим хришћанским светом. Оно је маштало и о обраћању муслимана у хришћанство и о стварању на Истоку нових хришћанских држава које би биле потчињене папској столици.
Крсташки ратови су допринели и порасту прихода цркве. Црква је убирала порезе за крсташке ратове. Ти порези понекад су претстављали добровољне прилоге, које су скупљали претставници цркве, нарочито монаси, по свим земљама Запада, али су често узимали и карактер принудних намета. Па и када су крсташки ратови престали, порези за њих нису обустављени. На тај начин доспевали су у руке цркве огромни новчани фондови, које она често није употребљавала за оно за шта су били непосредно намењени, већ за друге циљеве.
Хаџилуци на Исток. Пут на Исток био је још раније прокрчен. Одавно су у том правцу кретале гомиле хаџија. Притом су се верски циљеви често спајали с трговачким, а трговачка путовања .добијала су карактер верских хаџилука. Као што су муслимани везивали путовања у Меку с трговачким циљевима, тако су исто и хришћанске хаџије или ходочасници, ишли на Левант — на источне обале Средоземног Мора, у Сирију и Палестину — и ради поклоњења »светињама« и ради трговине. Хаџије са Запада кретале су на те богоугодне хаџилуке у читавим караванима. То су била напорна, сложена путовања, ради, којих су се скупљали људи из разних земаља. Било је неколико омиљених центара у којима су се скупљали ходочасници, да затим крену одатле, у великим одредима, заустављајући се у нарочито поштованим центрима — у Риму или у градовима на Рајни и Дунаву, одакле је полазио добро познати пут преко Угарске у Цариград.
Хаџијама и трговцима, који су искоришћавали та богоугодна путовања за трговачке циљеве придруживали су се и ритери који су тражили авантуре. Крупни феудалци, понекад у пратњи стотина наоружаних ритера, ишли су да се поклоне »светим местима« на Истоку.
Та трговачко-ходочасна и не увек мирољубива путовања играла су врло велику улогу у упознавању Запада са Истоком. Она су прокрчила путеве којима су затим кренули крсташи и показала западним ритерима и трговцима који су се спремали на Исток богатства источних земаља. И доиста, замислимо стање у тадашњем граду или ритерском замку. Град од пет хиљада становника није, по тадашњим размерима, био мали град. Био је пригушен зидинама, тесан, неудобан и прљав. Ритерски замак био је до XI в. обично од дрвета. Тек се у том веку дрвени замкови почињу замењивати каменим. Ти камени замкови састојали су се од куле и станбених просторија, полумрачних и рђаво загреваних. Ритери су углавном носили одела од тканина које су израђиване код куће.
Шта је очекивало ритере који су се спремали да отпутују на Исток? Имали су прилике да посећују градове не од пет већ од више десетина хиљада становника, где је један кварт био већи од великог европског града. Видели су пред собом велелепне храмове и дворце источних градова, видели су раскош у којој су живели византиски и арапски богаташи. Трговци су са Истока довозили луксузне предмете и зачине, који су код западноевропских ритера створили претставу о Истоку као о земљи фантастичног изобиља.
Стање на Истоку. Услови створени на Истоку обећавали су, наизглед, лак успех. Од два источна калифата (Египатског Фатимида и Багдадског Абаоида) освојили су 1055 г. овај други Турци-Селџуци, који су одмах затим одузели Фатимидима Сирију и Палестину. 1071 г. Турци су разбили византиску војску код Манцикерта, заробили цара Романа Диогена и завладали великим делом Мале Азије. Селџучка држава распала се на неколико кнежевина — Мосул, Дамаск, Антиохију, Триполи, Алепо и др. У Малој Азији створен је Икониски султанат. На југоистоку Мале Азије задржала се самостална кнежевина Мала Јерменија. Селџучке кнежевине биле су међусобно у непријатељству; у њима су избијали немири домаћег сељаштва. Египатски Фатимиди су тежили да врате изгубљену Сирију и Палестину.
Византија је у то време, непосредно после ударца који су јој задали Турци-Селџуци (види гл. XI) преживљавала велике тешкоће. Са Запада су царство притискивали Нормани, који су недавно завршили са освајањем византиских поседа у Јужној Италији; Византији је, додуше, пошло за руком да уз помоћ Млечана, који су се бојали јачања Нормана на Јадранском Мору, задржи њихово продирање. Зато је Венеција добила нечувене трговачке олакшице у областима царства и читав кварт у Цариграду.
Друга је опасност долазила са севера. Печенези, који су нашли подршку међу Словенима на Балканском Полуострву угњетаваним од Византије, допрли су 1091 г. до самих зидина Цариграда. Византија је успела да уклони и ту опасност, ступивши у везу с Куманима који су сатрли Печенеге.
