Историја византијског царства (Ш. Дил) 5

←4. глава

ИСТОРИЈА ВИЗАНТИЈСКОГ ЦАРСТВА Писац: Шарл Дил

6. глава→

ГЛАВА V.
Врхунац царства под македонском династијом (867-1081 г.)

Владаоци македонске лозе и учвршћивање династије

Од 867 до 1025 г. византиско царство је доживело сто педесет година јединственог сјаја. Оно је имало срећу да му за то време буде на челу низ владара који су, скоро сви, били знаменити људи. Василије I, оснивач династије (867-886 г.), Роман Лакапин (919-944 г.), Никифор Фока (963-969 г), Јован Цимискије (969-976 г.), славни отмичари престола који су управљали земљом под називом законитих владара, Василије II, најзад, који је владао читаво пола века (976-1025 г.), нису били византиски цареви какви се обично замишљају. То су били људи одлучни и прекаљени, често безобзирни и немилосрдни, самовољни и јаки, више се бринући да улију страх него љубав; али су то били државници, занесени мишљу о величини царевине, чувени ратници чији јe живот протекао по логорима, међу војницима у којима гледају и воле основне чиииоце монархиске моћи; то су били вешти администратори, упорне и несаломљиве снаге, и који се ни пред чим нису устезали када је требало осигурати опште добро. Они нису марили непотребне издатке, већ су се једино бринули да увећају народно богатство; сјајна дворска раскош, празни блесак пратњи и свечаности занимали су их само уколико су служили њиховој политици или одржавали углед цара и царства. Суревњиви на своју власт, они, углавном, нису имали љубимаца; осим неколико моћних личности, као паракимомин ("велики коморник") Василије, ванбрачни син Романа Лакапина, који је био за време пет царева и преко четрдесет година (944-988 г.) душа владе, њихови су саветници махом били незнатни људи које су узимали у службу и чији су остајали господари. Веома славољубиви, срца препуног најплеменитијих стремљења, они су хтели да начине од византиског царства највећу силу источног света, заточника јелинизма и православља; и величанственим напором свога оружја, окретном вештином своје дипломатије, одлучношћу своје управе, они су остварили свој сан и од свога доба створили право доба препорода, један од најславнијих тренутака дуготрајне византиске историје.

Када се Василије I попео на престо, положај монархије био је још необично тежак: изгледало је да целу државу треба из основа преуредити. Сурови сељак, који се помоћу злочина уздигао до највише власти, он је имао све особине потребне за извршење тога тешког задатка: он је био уман, подједнако желећи да заведе ред у монархији и да јој поврати спољни углед, добар администратор, одличан војник, тежећи изнад свега да потпуно учврсти своју царску власт. За време своје двадесетогодишње владавине он је умео да доведе у ред послове монархије и да, величином учињених услуга, осигура судбину свога дома. Његов син Лав VI (886-912 г.), чија је владавина од веома велике важности по административну историју царства, настави - ма колико да се иначе разликовао од свога оца по својој љубави за седењем код куће, својим надриучевњачким манијама и својом слабошћу према љубимцима - рад на учвршћивању династије са сличном упорношћу: да би престолу осигурао наследника, он није презао да се четири пута жени, и тиме унесе саблазан међу савременике, нити да се завади са црквом и њеним поглаварем, патријархом Николом. Али, по ту цену, у Византији се тада први пут родила мисао о законитом праву на престо једне владарске породице. Два прва македонска цара били су ти који су, према речима једног савременика, "дали царској власти снажан корен из кога су се развиле величанствене гране династије". Отада је било теже да се сруши дрво тако дубоко усађено; после тога је била створена царска лоза, чији чланови добише назив порфирогенити ("рођени у пурпуру"), и народна приврженост, поданичка оданост тој лози. То је претстављало за монархију, потресану многобројним бунама, повољну и значајну по последицама новину.

Разуме се да преврати нису чак ни тада изостали. Немири, који су избијали за време бурног малолетства Константина VII, сина Лава VI (912-959 г.), дали су прилике Роману Лакапину да се дочепа власти за четврт века (919-944 г.). Нешто доцније, када је Роман II, син Константина VII, умро после четворогодишње владавине (959-963 г.), владина слабост, за време малолетства његових синова Василија II и Константина VIII, изазвала је устанак помоћу кога је на власт дошао Никифор Фока (963-969 г.) и кобни државни удар који је, после убиства Никифора, начинио царем Јована Цимискија (969-976 г.). Али ниједан се од ових насилника није усудио да уклони са престола законите потомке Василија I. Роман Лакапин је, званично, делио власт са Константином VII, док га је, у ствари, натерао да се повуче у засенак своје марљиве научничке радиности. Никифор Фока и Лован Цимискије допустили су деци Романа I да владају само по имену и трудили су се да помоћу ступања у брак са принцезама из царске породице даду своме насилном присвајању престола изглед законитог права. После њих, сасвим природно, власт је поново дошла у руке претставнику македонске лозе који је био постао пунолетан, великог цара Василија II. Династија је била тако добро утврђена да су, у овој источној монархији, могле владати и саме жене, синовице Василија II, Зоја (1028-1050 г.), која је делила престо са своја три узастопна мужа, и Теодора (1054-1056 г.); и те су принцезе биле омиљене у народу, што доказује буна из 1042 г. када је Михаило V био оборен стога што је хтео да збаци са престола Зоју и незадовољство на које је наишао Константин Мономах када је био изазвао сумњу да је намеравао да уклони обе царице. Никада се још нешто слично није догодило у Византији и јавно мњење је отворено изражавало да "онај који влада у Цариграду коначно је увек победник", што је насилно освајање престола означавало не само као злочин, већ, што је још горе, као глупост.

