Историја византијског царства (Ш. Дил) 7

ИСТОРИЈА ВИЗАНТИЈСКОГ ЦАРСТВА
Писац: Шарл Дил

ГЛАВА VII.
Латинско цариградско царство и грчко никејско царство (1204-1261 г.)

Распад византиског царства

Прва последица заузећа Цариграда од стране крсташа била је дубоки преображај изгледа источног света.

На развалинама византиског царства расцветаше се латинска феудална господарства. У Цариграду би основано латинско царство за чијег владара крсташи изабраше Балдуина, грофа фландриског; солунско краљевство, које је у начелу било царев вазал, би образовано у корист маркиза Бонифација од Монферата. Било је титуларних војвода од Никеје и Филипопоља, господара од Дидимотиха и Адрамитија. Неколико недеља касније, као последица победоносног похода који је одвео Бонифација од Монферата до Атине и Коринта, основане су још неке латинске државе, бодонички маркизат, негропонтско господарство, атинска војводина, којом је владала бургоњска породица Ла Рош, ахајска или морејска кнежевина, коју освојише Готфрид од Вилардуена и Вилхелм од Шамплита и која је, на латинском Истоку, била најтрајнија творевина крсташа из 1204 г. Млеци, са своје стране, одмах заузеше Драч на епирској обали, Модон и Корон на Пелопонезу, Крит и Евбеју, Галипољ, Родосто, Ираклеју (Ерегли) и пространу четврт Цариграда, и наложише својим племићима да запоседну острва у Архипелагу, где бише основани војводина Наксос и маркизат Цериго, велика војводина Лимнос и господарство Санторин. Владарка овог прекрасног колонијалног царства, република је с правом могла допустити своме дужду да се назове "господарем једне четвртине и по царства грчког".

Слом византиског царства изазвао је такође стварање читавог мноштва грчких држава. У Трапезунту два принца, Алексије и Давид, пореклом из породице Комнина, основаше царство које ускоро, од Ираклеје до Кавказа, обухвати цело црноморско приморје и које је трајало до средине XV века (1461 г.). У Епиру један ванбрачни син из породице Анђела, Михаило Анђел Комнин, створи деспотовину која се простирала од Навпакта (Лепант) до Драча. У Никеји зет Алексија III Анђела, Теодор Ласкар, окупи око себе све што је остало од племства и високог свештенства византиског и 1206 г. свечано се круниса за "цара Ромеја". Други славољубивци, Гавала на Родосу, Манкафа у Филаделфији, Лав Згур у Аргу и Коринту, образоваше државице на рушевинама царства. Изгледало је да је то био крај монархије.

Ипак, међу овим новим политичким јединицама постајала је дубока разлика. Латинско царство, упркос стварној вредности своја прва два владаоца, трајало је једва пола века (1204-1261 г.), а та краткотрајност била је неизбежна последица његове првобитне слабости. Код Грка, напротив, победа странаца разбудила је родољубље и учинила да поново дођу до свести о византиској народности. Сви вођи, око којих се 6ејаxy окупиле све живе снаге грчког света, имали су исти циљ: преотети Цариград од мрских Латина. Остало је још да се види које ће од два супарничка грчка царства успети да то оствари, никејско или епирско.

Латинско цариградско царство

Да би дело остварено у четвртом крсташком рату могло колико толико трајати, било је потребно да ново царство има снажну владу и чврсто централистичко уређење. Међутим, у чисто феудалној држави коју Латини бејаху основали цар је био само први међу великашима. Његова власт, веома скучена просторно, у политичком погледу била је скоро ништавна. Балдуин, сутрадан по ступању на престо, морао је да објави рат своме непокорном вазалу солунском краљу, и ма да су успели да их измире, ипак споразум између њих није никада био дуготрајан. Хенрик од Ангра, наследник Балдуинов, сукобио се са истим тешкоћама: иако је постигао, умесном одлучношћу, да наметне своју власт Солуну (1209 г.) и да га, на сабору у Равеници (1210 г.), латински владари у Грчкој признаду за сузерена, ипак су они, атинске војводе и ахајеки кнежеви, убрзо престали да се брину о пословима царства и постали скоро независни. Латинско царство се мало чему могло надати од Млечића, суревњивих на своје повластице и себично заузетих сопственим интересима. Са побеђеним Грцима споразум је био немогућ. Упркос напорима које су учинили латински владаоци, Монферат у Солуну, Вилардуен у Ахаји, да би стишали мржњу и бацили у заборав извршена насиља, грчки народ, укупно узевши, остао је непријатељски расположен према страном освајачу и са нестрпљењем је очекивао ослободиоца, било да он дође из Епира или Никеје. Најзад, сигурној грчкој опасности придружила се могућа бугарска опасност. Латини су погрешили што су одбили савез који им је био понудио цар Јоаница (1197-1207 г.), и тако, место подршке коју су могли наћи код Бугара у борби против Византије, они су од њих створили себи непомирљиве непријатеље који склопише савез са грчким владарима у Никеји против латинског царства и окомише се заједно са њима да га сруше.