Тако се у доба Првог крсташког рата Византија донекле опоравила од удараца споља и припремала за борбу с Турцима. Али раније, у критичним моментима за државу, византиски су се цареви више пута обраћали за помоћ на Запад — папи, цару, па и неким феудалним кнежевима (обраћали су се и на Русију). То је на Западу стварало изговор за мешање у ствари Истока и рађало преувеличане претставе о лакоћи освајања Истока, који су раздирали унутрашњи сукоби.
Проповедање Крсташког рата. Још је папа Гргур VII позивао у рат против Турака и сам хтео да му се стави на чело, али га је спречила борба с Хенрихом IV (види гл. XVII). Ускоро после његове смрти папа Урбан II поново је почео проповедати свети рат. 1095 г. одржан је у Клермону, у северној Француској, црквени сабор. По завршетку пословног дела сабора папа је одржао говор пред огромним масама које су се са свих страна скупиле у Клермону. Позвао је да се крене у крсташки рат за »ослобођење гроба господњег«, а није заборавио ни да потсети на богати плен који је на Истоку очекивао »ослободиоце«. Његов позив изазвао је свеопште одушевљење. Сакупљени су дочекали папин говор с поклицима: »Бог то хоће« и узели крст, тј. почели да зашивају на своје одело крстове од црвеног материјала, обавезујући се на тај начин да ће ићи у рат.
Црква је крсташима стављала у изглед читав низ важних олакшица. За време њиховог отсуства налазила су се њихова имања и породице под заштитом цркве. Сем тога, лице које би узело крст ослобађало се плаћања дугова за време свог бављења у крсташком рату. Многи су узимали крст само зато да не би плаћали дугове одлажући само учествовање у ратовима на неодређено време. Кметови који су се спремали у рат ослобађани су власти својих господара.
На иницијативу папе били су послати проповедници крсташких ратова по свим земљама Западне Европе. Они су свуда изазивали исто одушевљење какво је изазвао предлог Урбана II на Клермонском сабору. И већ следеће године (1096) кренуле су крсташке војске на пут.
У Првом крсташком рату узеле су учешћа две различите социјалне групе, и зато се он мора поделити на два дела.
Поход сиротиње. Најпре је стихиски кренула у рат сеоска сиротиња. Сем званичних проповедника крсташког рата које је послала црква било је доста народних проповедника код којих се верски циљ тог подухвата стапао с некаквим нејасним претставама о ослобођењу, о побољшању судбине сељаштва које би кренуло у крсташки рат. Проповедници, као Петар Амијенски (»као магарац глупи пустињак«, по речима Маркса[1]), који су проповедали крсташки рат у северној Француској нашли су много приврженика међу сељацима, које су глад и феудална експлоатација довели до очајања. 1096 г. кренуле су из својих места масе сељака углавном из средње и северне Француске и западне Немачке. То је био лакомислен и опасан подухват. Сељаци су били потпуно неспремни за рат такве врсте и имали су погрешну претставу о свим његовим тешкоћама. Многи нису били ничим наоружани или су се наоружали како су стигли. Та сељачка армија није имала ни потребног снабдевања. Често је морала да силом узима животне намирнице од становништва оних места кроз које су сељаци пролазили. Сељачкој војсци прикључили су се свакојаки сумњиви елементи, често и злочинци који су желели да тај покрет искористе само за то да некажњено пљачкају.
Сиротиња се кретала у неколико одреда једним од старих хаџиских путева — дуж Рајне и Дунава према Цариграду. Истим су путем кренуле из Немачке банде полугладних ритера-бандита, који су мислили само на пљачку и отимачину. Уз њихово активно учешће дошло је у градовима Лотарингије, на Рајни и у Прагу до првих јеврејских погрома у историји Европе у Средњем веку.
Сви ти одреди морали су да се крећу преко угарских поседа, затим преко бугарске земље. И Мађари и Бугари нападали су на те неочекиване дошљаке који су на свом путу све пљачкали. Последица тих сукоба је била да је део одреда изгинуо или се разбежао. Одред сиротиње коме је био на челу Петар Амијенски стигао је до Цариграда јако проређен.
Византиски цар, природно, није очекивао такву помоћ за Запада. Он је предложио Петру да сачека долазак главних крсташких снага, али је војска која је дошла с Петром пожурила да се пребаци у Малу Азију, а тамо су је Турци сатрли. Свега је неколико хиљада успело да се спасе од пропасти паничним бекством у Цариград. Заједно с њима остао је и Петар Амијенски да чека на долазак главних снага.