Како се десило, међутим, да су отмичари престола били врсни људи и знамените војсковође, царство је могло да поднесе без потреса политичку неспособност Константина VII, неуредни живот Романа II и дуготрајно малолетство његових синова, и читав век и по оно је имало на врху људе који су се у вођењу државних послова одликовали јединством погледа и чврстином правца, што у Византији већ давно није био случај. Захваљујући, најзад, суделовању сарадника високе вредности, војсковођа као што су били Куркуа, Фока, Склир, министара као што је био паракимомин ("велики коморник") Василије, цареви из македонске династије могли су да у огромној мери прошире државу и да јој пруже јединствени сјај. Напад који је био предузет на свима границама и био крунисан великим успесима; дипломатски рад који је допуњавао војничке резултате и окупљао око монархије поворку вазалних народа; византиски утицај који се ширио на цео источни свет чак до Запада; јака влада која се одликовала великим законодавним делима; централизована, вешта и искусна администрација која је, помоћу општег јелинистичког обележја, општег исповедања православља, умела да осигура царству јединство које је изгледало неостварљиво због разнородности раса: ето шта су све Византији донеле сто педесет година владања македонских царева. И ма да нису успели, упркос својим напорима, да отклоне велике опасности које су претиле благостању земље, да реше аграрно и друштвено питање које се наметало са узнемиравајућом жестином, да укроте феудално племство увек спремно на побуну, да спрече славољубиве поглаваре источне цркве да изазову шизму и, одвајајући заувек Византију од Рима, да пољуљају чврстину монархије; ма да је македонска лоза оставила при крају царство неотпорно према Норманима и Турцима и отворила врата дуготрајном расулу (1057- 1081 г.), ипак, за време једног века и по, под династијом коју је основао Василије I, Византија је доживела велику славу и сјај. У X и XI веку Цариград је био најблиставије средиште европске цивилизације и, као што је на једном месту речено, "Париз средњега века".

Спољна политика македонских царева (867-1025 г.)

Борба са Арабљанима. - Откако су 826 г. Арабљани освојили Крит, постали су напаст за византиска мора. Кандија, престоница полуострва, била је јазбина муслиманских пирата, и одатле, као и из Тарса и Трипоља у Сирији, они су пљачкали по целом Јегејском Мору. Упркос напорима Василија I да преустроји војску и флоту, непријатељске ратне лађе су господариле у Архипелагу. 904 г. Лав Трипољски заузе Солун и скоро целокупно његово становништво одведе у ропство. Поред извесних успеха византиске морнарице 907 г., а нарочито 924 г. у близини Лимноса, походи управљени против Крита завршавали су се поразима (911 г. и 949 г.). Требало је послати против острва "које да Бог да потонуло" најбољег војсковођу у царству, Никифора Фоку (960). Он успе да се искрца на Крит и после вишемесечне опсаде заузе Кандију на јуриш (марта 961 г.). Освојено острво би преведено у хришћанство. Византинци опет постадоше господари у источним морима.

У исто време, срећне околности допустише да се предузме напад у Малој Азији. Још је Василије I био проширио границе царства до Еуфрата, повратио Самосату (873 г), победоносно ратовао у Кападокији и Киликији (878-879 г.). Расуло муслиманског света у X веку допринело је византиским успесима, нарочито после 927 год. када је царство било ослобођено бугарске опасности. Под чувеним војсковођама, Јованом Куркуом који је двадесет две године управљао Малом Азијом (920-942 г.) и заслужио да буде назван "другим Трајаном, другим Велизаром", Вардом Фоком, затим, и његовим синовима Никифором, Лавом, Константином, борба је била енергично настављена. 928 г. заузет је Теодосиопољ; 934 г. Мелитина; 944 г. Едеса, из које би триумфално враћена чудотворна слика Исусова која је ту била чувана; 949 г. Германикија; 957 г. Амида; 958 г. Самосата. Византиска граница је била проширена од Халиса до Еуфрата и Тигра, а читав низ новообразованих провинција (теме Севастија, Месопотамија, Селевкија, Ликанд) сведочио је о важности византиских освојења. Јерменска и Ивирска ослободиле су се исламског јарма и потпале под византиски утицај. Током X века Јермени су одиграли знатну улогу у монархији и дали јој војнике, војсковође, администраторе и чак цареве: Роман Лакапин и Лован Цимискије били су обојица јерменског порекла.

Прави крсташки покрет био је захватио Византинце и носио их против неверника. У Киликији и северној Сирији Никифор Фока је сломио моћ халепских емира Хамданида. Он је освојио Аназарв, Адану, Мопсвестију (964 г.), Тарс (965 г.). Лаодикеју, Хијерапољ, Емису, Халеп и најзад Антиохију (968 г.). Његов наследник, Јован Цимискије, заузео је у Месопотамији Едесу и Нисив (974 г.), у Сирији Дамаск и Берит (976 г.), а у Палестини је допро до Јерусалима. "И народи, каже један хроничар, били су у великом страху пред љутином Цимискија, а мач хришћана секао је као срп невернике". Василије II довршио је поновно освојење Истока. 995 г. заузео је Халеп, Хомс, Шајзар. Велике победе славиле су пропаст муслиманске моћи, а по царству, увећаном на Истоку, подигнут је читав низ јаких тврђава које су га браниле од сваког новог напада. Присаједињењем јерменских кнежевина које је, можда несмотрено, извршио Василије II (1020 г.) и покорењем Ивирске били су довршени ови славни походи. Од времена Јустинијана, царство није било раширило своју власт на Истоку тако далеко.

Борба са Бугарима. - Још више него арабљански рат, бугарски рат је главни догађај спољашње византиске историје у X веку.

У почетку X века опасност од Бугара је била већа него икада. Просторно бугарска држава се пружала од области смештених северно од Дунава до Балкана, а на западу је допирала до Пинда. У моралном погледу, стапањем, у то доба већ потпуним, између бугарског и словенског живља, Бугарска је претстављала једнородну државу у којој је монархиска власт била ухватила дубок корен, у којој је примање хришћанства осигурало јединство вере, у којој се, у додиру са Византијом, народ био уздигао до прилично високог ступња цивилизације. Све ово наводило је бугарске владаоце да споре византиским царевима превласт на Балканском Полуострву. Да се оствари тај славољубиви сан довољан је био један човек; Борисов син, цар Симеон (893-927 г,). Одгајен у Византији, где се налазио као талац, занесен раскошју и цивилизацијом Византинаца, он је маштао да освоји Цариград и да стави на своју главу круну Константинових наследника. Више од једног века прави расни рат водио се између Грка и Бугара.

Борба отпоче 889 г., и, што је нарочито значајно, разлози су били економске природе. Када је Лав VI био наредио да се стоваришта, која су бугарски трговци имали у Цариграду, пренесу у Солун, Симеон објави рат. Упад Угара, најмљених од Византинаца, примора бугарског владаоца на повлачење (893 г.). Али после смрти Лава VI, немири, који су избили за време малолетства Константина VII, пружише му прилику да се поврати. 913 г, он се појави испред Цариграда; 914 г. заузе Адријанопољ; 917 г, потуче код Анхијала царску војску. И, сав поносан са својих успеха, Симеон се прогласи за "цара Бугара и Грка"; затим основа, у својој престоници Преславу, независну бугарску патријаршију; само му је још било остало да освоји Цариград. Он то покуша 924 г. Али, да би византиска престоница пала, потребно је било напасти је и са копна и са мора, а Симеон није имао морнарице. Изгледа такође да је за време састанка са Романом Лакапином потпао, као некада Атила пред св. Лавом, под утицај свега што је било престижа и цивилизације у тој стародревној царској величанствености. Он отступи и напусти свој лепи дуго сневани сан. И ма да се за време Симеона расцветала у његовом царству, а нарочито у његовој престоници Великом Преславу, духовна и уметничка култура због које је заслужио да се назове бугарским Карлом Великим, застој пред Цариградом означи пропаст бугарских стремљења. Када Симеон умре (927 г.), опадање је већ било отпочело.