Међутим, у првој забуни која је наступила по заузећу Цариграда, изгледало је да ће Латини свуда однети победу. Тесалија, средња Грчка, Пелопонез бише освојени за неколико недеља а да се није наишло ни на какав озбиљан отпор. У Малој Азији Хенрик од Ангра потуче Грке код Пиманина, и млада моћ Теодора I Ласкара, који је држао под собом само Брусу, изгледало је да се налази на рубу пропасти, када га упад Бугара у Тракију спасе. Цар Јоаница насрну на латинско царство, свуда добро дочекиван од побуњених грчких поданика. Смело, са недовољном војском, цар Балдуин и дужд Дандоло јурнуше у сусрет непријатељу: испред Адријанопоља латинска војска претрпе крвав слом (1205 г.) у коме Балдуин погибе. Пуне две године, преко целе Македоније, бугарски цар је крстарио са својом пустошном војском, жудећи да освети поразе које је његов народ раније претрпео од Василија II и називајући се, насупрот Бугароубици, Романоубицом. Он опседаше Солун када, срећом по Латине, умре, без сумње убијен (1207 г.).

Теодор I Ласкар искористи ову борбу Латина са Бугарима да успостави и учврсти своју власт. Међутим, за време владавине Хенрика од Ангра, брата и наследника Балдуиновог (1205-1216 г.), несумњиво најбољег владаоца кора је имало латинско цариградско царство, могло се веровати да ће се држава, створена крсташким ратом, одржати у животу. По смрти Јоанице Хенрик закључи мир са Бугарском, ослободивши тако царство једне озбиљне бриге; он успе да мање више поврати јединство међу Латинима и да поново заведе над својим вазалима царску власт; он постиже чак да задобије покорност и наклоност својих грчких поданика. У исто доба он настави, ослањајући се на Комнине у Трапезунту, рат у Азији. У првом походу 1206 г. заузе један део Витиније; 1212 г. још одлучније продужи борбу, потуче Ласкара на Лупарку и принуди га да му уступи један део Мизије и Витиније. Али Хенрик умре сувише рано по царство чији је, чинило се, требало да буде оснивач (1216 г.). Отада су Грци као и Бугари имали одрешене руке; под слабим царевима који су њиме владали царство, основано од крсташа, бедно је срљало у пропаст.

Грчко никејско царство

Теодор I Ласкар (1204-1222 г.) био је постао мало по мало једини господар византиске Азије. Он бејаше потукао трапезунтске владаре суревњиве на његов успех, победио Турке Селџуке (1211 г.) и преотео од њих велики део анатолске обале. По смрти цара Хенрика није дао Латинима ни да дахну. Када умре 1222 г., остављајући престо своме зету Јовану Ватацу (1222-1254 г.), био је, сем једног малог дела Витиније који су још трљали Латини, сјединио под својом влашћу целу западну Малу Азију и раширио границу до горњег тока Сангарија и Меандра. Ватац, добар војсковођа и вешт администратор, довршио је за време своје дуге владавине Ласкарево дело и пружио грчкој Малој Азији последње тренутке благостања.

Ипак, било је питање да ли се судбина никејског царства и његове тежње неће ограничити само на азиске провинције старе монархије. У Европи, у ствари, епирски деспот Теодор Дука Анђел, који је наследио свога брата Михаила (1214-1230 г.), бејаше јако увећао своју државу на рачун како Латина тако и Бугара. Он је повратио од Млечића Драч и Крф и заузео Охрид и Пелагонију; 1222 г. освојио је Солун где је владао млади Димитрије, син Бонифација од Монферата, и у граду преотетом од Латина свечано се крунисао за цара, на велико весеље Грка који су у њему гледали обнављача јелинизма. Проширио је затим на рачун Бугара своју власт до близу Адријанопоља, Филипопоља и Христопоља (Кавала) и чинило се да ће ускоро срушити латинско царство. 1224 г. потуче код Сереза војску слабог владара Роберта од Куртнеја (1221-1228 год.) који је владао над остацима латинског цариградског царства.