Поход феудалаца. Крајем 1096 г. кренули су на Исток одреди феудалаца. Они су се боље припремили за рат — били су боље наоружани него сељаци и успели су да се снабдеју новцем распродавши део својих земаља. Многи су кренули у рат, поневши са собом све покретно имање и своје породице.
Главна маса феудалаца сакупила се у Лотарингији. На челу ове војске стајали су Готфрид Буљонски и његов брат Балдуин.
Од ритера из северне Француске, у првом реду из Нормандије, сакупила се војска којом је командовао нормандиски војвода Роберт.
Вођ ритера из јужне Француске био је гроф Рајмунд Тулуски.
На челу норманске војске из Јужне Италије стајали су Боемунд Тарентски, најумнији и најталентованији од свих вођа Првог крсташког рата, и његов сестрић Танкред.
За ритерским одредима ишле су огромне гомиле сељака, рђаво наоружаних, а често и сасвим голоруких. За војскама се вукла огромна комора.
Сви ти одреди претстављали су потпуно самосталне јединице. Они међу собом нису били организационо повезани, чак је и у сваком од њих сваки поједини сениор ишао са својим слугама, са својом дружином, и слабо је слушао општу команду.
Одреди су кренули разним путевима. Једни су пошли рајнско-дунавским путем, други обалом Јадранског Мора, а трећи преко Италије, одакле су се морем пребацивали на Балканско Полуострво.
У пролеће 1097 г. сви су се ти одреди састали у Цариграду. Ту су почели сукоби између Грка и крсташа. Крсташи су се држали изазивачки и грубо. Префињеном горњем слоју византиског друштва изгледали су западни ритери као варвари, а они су стварно чинили све да би оправдали тај глас. Кћи цара Алексија Ана Комнина, која је написала историју царевања свог оца (»Алексијаду«), са презиром говори о тим сировим и глупим варварима и простацима, изузимајући само врло мало њих. Крсташи су пљачкали околно становништво отимајући му намирнице за снабдевање своје војске. Цар Алексије пожурио се да их пребаци у Малу Азију узевши претходно од њих вазалну заклетву и обавезавши их да врате Византији све њене раније поседе на Истоку које буду освојили од Турака.
У Малој Азији Турци су непрестано узнемиравали крсташке одреде. Они су страшно опустошили земљу тако да су ритери морали да гладују. Крсташи су били потпуно неспремни за маршеве по јаким жегама. Њихово тешко гвоздено наоружање овде се страшно усијавало. Људи и коњи падали су од сунчанице.
Крсташи су прошли кроз Малу Азију и били пријатељски дочекани у Малојерменској краљевини, у Киликији. Тада је Балдуин, брат Готфрида Буљонског, освојио јерменски град Едесу, који је лежао на путу из Мезопотамије у Сирију и који је био необично важан због свог стратегиског положаја. Он је ту основао Едеску грофовију. Затим је више од године лана било утрошено на опсаду Антиохије. Тај крупни центар био је заузет само захваљујући издаји команданта једне тврђаве. Освајање Антиохије било је праћено страшним покољем муслимана. Ту је била основана друга крсташка државина — Кнежевина Антиохија, којој је стао на чело Боемунд Тарентски. Одушевљени пљачком и освајањима, вођи крсташа нису се журили свом намераваном циљу — Јерусалиму. Тек у пролеће 1099 г. знатно проређена крсташка војска стигла је до Јерусалима и заузела га после жестоког јуриша. Одмах затим уследио је покољ пред којим бледи пустошење Антиохије. Архиепископ Виљем Тирски, који је крајем XII в. написао историју Јерусалимске краљевине на основу још свеже традиције, дао је потресан опис зверстава и грамжљивости крсташа при заузимању Јерусалима. Сâм се аутор с пуно симпатије односи према поступцима крсташа видећи у заузимању Јерусалима божју награду за њихове подвиге. Крсташи су убијали све, људе и жене, нису штедели ни децу, чије су главе разбијали о камење. Муслимане, који су тражили уточишта у џамијама, убијали су у тим храмовима. После страховитог клања долазиле су верске церемоније, а онда се опет приступало сечи. Крсташи су се дочепали огромног плена. Понашање крсташа у Јерусалиму »разбеснело је читаво становништво муслиманског Истока.«[2]
Крсташке државе на Истоку. После заузимања Јерусалима крсташи су постепено завладали свим источним обалама Средоземног Мора. Уз помоћ Млечана, Ђеновљана и Пизанаца било је освојено неколико лучких градова.