Оно је све наглије ишло у суноврат за време дуге владавине његовог сина Петра (927-969 г.). У току тих четрдесет година Бугарска је све више постајала прирепак царства, и док је Византија јачала, њена стара супарница је из дана у дан слабила. Насупрот краљевској власти која је попуштала, великаши су се уздизали; верско јединство је било доведено у питање богомилском јереси; бугарска народност се распадала. Час одмазде приближавао се за Византинце.

Он куцну 967 г. Никифор Фока одби данак који је царство још увек плаћало Бугарима и заједно са Свјатославом, великим кнезом кијевским, нападе на Бугарску. Али се Свјатославу допаде освојена земља; он се у њој смести и одби да изиђе (968 г.). Смрћу цара Петра и убиством Никифора (969 г.) положај се погорша. Када се Јован Цимискије, попе на престо постојала је опасност од руског упада чак и у само царство; Свјатослав пређе Балкан, опустоши Филипопољ (Пловдив, 970 г.) и посеја страх и у самој престоници. Срећом, Руси бише потучени код Аркадиопоља (Лиле-Бургас, 970 г.), и цар је могао тада да предузме против њих велики војни поход (971 г.). Док је византиска флота ишла уз Дунав, Цимискије пређе Балкан, заузе Преслав, опседе Свјатослава код Доростола (Силистрија) и примора га да се покори и да напусти земљу. Бугарска би присаједињена царству, а независна патријаршија би укинута; победоносни јелинизам прошири границе царства до Дунава.

Ипак, око Преспе и Охрида, народни живаљ, под управом кнеза Николе и његових синова, упорно се опирао. Захваљујући немирима који избише у почетку владавине Василија II, један од Николиних синова, цар Самуило (976-1014 г.), основа македонско словенско царство. За десет година, од 976 до 986 г., он ослободи дунавску Бугарску, освоји Македонију и Тесалију и продре до Пелопонеза. Да би срушили то огромно царство које се простирало од Дунава до Јадранског Мора, морали су Грци да воде рат преко тридесет година (986-1018 г.). На његовом челу је за све време био Василије П, који је због своје упорне енергије и сурових победа добио назив Бугароубица.

986 г. Василије II предузе напад и продре у Бугарску, али би озбиљно потучен код Трајанових Врата на Балкану. Десет година је прошло пре но што је могао да настави борбу, и за време тих десет година Самуило није престајао да проширује своју државу од Дунава до Јадранског и Јегејског Мора. Али 996 г. он претрпе пораз на обалама Сперхија; Грчка му се измаче; изгуби битку и испред Солуна, и један део дунавске Бугарске паде у царске руке (1000 г.). Македонско словенско царство ипак остаде неосвојиво. 1001 г. Василије II покуша да га уништи. Он постепено заузе околна места, Верију (Бер), Сервију, Воден. Опкољен у планинама, Самуило се ослободи и опљачка Адријанопољ (1003 г.) Али. је цар упорно продужавао и сужавао опсаду, заузимајући Скопље, освајајући доњу и средњу Македонију (1007 г.), водећи рат са великом свирепошћу. Самуило је избегавао битке са постројеним војскама; коначно, ипак, његове трупе бише потучене у кланцу Кимвалонгу, на путу између Сереза (Сер) и Мелника (29 јула 1014 г.). Цар није преживео овај пораз; он умре нешто мало касније (15 септембра 1014 г.). То је био крај македонског словенског царства.

Наследници великог македонског цара продужише још четири године борбу, отимајући се у исто време о престо. 1018 г. у земљи је ипак био потпуно успостављен мир, и византиски цар, на своме победоносном путовању, старао се да је преуреди. Он је то чинио са умешном обазривошћу, штедећи административне обичаје и начин живота побеђених, трудећи се да задобије великаше, задржавајући старо верско уређење које је имало на челу независног архиепископа у Охриду. И тако, после много година, Византија је поново постала господар на целом Балканском Полуострву, а на своме путу кроз Грчку до Атине, као и за време триумфа који је прославио са великим сјајем у Цариграду (1019 г.), Василије II могао се с правом поносити да је повратио царству моћ какву оно није имало већ вековима.

Поновно освојење јужне Италије и византиска политика на Западу. - У исто време док су на Истоку победоносно ширили границе царства, владаоци од македонске лозе наставили су на Западу славољубиву политику својих претходника.

Никада се Византинци нису били одрекли права на Италију; сећање на Равену, стару престоницу егзахарта, није им давало мира. Слабост последњих каролиншких царева, расуло у јужној Италији раскомаданој између лангобардских кнежева и све већа опасност од муслиманског напада пружише Василију И жељену прилику да се умеша у политичке прилике на Полуострву и да покуша да оствари своје тежње. Цар је био ставио себи у задатак да обнови на целом Средоземном Мору стари византиски утицај, да истера из Јадранског и Тиренског Мора муслиманске гусаре и да сузбије афричке и сицилијанске Сарацене. Чим је ступио на престо, он предузе на Западу одлучну борбу. Није успео, истина, да поврати Сицилију, где Сиракуза паде 878 г. у руке неверника, али је завео ред на Јадранском Мору, обновио византиски савез са Млецима, поново вратио Хрвате под грчку врховну власт. Освојио је, што је нарочито важно, Бари (876 г.), Тарент (880 г.) и Калабрију (885 г.) и наметнуо византиско покровитељство лангобардским кнежевима. Две нове теме, Лангобардија и Калабрија, биле су основане у јужној Италији: то је претстављало добру накнаду за изгубљену Сицилију.

Слабост Лава VI довела је тренутно у питање овај срећни исход. Пошто су заузећем Таормине (902 г.) били завршили покорење Сицилије, Арабљани су могли да освоје Калабрију и да се утврде чак до Кампаније. Али победом код Гариљана (915 г.) наново је била обезбеђена византиска премоћ у Италији и, у току целог једног века, упркос непрестаним сараценским навалама, упркос супарништву немачких царева, Грци одржаше своју власт у целој јужној половини Италије. Томе послу је такође славна владавина Василија II посветила напоре македонске династије. Победом код Кане (1018 г.), коју су царске трупе однеле над побуњеним становништвом Апулије, био је повраћен византиски утицај од Ређа и Бариа до капија папске државе. И под царском администрацијом, вештом у распростирању јелинског утицаја, нарочито захваљујући грчком свештенству и грчким манастирима, Јужна Италија поново постаде права Велика Грчка: значајан доказ о моћи ширења и о снази просветитељског претапања које су у X и XI веку биле основ величине византиског царства.

