Историја византијског царства (Ш. Дил) 3

←2. глава

ИСТОРИЈА ВИЗАНТИЈСКОГ ЦАРСТВА Писац: Шарл Дил

4. глава→

ГЛАВА III.
Ираклијева династија. Арабљанска опасност и преображај царства у VI веку (610-717 г.)

У историји Византије VII век претставља једно од најмрачнијих доба. То је време озбиљне кризе, одлучан тренутак када је изгледало да је и сам опстанак царства био у питању. Споља, велика опасност, прво од Персијанаца, затим још страшнија од Арабљана, сручила се на исцрпено царство. У земљи се довршавао дубок преображај који је византиској држави и византиском свету дао нов изглед. Дотада је монархија углавном била римско царство светског обележја; латински је био званични језик, римска традиција је сачувала права и оквире које је Рим био утврдио. У почетку VIII века, напротив, било је образовано једно чисто византиско царство, чије се све силе усретсређују око Цариграда и чије је обележје све више источњачко.

Обнова царства у доба Ираклија

У тренутку када се Ираклије (610-641 г.) попео на престо положај монархије изгледао је скоро очајан. Персијанци су сваке године све више напредовали: 612 г. заузели су Антиохију, Апамеју, Кесарију; 614 г. Дамаск; 615 г. Јерусалим одакле су однели у Ктесифон часни крст и остале највеће хришћанске светиње; 617 г. освојили су Мисир, а у Азији су допрли до Халкедона. За то време Авари су се појавили испред Цариграда (619 г.); Лангобарди су напредовали у Италији, а у Шпанији је царство изгубило и последње своје поседе. Обесхрабрен толиким поразима, Ираклије је хтео у једном тренутку да напусти Цариград и да престоницу пренесе у Африку. Патријарх Сергије, чији је утицај био моћан на целокупну политику за све време Ираклијеве владавине, врати му поуздање својом несавладљивом енергијом. И Ираклије, упечатљив и осетљив, способан за велика одушевљења и за нагле утучености, пун жарког верског заноса и горећи да освети хришћанство од увреда које су му нанели Персијанци, храбар војник, добар администратор и велики војсковођа, прибра се. Патријарх му стави на расположење црквено благо; он сам, неуморним трудом, обнови војску. 622 г. био је спреман за борбу. Пуних шест година, не допуштајући да га ма шта одврати од намере, чак ни страховити напад који су удружени Персијанци и Авари приредили на Цариград (626 г.), он је односио победу за победом над војском Великог Краља, преносећи рат на непријатељско земљиште, у Адербејџан (623 г.) и персиску Јерменску (625 г.), победник код Ниниве (627 г.), победник на вратима Ктесифона (628 г.) и улазећи у легенду као први крсташ. Смрт Хозроја II (628 г.) и буна која изби натераше Персијанце на понижавајући мир, по коме су повратили сва своја пређашња освојења, а нарочито часни крст који Ираклије победнички донесе натраг у Јерусалим (629 г.).

После тих великих војничких успеха Ираклије се трудио да помоћу верске политике поврати морално јединство царства и, да би наново придобио монофизите у Сирији и Мисиру, настојао је да нађе, у сагласности са патријархом Сергијем и Киром Александриским, помирљиво решење које би привело јеретике у крило православља. Тако је постало монотелитство, које је цар изнео у тумачењу вере познатом под именом Ектеза (638 г.) и које се трудио да наметне и монофизитима и римској цркви.

Царство је, захваљујући тим напорима, изгледало обновљено: његов углед на Истоку био је поново успосгављен; његов се утицај, покрштењем Хрвата и Срба, опет протегао на северозапад Балканског Полуострва. Али та сјајна спољашњост рђаво је прикривала стварну исцрпљеност. Стање финансија је било очајно; тежње за отцепљењем, које су толико допринеле успеху Персијанаца, нису биле отклоњене. За неколико година арабљанска најезда је уништила све резултате Ираклијевих победа, док је истовремено његова верска политика припремала клицу дуготрајних раздора и озбиљних сукоба.

Арабљанска опасност

Почетак VII века био је обележен једним великим догађајем, појавом ислама. У кратком временском размаку од двадесет година нова вера, невероватним ширењем, освојила је највећи део источног света и распрострла се, на рачун Персије и Византије, од обала Окса до обала Великог Сирта.

634 г. војска калифа Омара нападе на Сирију. Византиске трупе бише потучене код Аџнадаина (634 г.); Дамаск паде у муслиманске руке (635 г.); пораз на Јармуку (636 г.) одлучи Ираклија да Сирију заувек напусти. На тај начин становништво, непријатељски расположено према Грцима, похита да приђе победиоцу. Јерусалим се предаде 637 г.; Антиохија би заузета 638 г. Затим дође ред на Месопотамију (639 г.) и Мисир који Амру освоји за две године (640-642 г.) не наилазећи на велики отпор; и Ираклије, остарео, болестан, умре очајан. Под његовим наследником Константом II (642-668 г.) Арабљани продужише да напредују. Киренаика и Триполис падоше у њихове руке (642-643 г.); 647 г. први пут продреше у северну Африку. Затим опустошише Малу Азију (651 г.) и потчинише Јерменску (653 г.). Стварањем флоте, најзад, они загрозише надмоћности коју је Византија имала дотада у источним морима. Освојили су Кипар (649 г.), опљачкали Родос (654 г,) и приредили грчком убојном бродовљу, којим је заповедао сам цар, чувени пораз на обалама Ликије (655 г.). Цариград је такође био у опасности, и Констант II, сматрајући да је Исток изгубљен, оде на Запад да тамо проведе последње године свога живота (663—668 г.).