Али напредовање европског грчког царства било је нагло заустављено. Од 1218 г. владао је у Бугарској један предузимљив и мудар владалац, Јован Асен (1218-1241 г.). Као некада Јоаница, и он је радо хтео да склопи савез са Латинима против Грка и био |е склон, када цар Роберт умре 1228 г., да се прими намесништва латинског царства за време малолетства младог Балдуина II (1228-1261 г.). Место православног владаоца латинско свештенство, због своје неспретне искључивости, више је волело да изабере једног витеза, колико храброг толико политички неспособног, Јована од Бријена (1229-1237 г.), и на тај начин је за латинско царство нестало и последњег изгледа спасења. Бугарски владалац, с правом увређен, постаде непомирљиви непријатељ Латина на велику корист никејског царства. Овима је он учинио прву услугу што је уништио њиховог европског супарника, грчког солунског цара, чије су тежње почеле да задају бригу Бугарској. Потучен и заробљен код Клокотнице (1230 г.), Теодор мораде да се одрекне престола, а држава којy бејаше основао, сведена на скромније размере (обухватала је осим Солуна још само Тесалију), припаде његовом брату Манојлу. И у исто доба када га је на овај начин ослободио његовог западног такмаца Асен учврсти Ватацеву моћ понудивши му савез (1234 г.). То је значило сигурну пропаст латинског царства.

Никејски цар за дванаест година свога владања бејаше јако увећао своју државу. Победивши Латине код Пиманина (1224 г.), он им оте последње тврђаве које су имали у Анатолији, поврати велика острва у азиском приморју, Самос, Хиос, Лезбос, Кос, и принуди грчког владаоца на Родосу да постане његов вазал. Он превезе, затим, један део своје војске у Тракију и на тренутак освоји Адријанопољ где се сукоби са солунским грчким царем. Најзад, нападе Млечиће на Криту. Савез са Бугарима још више увећа његову моћ. 1236 г. оба савезника предузеше напад на Цариград: под навалом непријатеља град умало не подлеже. Запад схвати на време да га треба спасти: италијански приморски градови и ахајски кнез похиташе у помоћ. Престоница латинског царства избеже пропасти; и заваљујући раскиду грчко-бугарског савеза, после кога је ускоро наступила смрт Јована Асена (1241 г.), бедно латинско царство потраја још четврт века за које је време Балдуин II био принуђен да свуда просјачи за помоћ, не успевајући да је добије, и да тргује, да би дошао до новца, са најчувенијим цариградским светињама које му откупи Луј IX Свети; и био је толико ниско спао да је морао, да би ковао новац, употребити чак и олово са кровова и да би зими имао дрва за огрев цепати дрвену грађу царских двораца.

За то време Ватац је довршио обнављање византиског јединства према странцима. Он истера Латине из њихових последњих поседа у Анатолији; задоби моћну подршку цара Фридриха II Хохенштауфена чијом се ћерком ожени (1244 г.) и који, из мржње према папи, заштитнику латинског царства, препусти без колебања Цариград Грцима; отрже Францима потпору икониског селџучког султана (1244 г.) и искористи монголски упад у Малу Азију да увећа своју земљу на рачун Турака. Највише је деловао у Европи. Епирска деспотовина била је у пуном расулу: Ватац то искористи приморавши Јована Анђела, Теодоровог сина, да се одрекне назива цара и да постане никејски вазал (1242 г.). Четири године касније заузе Солун (1246 г.) из кога протера деспота Димитрија; поврати од Бугара велики део Македоније, Серез, Мелник, Стенимах (Станимака); оте од Латина Визију и Цурул (1247 г.). Најзад наметну оружјем своју врховну власт једином грчком владаоцу који је био остао зависан, епирском деспоту Михаилу II (1254 г.). Када Ватац умре по повратку из овог последњег рата, никејско грчко царство, богато, моћно, напредно, опкољавало је са свих страна јадне остатке латинског царства. Остало је још само да се освоји Цариград.