Појављивањем немачких царева око половине X века ипак су биле створене извесне препреке византиској политици. Када се Отон I спустио у Италију, када је узео назив цара, грчки понос је то с тешком муком подносио, јер му се чинило као насилно присвајање. Још је горе било када Отон рашири своју врховну власт над лангобардским кнежевима, вазалима Византије, и када упаде на грчко земљиште и нападе Бари (968 г.). Никифор Фока се одлучно одупре. Али његовом смрћу византиска политика би измењена; наступи споразум потврђен венчањем Отона II са Теофаном (972 г.). Ипак слога није дуго трајала: германске тежње нису могле да се измире са византиским захтевима. Немачки цареви су, међутим,постигли сасвим осредњи успех. Отон II упаде у Калабрију и би потучен код Стила (987 г.); Хенрик II узалудно подупираше апулиску побуну и претрпе пораз у својим нападима на грчку Италију (1022 г.). По смрти Василија II, као у Азији, као у Бугарској, Византија је била свемоћна и у Италији.

Дипломатско дело: вазали царства. - Захваљујући својим великим војним успесима, грчко царство се у X веку простирало од Дунава до Сирије и од италијанских обала до јерменских висоравни. Али је вешта дипломатија проширила далеко изван ових граница делокруг рада монархије. Око царства се налазио читав низ вазалних држава које су сачињавале испред границе прву одбранбену линију и које су нарочито распростирале по свету византиски политички утицај и цивилизацију.

У Италији Млеци, потпуно грчки по своме пореклу и по својим обичајима, били су највернији и најпокорнији вазал царства. Тога ради цареви су им били поверили надзор над Јадранским Морем и, од краја X века (992 г.), признали им широке трговачке повластице које су припремиле њихову будућу величину. У Јужној Италији републике Напуљ, Гаета, а нарочито Амалфи, налазиле су се у кругу византиског утицаја. Најзад, лангобардски кнежеви Салерна, Капуе и Беневента, ма да нешто непоузданији, били су прихватили углавном грчко покровитељство. - На северозападу Балканског Полуострва и на целој јадранској обали словенске државе Хрватска и Србија, које је Василије I био превео у хришћанство и довео под византиски утицај, биле су царству корисни савезници, нарочито против Бугара. - На Истоку, у приморју Црнога Мора, Херсон, више вазал него поданик, претстављао је драгоцену осматрачницу, важно оруђе политичке и економске делатности према варварским народима, Казарима, Печенезима, Русима, који су становали у области оближњих степа. - На Кавказу кнежеви Аланије, Авазгије, Албаније, били су горди што носе византиске титуле и што примају новчану помоћ од Византије. Јерменске државе, најзад, отргнуте испод арабљанског утицаја, снабдевале су царство хиљадама војника и војсковођа. И јерменски багратидски краљ, као и кнежеви Васпурахана, Тарона, Ивирске, били су верни штићеници и слуге монархије, у очекивању да Василије II припоји њихове области једну за другом својој царевини.

Верско дело: покрштавање Русије. - Али изван ових области које су се налазиле под грчким покровитељством, византиска просветитељска делатност пружала се још даље: као увек, хришћански проповедници су потпомагали посао дипломата. Обраћање Руса у хришћанство томе је очевидан доказ.

Од средине IX века Византија је била у односима са Русијом. У неколико махова, почевши од неизазваног напада из 860 г., кијевски пустолови бејаху загрозили Цариграду својим навалама (907 г. и 941 г,); осим тога, цареви су врло радо врбовали војнике из редова тих смелих ратника, а руски трговци су похађали византиска тржишта. Посета кнегиње Олге Византији (957 г) и њено прелажење у хришћанство учинили су те односе још тешњим. Али нарочито је одлучан догађај био, крајем X века, примање хришћанства од стране великог кнеза кијевског Владимира. 988 г., да би угушио феудалне побуне, Василије II добио је на захтев од кијевског кнеза 6000 најамника; у замену, Владимир је запросио руку једне византиске принцезе, и да би царски двор, који се колебао, присилио да се одлучи, он заузе Херсон. Василије II попусти захтевима варварског владара, али га наговори да се покрсти. Владимир прими крштење у Херсону (989 г.), затим га надметну своме народу у Кијеву. И отада је хришћанска Русија узела за образац византиску цивилизацију; она прими од Византије, заједно са православљем, и њену уметност, њену књижевност, њене обичаје. После Владимира, његов син Јарослав (1015-1054 г.) настави и доврши дело и створи од Кијева, своје престонице, такмаца Цариграду и један од најлепших градова на Истоку. Владимир је био руски Клодовик; Јарослав постаде руски Карло Велики. Али и један и други имају да захвале Византији за своју величину у сваком погледу.

Унутрашња владавина и византиска цивилизација у X веку

Тако, у X веку, византиско царство је било право светско царство, чији су се утицај и стремљења простирали на скоро цео цивилизовани свет. Његово тадашње унутрашње уређење било је исто тако чврст ослонац његове моћи и његовог угледа.

Управљање царством. - Грчки цар - василеус, како се званично називао - био је, заиста, врло велика личност. Наследник римских царева, он је био, као и они, у исти мах и врховни војни заповедник и живи израз закона. У додиру са источним монархијама постао је свемоћни господар (деспот, аутократор), цар по превасходству, такмац и наследник Великог Краља (василеус). Хришћанство му је дало једну потврду и један углед више. Божји изабраник, чином миропомазања обдарен божанском влашћу, Божји намесник и претставник на земљи, он је добијао нешто од божанске природе. На дворским свечаностима, у сложености дворске етикете, раскошне и мало детињасте у исти мах, чије је обреде Константин Порфирогенит побележио у своме делу О церемонијалу, у свима испољавањима те политике разметања и сјаја којом се Византија увек хвалисала да задивљује и засењује варваре, цар је изгледао као надземаљско биће. Исто тако, све што је било у вези са његовом личношћу сматрано је "светим", а уметници су окружавали његову главу светлим кругом (нимбусом) као што су то чинили на сликама божанских лица и светитеља.