То је значило олакшати предузећа омејадских калифа који су, од 660 г., владали у Дамаску. Отада, сваке године, Арабљани су правили упаде у Малу Азију; 668 г., допрли су до Халкедона. Истовремено су продужили ратовање на Западу и утврдили се у северној Африци, где су основали Кајруан (669 г.) и запретили Сицилији. Најзад, 673 г., они су предузели крајњи потхват: напали су на Цариград. Али је нови цар, Константин IV (668-685 г.), био енергичан владалац. Узалуд су јуришали Арабљани пуних пет година (673-678 г.) на византиску престоницу и са сува и са мора; нису успели да је освоје. Грчка флота, којој је недавни проналазак грчке ватре осигуравао неоспорну надмоћност, натера муслиманске лађе на повлачење и страховито их порази у силејским водама. На копну, калифова војска била је потучена у Азији. Моавија би принуђен да потпише мир (678 г.). То је био први застој ислама. Константин IV могао се поносити својим делом. Углед царства био је тако високо подигнут да су се сви непријатељи монархије приклонили пред њом: "И велики мир, каже хроничар Теофан, владаше на Истоку и на Западу".

Верска политика и Запад

Цар је истовремено повратио мир и у цркви.

Верска политика Ираклијева имала је озбиљних последица. Монотелитство је, и у Африци и у Италији, изазвало велико незадовољство које се испољило у побуни картагинског (646 г.) и равенског (650 г.) егзарха против царске власти, све већом ненаклоношћу италијанског становништва, жестоким отпором римских папа. Узалуд је Констант II, да би умирио духове, издао указ назван Тип ("образац", 648 г.); узалуд је затворио и осудио папу Мартина I (653 г.); узалуд је лично отишао на Запад. Рим је морао да попусти; али, захваљујући овим околностима, Лангобарди беху извршили нова освојења. Константин IV схвати да се наметала друкчија политика. Губитак Мисира и Сирије учинио је излишним тражење слоге са монофизитима; учврстивши помоћу споразума са Римом верски мир, владалац се надао да ће у исти мах јаче привезати за царство преостале делове Италије и наћи слободног времена да се потпуно посвети политичким и војничким пословима монархије. Шести васељенски сабор у Цариграду (680-681 г.) имао је, према томе, за задатак да обнови верско јединство, и он, у пуној сагласности са папом, осуди монотелитску јерес и поново заведе православље.

То је био велики успех. Када је, 685 г., Константин IV умро, изгледало је да је царство пребродило кризу у којој умало није пропало. Несумњиво, оно је изишло из ње веома умањено; несумњиво, његово економско благостање било је озбиљно погођено губитком Мисира чије је жито било један од извора царства. Сирије чија је напредна индустрија претстављала једно од његових богатстава, пристаништа као Александрије, Газе, Берита, Антиохије, средишта изванредне трговачке делатности. Несумњиво, једна црна мрља се указивала на видику: Бугари, прешавши Дунав, беху се настанили 679 г. између реке и планине Балкана. Али, укупно узев, монархија је била одолела бесном налету ислама; одбрана земље је била обезбеђена великим административним преображај има; и царство, збијеније, једнородније, ослобођено опасности од источних тежња за отцепљењем и терета Запада (оно ће 698 г. изгубити Африку, као што је већ било изгубило Шпанију и половину Италије), чинило се да је, у новом и сасвим источњачком облику који је добило у VII веку, чврст организам сасвим способан за живот.

Преображај царства у VII веку

У царству је био извршен, у ствари, дубок преображај.

Прво етнографски. На Балканском Полуострву, опустошеном и расељеном, нови народи се беху постепено настанили. На северозападу Ираклије је морао да допусти насељавање Хрвата и Срба под условом да приме хришћанство и да признају врховну византиску власт. Словени су били продрли и у друге области. Било је словенских насеља, склавинија, у Мезији и Македонији, све до самог Солуна који су варвари напали и умало нису освојили. Било је Словена у Тесалији, средњој Грчкој, чак и на Пелопонезу и острвљу; и ма да је претерано веровати, као што је тврдио Фалмерајер, у потпуно пословењавање тих области, ипак остаје чињеница да су се многобројни страни елементи помешали са јелинским становништвом и да су ови нападачи задавали много муке царевима VII века који су једва успели да их покоре и асимилишу. После њих, на североистоку Полуострва, беху се населили у великим гомилама Бугари, и они се, у додиру са словенским становништвом настањеним у земљи, беху потепено пословенили и основали јаку државу. Из свега тога су произилазе свакако веома озбиљне опасности по царство; али та мешавина раса била му је и од користи; приливом нове крви оно се подмлађивало.