Ослобођење Цариграда

Теодор II Ласкар (1254-1258 г.) настави за време своје краткотрајне владавине политику свога оца. Он потуче у рупелском теснацу (1255 г.) Бугаре који су покушали да се освете за поразе претрпљене под Ватацем и натера их на мир (1256 г.); и ма да је умро сувише рано да би могао угушити устанак епирског деспота, смутљивца и славољупца Михаила II, његов наследник Михаило Палеолог (1258-1261 г.) задоби велике победе и тиме учини да се заборави на његово насилно присвајање престола и доста ружан начин на који је свргнуо закониту династију. Михаило Епирски бејаше склопио савез са Манфредом, сицилијанским краљем, и Вилхелмом од Вилардуена, аxајским кнезом; он се наслањао такође на Арбанасе и Србе и већ је био загрозио Цариграду. Палеолог предузе напад, поврати Македонију, упаде у Арбанију и страховито потуче деспота и његове савезнике на пољу Пелагонији (1259 г.). Тако, пред ширењем никејског царства епирска деспотовина је ишчезавала. Мало касније Палеолог доврши своје дело повративши Цариград.

1261 г. он пређе Хелеспонт и оте од Латина све што су имали изван престонице. На веома вешт начин придоби за савезнике против Млечића, који су мало касно осетили потребу да бране Цариград, њихове супарнике Ђеновљане и обећа им, нимфејским уговором (1261 г.), да ће им признати на Истоку све повластице које су уживали њихови такмаци. Довољно је било убудуће да се укаже повољна прилика па да престоница падне у грчке руке. 25 јула 1261 г. један Палеологов војсковођа искористи случај када је млетачка флота тренутно била напустила Златни Рог и срећним препадом освоји град. Балдуин II имаде времена само да утекне, праћен латинским патријархом и млетачким насељеницима; а 15 августа 1261 г. Михаило Палеолог свечано уђе у Цариград и у Св. Софији стави на главу царску круну. Византиско царство изгледало је да се наново родило под народном династијом Палеолога која ће скоро два века владати монархијом.

Ахајска кнежевина

Остале латинске државе основане у четвртом крсташком рату нису пропале све у исто доба кад и цариградско царство. Не узимајући у обзир Млетке који су још дуго времена после тога сачували у источним морима своје колонијално царство и оточка господарства која су основали њени племићи, атинска војводина, под управом Ла Рошових, потраја до 1311 г.; и ма да је она после несрећне битке на Кифису потпала под власт Каталонаца (1311-1333 г.), а затим под власт флорентинских војвода Ачјајоли (1333-1356 г.), никада је више Византинци не повратише. Ахајска кнежевина, за време владе тројице Вилардуена, Готфрида I, оснивача династије, и његових синова Готфрида II и Вилхелма (1209-1278 г.), била је још напреднија. Упркос њеном чисто феудалном уређењу и великим баронијама (12 на броју) које су франачким освојењем ту установљене, земља, под вештом управом својих владалаца, била је у току XIII века једна од најнапреднијих држава на латинском Истоку. Финансије су биле одличне; војници су сматрани "најбољим витезовима европским"; мир је био потпун; односи са грчким поданицима сасвим добри. Двор у Андравиди "био је, каже један хроничар, сјајнији од дворова највећих краљева". Француски утицај био је свемоћан: "Ту се говорило француски исто тако добро као и у Паризу." Из занимљиве књиге Морејска хроника види се да је ту био пресађен витешки и француски начин живота, као што се и данас још на целом Пелопонезу, у Акрокоринту или у Клемуциу, у Каритени или у Мистри, у Каламати или у Маини, наилази на рушевине моћних феудалних тврђава које су били подигли француски господари земље. И свакако да ова чар далеке Француске XIII века која је неодољиво деловала на ову грчку покрајину, освојену оружјем и тако брзо асимиловану, не спада у најнезанимљивије појединости византиске историје.

Ипак, пораз на пољу Пелагонији, где Вилхелм од Вилардуена допаде шака Михаилу Палеологу, био је од озбиљних последица по ахајску кнежевину. Да би се ослободио, франачки кнез мораде према уговору од 1262 г. уступити Грцима Монемвасију, Маину и Мистру. Византинци тако поново закорачише на Пелопонез. Доцније, за владе жена и странаца - анжујских кнежева и наварског одреда - после Вилардуенове смрти (1278 г.), они су са потпором домаћег становништва све брже напредовали у земљи и основали у XIV веку морејску деспотовину која је била у доба византиског опадања једна од најзанимљивијих држава. Упркос томе, четврти крсташки рат је засновао на Истоку читав низ латинских установа. И поред заузећа Цариграда, и поред успеха које је Михаило Палеолог постигао у Епиру и у Ахаји, то је био извор сталних брига обновљеног царства Палеолога и неоспорни узрок слабости.