Владалац по божанском праву, неограничен и самодржац, цар је усретсредио у својој руци целокупну власт; према томе није тешко увидети колико је царству било од користи ово јединство управљања када је рука која је држала узде била чврста; а она је то често била. Ништа у византиским законима није чинило противтежу овој врховној моћи. Сенат је постао обичан државни савет састављен од послушних високих чиновника; народ је био прост пук, често бунтован и смутљив, који је требало хранити и забављати. Црква, и мимо места које је заузимала у византиском друштву, и мимо опасности која се рађала услед њеног богатства и њеног славољубља, била је, нарочита после свршене борбе око икона, потчињенија држави више него икада. Једино је војска претстављала снагу која се често изражавала у војничким бунама и устанцима. Иако није потпуно отклонило ову опасност, напредовање појма о законитом праву на престо учинило ју је мање честом и мање погибељном по династију.

Византиска администрација и њено дело. - Овој самодржачкој владавини, подједнако неограниченој и свеобухватној како у световном тако и у верском погледу, стојала је у служби искусна администрација, одлично централизована и изванредно дисциплинована. У престоници, око владара, министри, стојећи на челу многобројног чиновништва, управљали су државом с врха и преносили широм монархије господареву вољу. Под њиховом управом радила су небројена надлештва где су се изучавали по-лови до у појединости и спремале одлуке. Као некада Рим, и Византија је владала светом помоћу своје одлично организоване бирократије. У провинцијама, где је систем тема био постао једина основа административног устројства (око средине X века било је 30 тема, 18 у Азији и 12 у Европи), сва власт налазила се у рукама једне свемоћне личности, стратега, кога је непосредно именовао цар и који је зависио непосредно од њега. Тако, од врха до дна административних лествица, целокупно чиновничко особље, брижљиво изабрано, веома спремно и потпуно одано своме послу, потстакнуто на марљиво вршење службе напредовањем које му је дозвољавао владалац у вешто издељеној хијерархији дужности и положаја, са великом ревношћу извршавало је двоструки задатак који му додељивала царева воља.

Задатак администрације састојао се на првом месту у томе да владу снабде новцем: задатак тежак, јер је у Византији сваки час недостајала равнотежа између прихода државне благајне и небројених расхода које су захтевале политика и дворска раскош, несразмера између величанствених планова и недовољности средстава. Други задатак царске администрације био је можда још тежи. У византиској монархији није постојало ни расно ни језичко јединство: она је била, као што је на једном месту речено, "вештачка творевина која је владала над двадесет разних народности и која их је сједињавала у следећем обрасцу: један господар, једна вера." Администрација је била та која је пружила овој ненародносној држави потребну кохезију и јединство помоћу општег јелинистичког обележја и заједничког исповедања православља. Грчки језик је био језик администрације, цркве, цивилизације; у овом космополитском царству он је правио лажан утисак народног језика. Својом умешношћу у ширењу јелинске културе, оштроумном вештином којом се одликовала у обазривом опхођењу према побеђеним народима и њиховом асимиловању, царска администрација је утиснула заједнички печат на све разнородне елементе из којих се састојала монархија; и ништа не сведочи боље од овога о животној снази и експанзивној моћи царства. Ширењем православља, вештим начином на који је употребила цркву за морално освојење народа потчињених оружјем, администрација је довршила приближење и стапање разних раса којима је владао василеус. Она је била чврсти обруч који је чувао монархију и учинио од ње једнородно и снажно тело.

Законодавно дело. - Цареви из македонске династије трудили су се да још више утврде ту кохезију помоћу значајних законодавних мера: они обновише, прилагођујући га новим условима друштвеног живота, старо Јустинијаново законодавство. Василије I предузе први овај велики посао, сабравши у Прохирону ("приручни законик", 879г.) најважније изводе из Corpus juris civilis и спремивши под називом Епанагога ("друго издање", прохирон с изменама и допунама, 886 г.) приручник обичајног права. Његов син Лав VI доврши дело уредивши, под називом Василике ("царски закони"), потпун законски зборник у шездесет књига (887-893 г.), компилацију и извод из закона објављених за време Јустинијанове владавине. Наследници прва два македонска цара нису показали мању законодавну делатност кофа би крунисана, 1045 г., под Константином Мономахом, оснивањем правничке школе у Цариграду, одређене да буде истовремено расадник и правника и чиновника. Тако је довршено учвршћивање монархиског јединства.

Војно устројство. - Одлична војска, изванредно обучена помоћу искусне тактике и која је у верском заносу и родољубивом осећању налазила снажне побуде за своју храброст и одушевљење, изврсна флота, помоћу чијих је победа Византија загосподарила морима и која је била, према речима једног писца из XI века, "понос Ромеја". још више су увећавале моћ и углед царства. О тим војницима, које су сматрали најбољим слугама монархије, велики војнички цареви из македонске династије брижљиво су се и постојано старали: они су хтели да им осигурају све повластице, све обзире, земље које су им разделили с правом наслеђа као и уважење које се мора имати према браниоцима царства и хришћанства. И дивна епопеја азиских ратова, огромна упорност у борби са Бугарима, показале су заиста шта се све може очекивати од тих јединствених трупа, вичних ратничком занату, способних да поднесу сва искушења, све заморе, сва одрицања. Истина је да су те трупе биле великим делом састављене од најамника и да су имале све мане најамничких војски: ипак су оне, под славним војсковођама који су тада њима заповедали, учиниле монархији велике услуге и украсиле њене заставе сјајем славе.

Економско благостање. - Добра финансиска администрација и изванредан развој индустрије и трговине пружили су царству, поред моћи, још и богатство. Израчунато је да су се у XI веку приходи монархије пели на 650 милиона, који би данас одговарали суми већој од три златне милијарде; а после смрти Василија II било је у државној каси залихе од 220 милиона, више од једне златне милијарде у данашњем новцу. И поред цепидлачког и до ситнице спроведеног законског уређења које је држава наметала индустрији, - Цариград је био, већ је речено, монополски и протекционистички рај, - ремек-дела која су излазила из руку византиских занатлија, свилене тканине сјајних боја и потпуно искићене везовима, величанствена златарска роба засењујућим емаљима украшена, блистави накити од драгог камења и бисера, вешто исклесане израђевине од слоноваче, радови од бронзе са удубљењима испуњеним сребром, стакларије ишаране златом, све те дивоте раскошне индустрије прибављале су грчким радионицама огроман углед у целом свету. Упркос погрешкама царске економске политике и прилично несносном систему који је наметала трговачким пословима, развој трговине није био мање полетан. Делатношћу својих трговаца, снагом своје морнарице, својим пристаништима и великим тржиштима који су били средишта размене, Византија је приграбила сва светска богатства. По своме положају између Истока и Запада, на раскршћу свих путова светске трговине, Цариград је био велико складиште где су се стицали сви народи, где су размењивани производи из целога света. Израчунато је да су, само у престоници, тржишне и царинске дажбине годишње доносиле у државну касу 7.300.000 златника, више него данашњих 500 милиона у злату.