Према томе, на Истоку је настало више крсташких држава. Највећа међу њима била је Јерусалимска краљевина, која је обухватала Палестину и јужни део Сирије. Први владар Јерусалимске краљевине био је Готфрид Буљонски. Од Јерусалимске краљевине номинално су зависиле три вазалне државе: Грофовија Триполи, Кнежевина Антиохија и Грофовија Едеса. Уствари, пак, оне су биле потпуно независне.
У краљевини и кнежевинама крсташи су до танчина пренели феудални систем који је владао на Западу, нарочито у Француској. Закони Јерусалимске краљевине, или »Јерусалимски асизи«, познати су нам само по доцнијој измењеној редакцији, која је у XIII в. записана на Кипру, где су се дуго задржали политичко-правни обичаји Јерусалимске краљевине.
Енгелс је сматрао да је феудализам нашао свој најчистији израз у уређењу Јерусалимске краљевине: »... он се (феудализам — Ред.) највише приближио својој идеји у ефемерној Јерусалимској краљевини, која је у Јерусалимским асизима оставила за собом класичан израз феудалног поретка.«[3]
Јерусалимски асизи су набрајали у којим случајевима краљ има право да тражи службу од својих вазала, љубоморно пазећи да краљевска власт не повећа своје захтеве према вазалима. Краљевску власт ограничавала је »висока палата« — скуп крупних феудалаца, без кога краљ није могао донети ниједну важну одлуку. У случају да краљ погази права ма ког феудалца, сви су феудалци имали право да краљу откажу службу.
У крсташким државама владала је феудална јерархија у истом облику у коме је постојала у Западној Европи. Читава је територија била подељена на ритерске феуде, обавезне на војну службу. Неки сељаци који су дошли с ритерима били су произведени у ритерско звање и добили ритерске феуде. То је било потребно ради одбране освојене земље и зато што су се смањили редови крсташа. Но, сељаци су већином морали да код ритера узимају земљу у закуп и да за то дају део летине. Црква је заузела огромна земљишна имања и била ослобођена пореза и војне службе.
Основну масу трудбеника у крсташким државама чинило је зависно сељаштво, састављено углавном од Арабљана-муслимана и грчких и сириских хришћана, које су сурово експлоатисали нови господари. Кметовима су биле наметнуте дажбине, кулук и државне обавезе. Они су морали да дају својим новим господарима део летине и све могуће занатске производе. Обавезе нису биле утврђене обичајем и зависиле су од воље господара. Домаћи сељаци мрзели су западне феудалце, презирући их као иноверце и више пута су им пружали отпор. Сељаци су одбијали да купе летину. Нападали су на феудалце и убијали их. 1125 г. избио је велики сељачки устанак у Бејруту.
Италијанска трговина на Истоку. У државама које су основали крсташки врло је важну улогу играла трговина, а у тој трговини прво је место припадало италијанским градовима — Пизи, Ђенови и Венецији. Италијански трговци добили су низ повластица. У лучким градовима били су им одређени засебни квартови, у којима су они живели уживајући пуну самосталност. Њима су управљали њихови конзули, које су постављале власти италијанских градова и који су тим властима били одговорни. Италијански трговци користили су се својим повлаштеним положајем да развију широку трговину са Истоком мимоилазећи Византију.
Из италијанских градова кретали су на Исток каравани бродова, који су возили западну робу — у почетку оружје, коње, робове и жито, кога није било довољно у крсташким државама, а доцније — вунене и ланене тканине. Каравани су остајали у лукама на Истоку по неколико месеци, а затим су се враћали довозећи источну робу — зачине, шећер, воће, вина, памук, вуну, мирисе, боје, драго камење, стакло и свилу. Италијански трговци нису само водили посредничку трговину, они су имали земље и кметове који су им плаћали оброк памуком, шећерном трском, поморанџама,. бадемима и другим јужним производима. Италијанским трговцима биле су потчињене градске занатлије које су такође плаћале дажбине својим производима (особито текстилном и стакленом робом). Та је роба такође слата у Европу. Читаву трговину са Истоком регулисале су власти италијанских-трговачких република. Међу италијанским трговцима владало је непрекидно супарништво, које је често доводило до оружаних сукоба. Од неиталијанских градова једино је Марсељ имао кварт у Јерусалиму. На Исток су долазили ради трговине и трговци из Барцелоне и Монпелијеа.