Књижевност и уметност. - Овом развоју индустриског и трговачког живота одговарао је сличан процват живота духовног. На обновљеном цариградском универзитету изврсни наставници, под брижним окриљем владалаца, предавали су филозофију, реторику, науке, а око њихових катедри тискали су се ђаци који су дошли са свих страна византинског или арабљанског Истока. У додиру са оживљеном класичном старином, по изласку из иконоборачке кризе, извршен је препорођај у свима областима људскога ума, а ни сами цареви нису сматрали недостојним да се баве књижевним послом. На потстрек Константина VII Порфирогенита X век је направио инвентар свих богатстава која су му завештали прошли векови; то је век историских, правних, административних, граматичких, научних и хагиографских енциклопедија. На ове основе се изворна мисао наслања да би ишла даље. У доба македонских царева редом су делали: у IX веку Фотије, горостасни научник, смели и моћни дух, у XI веку Михаило Псел, свеобухватни геније, најрадозналији, најсјајнији дух, највећи новотар свога времена који је обновио Платонову филозофију и заслужио, својим списатељским даром, да буде изједначен са највећима. Око њих је читава плејада људи од вредности, историчара као Константин Порфирогенит, Лав Ђакон или Михаило Аталијат, хроничара као Симеон Магистар или Јован Скилица, филозофа, богослова и песника. Поред научне и забавне књижевности, и народно песништво заузима достојно место, а јуначки спев Дигенис Акрита, сравњив са Песмом о Ролану или са Сидовим романцером, уноси нов и непознат дух у византиску књижевност.

За уметност такође доба македонских царева претставља нови златни век. Василије I и његови наследници, као и Јустинијан, били су велики градиоци, а архитекти које су употребили умели су, са досетљивом и стваралачком фантазијом, да саграде читав низ красних цркава по обрасцу Св. Софије. Као у књижевности, и у уметности тога доба преовлађују утицаји оживљене античке и световне традиције. Византија се враћа јелинистичким схватањима, упрошћеном распореду, вајарским ставовима код којих се, услед ближег познавања муслиманског Истока, примећује мешавина наклоности према раскошном украшавању и избора светлих боја. Осим црквене уметности појављује се, у царским и великашким палатама, световна уметност, надахнута класичном историјом и митологијом, која је углавном била стилска и ограничавала се на историске слике и портрете. У украшавању како цркава тако и двораца испољава се љубав према блиставој раскоши и великом сјају. Мозаици као што су они у манастиру Св. Луке или, нарочито, у манастиру Дафни, ремек-дело византиске уметности, или у Кијеву, где се огледа невероватан утицај који је ова уметност вршила на целом Истоку; дивни рукописи, украшени цртежима у боји за цареве, као Григорија Назијанског, или Псалтир у Националној библиотеци у Паризу, или Василијев Менолог у Ватикану, или Псалтир у Марцијани у Млецима; радови пуни прелива дивотног шаренила боја, као лимбуршки ћивот или иконе са ликом Св. Михаила које се чувају у ризници цркве Св. Марка; затим предмети од слоноваче, тканине: све то довољно је да покаже каква је ремек-дела византиска уметност била способна да створи. Она је створила нешто још значајније, мајсторски распоред украса, који је начинио од живописа поучно средство у служби цркве, и нову иконографију, веома разноврсну и богату, која стоји у вези са препорођајем извршеним у IX веку. Помоћу свега овога византиска уметност је моћно вршила свој утицај у целом свету, у Бугарској као и у Русији, у Дерменској као и у јужној Италији.

Цариград је био блиставо огњиште овог дивног цветања, краљица отмености, престоница цивилизованог света. Иза моћних зидина које су га браниле, град "чуван од Бога" садржавао је неупоредиве драгоцености. Св. Софија, чија складна лепота и раскошне свечаности задивљаваху све оне који су у њу ступали; Свети двор, у чије су увећање нечувене велелепности десет генерација царева уложиле свој понос; Хиподром, где је влада гомилала све претставе које су могле забавити народ, - били су три стожера око којих се кретао сав живот у Византији. Осим њих, било је читаво мноштво цркава и манастира, раскош у палатама појединих великаша, богатство базара, ремек-дела античке уметности која су испуњавала тргове и улице и чинила од града најдивнији музеј. Цариград, у X веку, хвалисао се да он сам садржи седам чуда - исто онолико колико их је имао цео стари свет - "којима се поносио, према речима једног писца, као да су била седам звезда". Странци, са Истока као и са Запада, замишљали су Византију као јединствени град на свету који се сав прелива у златном блистању. Међу Словенима као и међу Арабљанима, у Италији као и у далекој Француској, упорна мисао на Византију и утицај који је њена цивилизација вршила били су дубоки; грчка монархија, под македонским царевима, била је једна од најснажнијих држава које су постојале; и истовремено са дивљењем, она је већ изазивала - озбиљна опасност по будућност - свеопшту похлепу.

Узроци слабости царства

Друге, непосредније, опасности претиле су овом благостању.

Друштвено питање и феудалне буне. - Крајем IX и током X века једно озбиљно питање које је задирало у друштвени живот узбуркало је царство. Два сталежа су била један према другом: сиромашни и моћни; и како су ови други непрестано отимали имања и угрожавали слободу првих, мало по мало образовало се у царству, нарочито у азиским провинцијама, снажно феудално племство које је располагало огромним поседима, штићеницима, клетвеницима, и чији је утицај био још већи услед високих административних дужности које је вршило и војних положаја који су стављали војску у његову зависност. Богато, моћно, омиљено у народу, ово племство је претстављало исто толико политичку колико и друштвену опасност за владу. Цареви су то схватили и, свом снагом, борили су се против ових непокорних великаша који су се хвалисали да уливају страх василеусу и који су, у сваком случају, захтевањем ослобођења од порезе умањивали приходе државне благајне, а присвајањем поседа додељених војницима исцрпљивали једно од најбољих врела снабдевања војском.

Василије I, у овом случају као и у свима осталима, започео је политику у корист династије и трудио се да ограничи бесправно приграбљивање туђе имовине од стране великаша. Његови наследници продужише његово дело. Низ уредаба које су донели Роман I Лакапин (922 г. и 934 г.), Константин VII, Роман II, Никифор Фока, имале су за циљ да обезбеде заштиту малог поседа и да спрече великопоседнике "да гутају имања сиромашних." Стално обнављање ових мера доказује да је опасност све више расла. Догађаји из друге половине X века посведочили су то на очигледан начин.