Краткотрајност крсташких освајања. Крсташка освајања нису била дугог века. Она су достигла највеће размере око 1130 г., а затим су брзо почела да опадају. Један од узрока томе била је нестабилност саме крсташке државе с њеном слабом централном влашћу. Поједини феудални сениори били су препуштени својим сопственим снагама. Крсташке области заузимале су само узан обалски појас Сирије и Палестине, који се само на неколико тачака пружао у унутрашњост земље. Притом су се крсташи углавном концентрисали у приморским градовима и у великим утврђеним замковима. На истоку од њихових области почињала је Сирска пустиња. Непрекидни напади угрожавали су с те стране крсташке области. Граница која се отегла на 1200 км била је утврђена низом замкова који ипак нису могли да заштите крсташке државе од сталних налета турских одреда. Сем тога, европски освајачи непрекидно су се свађали један с другим и нису се устезали да склапају савезе с муслиманским кнежевима против својих једновераца. Правилној организацији одбране сметала је и флуктуација крсташког становништва. Нису ни издалека сви колонисти умели да се прилагоде новим условима привреде на Истоку. Врло их се много враћало у Европу стекавши што је могуће више плена. Нове партије »хаџија« непрекидно су стизале из Западне Европе, па су се једни ту насељавали, а други се враћали назад.
Владајућу класу у Јерусалимској краљевини и другим крсташким областима чинили су ритери, првенствено француски, због чега се за Европљане на Истоку укоренио назив Франци. Њих је било свега неколико хиљада. Тај привилеговани горњи слој претстављао је у средини домаћег становништва, које је према њему било дубоко непријатељски расположено, војни логор своје врсте. Ради сталне одбране крсташких поседа није била довољна војна служба ритера — феудалних земљопоседника. Због тога су створене праве војне организације — духовно-ритерски редови.
Духовно-ритерски редови. Први такав духовно-ритерски ред био је ред Темплара или Храмовника, тако назван због тога што се његова првобитна зграда налазила поред места где је, по предању, био јерусалимски храм. Ред је био основан 1119 г. По угледу на њега образован је други ред — Јовановаца или Хоспиталаца, који је настао реорганизацијом већ давно постојећег добротворног братства (назив тог братства потиче од болнице светог Јована у Јерусалиму, коју су они основали). Затим је већ крајем XII в. настао трећи ред — Тевтонски, који је претстављао организацију немачких ритера.
Чланови тих редова били су везани монашким заветима: нису смели да имају породицу, били су обавезни да се покоравају статуту реда и да слушају свог старешину, гросмајстера или великог магистра. Ти су редови дошли до великих земљишних поседа на Истоку и у Западној Европи, где су добили велике поклоне од краљева.
Редови су зависили непосредно од папе и нису били потчињени власти оних владара на чијим су се територијама налазили њихови поседи. Њихове су земље биле ослобођене дажбина. Духовно-ритерски редови су били они који су највише врбовали ритере да се преселе на Исток.
Они су претстављали најорганизованију снагу крсташких држава. Они су имали низ замкова на источној граници. Када су крсташе почели да потискују са Истока, ритерски су се редови последњи одатле повукли.
Када су изгубили своје поседе на Истоку, духовно-ритерски редови пренели су своју делатност на Запад.
Не ограничавајући се на стицање земље, Хоспиталци и Темплари, особито ови последњи, искористили су богатства напљачкана на Истоку у зеленашке циљеве и постали једни од првих банкара Европе.
Тевтонски је ред усмерио своју делатност на обале Балтичког Мора, где је заједно с мачоношцима, који су почетком XIII в. створили своју организацију по угледу на Тевтонце, основао своју државу (види гл. XXIV).
I. Класици марксизма. Маркс, Хронолошки изводи, т. I (»Архив Маркса и Енгелса«, т. V, стр. 109—132). — Енгелс, Писмо К. Шмиту од 12 марта 1895 г. (Маркс и Енгелс, Писма, 1931, стр. 414).
II. Извори. Хрестоматија за историју Средњег века, у ред. Грацијанског и Скаскина, т. I, 1939, стр. 236—264. — Стасјуљевић, Историја Средњег века, т. III, 1907.
III. Студије. Приручници. Лавис и Рамбо, Епоха Крсташких ратова, т. I, гл. IV, Москва 1914. — Куглер, Историја Крсташких ратова, 1895. — Успенски Ф., Историја Крсташких ратова, Петроград 1901. — Јегоров, Крсташки ратови, 2 св., Москва 1914—1915. — Добијаш-Рождественскаја, Западни хаџилуци у Средњем веку, Лењинград 1924. — Доди, Историја монархиских установа у Јерусалимској краљевини, 1897. — Васиљев, Византија и крсташи, 1923. — Делбрик, Историја ратне вештине у оквиру политичке историје, т. III, Москва 1938. — Читанка из историје Средњег века, у ред. Виноградова, разна издања, т. II, -§ 34—36.