Сутрадан по убиству Никифора Фоке прва феудална буна избила је у Малој Азији (971 г.) под вођством Варде Фоке, синовца преминулог цара. Устанак је био угушен са доста напора. Он је избио поново, још опаснији, за време првих година владавине Василија II. 976 г. десила се права азиска фронда. Варда Склир, велики феудални господар, стави јој се на челу и, окупивши око себе све незадовољнике, све пустолове, све оне који су хтели да приграбе штогод за време буне, у року од неколико недеља постаде господар Азије и загрози Цариграду (978 г.). Против овог феудалног претендента влада позва у помоћ другог феудалца. Варда Фока потуче Склира у боју на Панкалији (979 г.) и угуши устанак. Али када је изгледало да је учвршћена власт Василија II загрозила племству, изби нова буна. Фока и Склир, пре тога непријатељи, измирише се да би се дигли против цара (987 г.). Василије II својом великом истрајношћу однесе потпуну победу. Фока, потучен код Хрисопоља, према Цариграду који је већ био опсео (988 г.), погибе у боју код Авида (989 г.); Склир би принуђен да се покори. Али цар никада не заборави ове феудалне устанке, и законом који донесе 996 г. интереси великаша насилника бише свирепо погођени. Изгледало је да је круна постигла потпуну одмазду над побуњеним феудалцима у Анатолији.

У ствари, све су ове мере биле безуспешне. Влада је узалуд ограничавала развој великог поседа, оптерећавала огромним порезима великаше, настојавала да умањи њихов утицај на војску: ништа није помогло. Феудално племство је однело коначну победу над царском влашћу, а за време слабости и расула који су задесили монархију у другој половини XI века њен спас је обезбедила феудална породица Комнина.

Црквено племство. - Ни црквено племство није било мање моћно ни мање опасно од световног.

У X веку, као и у VIII, знатан део не-покретних добара налазио се у рукама калуђера, на велику штету државне благајне и војске. Цареви који су владали у X веку трудили су се да ограниче развој манастирских добара; Никифор Фока је, шта више, забранио оснивање нових манастира (864 г.) и давање поклона онима који већ постоје. Али у византиском царству црква је била сувише моћна да би се такве мере могле дуго одржати, а монархији је она сувише често била потребна да се не би морало имати обзира према њој. 988 г. Василије II укиде Фокин указ. Манастирска странка била је победила.

Исто тако, у распрама са мирским свештенством цар није увек имао последњу реч. Услед пространства свога подручја, улоге коју је играо у цркви, читаве војске калуђера који су му се покоравали, политичког утицаја који је вршио, јаких славољубивих тежњи које му је улевала ова моћ, цариградски патријарх је био опасна личност. Ако је патријарх одан влади могао да јој учини велике услуге, патријарх непријатељски расположен према њој био је веома погубан и његов противан став могао је да држи у шкрипцу и самог цара. Лав VI је имао то искуство са патријархом Николом; и ма да је, коначно, био приморао црквеног великодостојника да се повуче (907 г.), ипак се овај, по царевој смрти, поново попео на патријаршиски престо (912 г.); он је био за време малолетства Константина VII главни министар и одиграо је у унутрашњим бунама, као и у вођењу спољне политике царства, одлучну улогу; a tomus unionis ("унијонистичка повеља", 920 г.) којим је било уређено питање четвртог брака због кога је раније био дошао у сукоб са царем значио је за њега сјајну освету над царском влашћу. Исто тако је и патријарх Полиевкт пркосио Никифору Фоки; и мада је најзад морао да подлегне, ипак је после тога израдио код Цимискија (970 г.) опозивање свих мера неповољних по цркву. Али славољубље цариградских патријараха изазвало је још озбиљније последице: оно је довело до раскида са Римом и до шизме између двеју цркава.

Још раније, као што је познато, Фотијево славољубље је било изазвало овај раскид. По ступању на престо Василија I отпочета је друкчија верска политика; патријарх је пао у немилост, а црквени сабор, одржан у Цариграду 869 г., успоставио је слогу са Римом. Фотије, међутим, опет постаде патријарх 877 г.; поново, на сабору од 879 г., он раскиде са папством; и ма да је коначно подлегао 886 г., ма да је споразум са Римом свечано обновљен 893 г., прикривени сукоб је и даље трајао између двеју цркава, мање, свакако, у споредним питањима догме и учења која су их делила него у упорном одбијању Грка да признаду римско првенство и у славољубивим тежњама цариградских патријараха да буду папе на Истоку. Од краја X века непријатељство је било на врхунцу: довољно ће бити, средином XI века, славољубље Михаила Керуларија да се изврши потпун расцеп.

Опадање царства у XI в. (1025-1081 г.)

Упркос стварним опасностима које су претиле царству, ипак, да би се одржали углед и моћ монархије, било би довољно да је на престо дошао какав одлучан владалац који би наставио окушану вешту и снажну политику. На несрећу, на престолу су се ређале жене или осредњи и небрижљиви владари, и у томе се налази почетак нове кризе.

Одмах по смрти Василија II отпоче опадање под његовим братом Константином VIII (1025-1028 г.) и под двема ћеркама овог последњег, прво Зоје и њена три узастопна мужа, Романа III (1028-1034 г.), Михаила IV (1034-1041 г.) и Константина Мономаха (1042-1054 г.), са којим је делила престо (она умре 1050 г.), затим Теодоре (1054-1056 г). Оно се испољи још жешће по изумирању македонске династије. Помоћу војничког државног удара попе се на престо Исак Комнин (1057-1059 г.); после његовог одрицања на власт дође Константин X Дука (1059-1067 г.). Затим то би Роман IV Диоген (1067-1071 г.) кога сврже Михаило VII Дука (1071-1078 г.); у новој буни круна припаде Никифору Вотанијату (1078-1081 г.). А за време ових краткотрајних владавина расуло је све више расло и опасна криза, спољна и унутрашња, од које је патило царство, све више се пооштравала.

Нормани и Турци. - На свима границама Византија је сада узмицала. Печенези, скитнички народ турског племена, пређоше Дунав и заузеше земљу до Балкана. Македонија се побуни (1040 г.) под воћством Петра Дељана, који се издавао за потомка цара Самуила; побуњеници загрозише Солуну и, ма да је покрет претрпео неуспех, земља, сва уздрхтала под византиским угњетавањем, била је спремна да се свакога часа отцепи. Србија се исто тако диже на оружје и захтеваше независност. На Јадранском Мору Млеци освојише дотадашње византиске поседе. Али се појавише два нарочито опасна противника, Нормани у Европи, Турци Селџуци у Азији.

Настањени око средине XI века у јужној Италији и подржавани од папства, Нормани, под воћством Роберта Гвискара, постепено беху откинули од грчког царства све што му је припадало на Полуострву. Узалуд је Ђорђе Манијак, византиски управник Италије, после славних победа над сицилијанским Арабљанима (1038-1040 г.), зауставио за тренутак надирање Нормана (1042 г.). По његовом одласку све пропаде. Троја паде 1060 г., Отрант 1068 г., Бари, последња византиска тврђава, подлеже1071 г. Ускоро славољубиве тежње пуљског војводе пренеше се и на другу обалу Јадранског Мора; он створи морнарицу и спреми се да се умеша у политичке прилике у Илирији. 1081 г. његов син Бохемунд искрца се на епирској обали и Гвискар, са 30.000 људи, спремаше се да пође за њим.

У Азији је положај био сличан. Под воћством три значајне личности, Тогрул-бега, Алп-Арслана (1065-1072 г.) и Мелек-Шаха (1072-1092 г.), Турци Селџуци јуришаху на царство. У почетку њихов налет се разби о чврсти низ утврђења која је био подигао Василије II; али Јерменска, недовољно привезана за Византију и незадовољна због верских гоњења којима је била изложена, била је непоуздана. 1064 г. Турци заузеше Ани, а ускоро Кесарију и Хону. Узалуд је одлучни Роман Диоген покушавао да заустави њихово напредовање. Он би разбијен код Манзикерта (1071 г.), северно од језера Ван, и паде у руке неверницима. Никада се Византија није могла потпуно опоравити од овог великог пораза. Отада је цео источни део Мале Азије, Јерменска, Кападокија, све оне области из којих се царство снабдевало својим најбољим војницима и најславнијим војсковођама, био изгубљен заувек. Отада су такође, за време расула у које је царство све више тонуло, Турци лако односили победе: Икониј потпаде под њих, затим Никеја где их сами Византинци позваше; 1079 г. дочепаше се Хрисопоља, према Цариграду.

Значи ли то да су Нормани и Турци били опаснији противници од толиких других које је Византија раније била савладала? Не, али је царство било слабије. Све опасности које су се наговештавале у X веку оствариле су сада своје претње.

Шизма и унутрашње расуло. - 1054 г. славољубље патријарха Михаила Керуларија изазвало је озбиљан сукоб. Он се био оборио на Рим када је овај хтео да обнови своју власт над дијецезама у Јужној Италији. Папа Лав IX одвратио је са подједнаком жестином, и папски посланици који су дошли у Цариград озбиљно су повредили својим надутим држањем византиски понос. Дошло је, дакле, убрзо до раскида. Папски посланици свечано искључише из цркве патријарха. Керуларије помоћу буне наметну цару Константину IX Мономаху шизму коју је желео. Одвајање двеју цркава било је довршено. Овај расцеп са папством имао је по царство веома озбиљне последице. Не само што је убрзао пад византиске владавине у Италији, већ је нарочито ископао између Византије и Запада провалију коју ништа није могло испунити. У очима Латина Грци су отада били обични шизматици према којима се није морало имати ни обзира ни трпељивости већ само оправданог подозрења. Византинци, са своје стране, тврдоглаво су остајали при својој срџби и мржњи на Рим. Питање односа између папства и православне цркве тешко ће притискивати убудуће судбину монархије. Најзад, у земљи, околности под којима је извршена шизма показале су на очигледан начин колико је велика немоћ царске власти према свемоћном патријарху: Михаило Керуларије то није заборавио.

Али је нарочито феудална опасност постајала сваким даном све већа. Да би срушила исувише снажно племство, царској политици се учинило умешним да отпочне борбу против војске на коју су се великопоседници наслањали и чија се снага на опасан начин испољавала, баш у томе тренутку, у бунама, као што је била буна Ђорђа Манијака, прослављеног јунака у сицилијанским и италијанским ратовима (1043 г.), или буна Лава Торникија (1047 г.). Тада се образова једна грађанска странка која узе за задатак да изрази своје неповерење војницима. Владавина Конетантина Мономаха забележила је прву победу. За време овог цара весељака и нератника војска је била осетно смањена; народне трупе су биле у већој мери него икада замењене најамницима, Норманима. Скандинавцима, Русима, Англо-Сасима, јер се мислило да се у њих може имати више поверења. Војни буџет је био скресан, тврђаве су биле занемарене, војсковође су држане по страни или су биле бачене у немилост. Влада је била у рукама људи од пера, Псела, Ксифилина, Јована Мавропа, итд. Оснивање правничке школе имало је за главни циљ да снабде ову владу грађанским чиновницима. Између свемоћне бирократије, која се наслањала на сенат, и војске сукоб је ускоро постао неизбежан. Он би жесток. 1057 г. Прононциамиенто, који је подржавао Михаило Керуларије, диже на престо једног чувеног војсковођу, Исака Комнина. Али када се Исак, обесхрабрен, одрече, ступање на престо Дука обележи отпор према војничкој странци и обезбеди поново, и то више него икада, победу бирократије. За један тренутак Роман Диоген врати моћ војсци. Он подлеже у бесомучном нападу својих удружених противника; а влада Михаила VII, чији је први министар био Псел, изгледало је да је утврдила коначну победу грађанске странке.

Све је то имало озбиљних последица. Споља, царство је свуда узмицало; становништво, које је слаба влада рђаво бранила а осим тога преоптерећено порезима, отцепљивало се од монархије и, као у римском царству пред пропаст, позивало варваре. У земљи, у свеопштем расулу, феудално племство је уздизало главу; војска, незадовољна услед непријатељства које се према њој испољавало, била је спремна на сваку побуну. И сами најамници су се бунили, а нормански кондотијери у служби царства, Херве, Роберт Крепен, Русел де Бајел, радили су у своју сопствену корист. Устанци су се низали један за другим. Никифор Вотанијат се дигао на оружје у Азији против Михаила VII у исто доба када се Никифор Вријеније побунио у Европи (1078 г.). Затим, против Никифора Вотанијата који је постао цар (1078-1081 г.) устали су други претенденти, Василакије и Мелисин. А царство, нападнуто, исцрпено, незадовољно, бучно је призивало спасиоца. Он се појави у личности Алексија Комнина, најбољег војсковође у царству. Државни удар који га је попео на престо (1 априла 1081 г.), учинивши крај тридесетогодишњем расулу, означио је победу феудалног племства и војске над грађанском странком, а такође и победу провинције над престоницом. Али је он донео царству још један век величине.