Скоро у исто време био је извршен и административни преображај од огромне важности.

Још од Јустинијанове владавине управни систем у извесним провинцијама, који су били завели Римљани, измењен је сједињењем у истим рукама грађанске и војне власти. После њега, да би одбрана граница била боље осигурана, овај поступак је уопштен. У том је циљу, крајем VI века, Маврикије основао афрички егзархат против Бербера и равенским егзархат против Лангобарда. У VII неку, најзад, против опасности од Арабљана и Бугара предузете су сличне мере и на Истоку. Ираклијеви наследници установише војне округе или теме, тако назване по речи која је првобитно означавала војно одељење и којом се убрзо назва област у којој се налазило то војно одељење; у тим областима власт је била поверена једном војном старешини, стратегу, под којим је грађанска администрација остала, али у подређеном положају. Тако постадоше у Азији теме Арменијака (јерменских војника), Анатолика и Опсикион, а у Европи тема Тракија. На исти су начин устројене и приморске области и острва; они образоваше поморску тему. Крајем VII века, место да буде, као у римско доба, подељено на епархије, царство се делило на седам до осам тема знатне величине. Допуњено и уопштено од стране царева у VII веку, устројство тема трајало је колико и само царство, и оно означује развој у војничком смислу који је особена црта свих средњевековних држава.

Али најважније је то што се, у VII веку, царство јелинизовало. У доба Ираклија, 627 г., први пут се појавио у царевом протоколу, место старе римске титулатуре, грчки назив "василеус веран у Богу" који ће отада означавати све византиске цареве. Грчки је, у исто време, постао званични језик. Још Јустинијан, ма да сматрајући латински народним језиком царства, бејаше пристао да обзнани већину својих новела, да би их учинио разумљивијим, на "општем језику који је грчки". У VII веку све су царске заповести биле писане на грчком, а тако исто и сва владина акта. У администрацији стари латински називи ишчезавају или се јелинизују, а нови заузимају њихова места, логотет, епарх, стратег, дроигар. У војсци, која је била састављена махом од Азијата и Јермена, наредбе се издају на грчком. И ма да се је византиско царство, до последњег дана, називало "царством Римљана", у њему се латински језик није више разумевао, а реч Римљани (Ромеји) означавала је Грке. Најзад, место отменог и донекле извештаченог језика којим су се служили писци у V и VI веку и чиме су наставили традицију класичне књижевности, појављује се вулгарни грчки и постаје говорни језик великог дела становништва монархије.

У исто време када се царство јелинизовало и верски утицај, под којим је оно увек било, постајао је све дубљи због све већег места које је црква заузимала у јавном животу и друштву. У држави су верска питања била од главног значаја; Ираклијеви ратови су у исти мах и крсташки ратови, а богословска питања страсно занимају све цареве. Православље се, од тог тренутка, меша у Византији са народношћу. Осим тога, цариградски патријарх, који је постао откако су Арабљани освојили александриску, антиохиску и јерусалимску патријаршију једини старешина византиске цркве, појављује се као врло крупна личност чији је утицај у управљању земљом често свемоћан. Ширење монаштва, велики број и богатство манастира, утицај који врше калуђери на људске савести, дубоко поштовање које се одаје њиховим особама и манастирским иконама, нису нимало мање значајне чињенице. Од краја VI века, најзад, незнабоштво је било ишчезло, а са њим заједно и антички дух; од почетка VII века византиска књижевност постаје скоро искључиво црквена и народна; у духовном и уметничком погледу ово доба је једно од најсиромашнијих у византијској историји. Али, захваљујући свему томе, грчки језик, који је на Истоку увек био у црквено; употреби, потпуно је преовладао у царству; а славољубље цариградских патријараха које је вређало папску осетљивост, верска политика царева који су се борили против папа и сурово поступали са њима, све већа неслога и непријатељство између Истока и Запада, припремали су раскид између ова два света и допринели да се византиско царство окрене заувек према Истоку. Тога тренутка монархија је била нашла два моћна ослонца који ће јој осигурати опстанак и давати јој за читаве векове њено особено обележје: јелинизам и православље.

Крај Ираклијеве династије и опадање царства (685-717 г.)

Довољна је била једна снажна рука да под њом процвета овако преображено царство. На несрећу, несмотрености и лудости Јустинијана II (685-695 г.) довеле су у питање сав успех који је постигао његов отац. Рат са Бугарима (689 г.) и Словенима настављен је; продужен је и са Арабљанима, и био поразан (692 г.); верска политика довела је, осим тога, до раскида са Римом и изазвала буне у Италији. 695 г. у једном преврату свргнута је Ираклијева династија и царство бачено у анархију која је трајала преко двадесет година (695-717 г.). Шест царева, после исто толико војничких државних удара, сменише се на престолу; а византиска Африка, захваљујући тим немирима, паде коначно у муслиманске руке (693-698 г.). На Истоку, упркос напорима и тренутним успесима Тиберија III (698-705 г.), Арабљани опустошише Малу Азију, упадоше у Јерменску, која се била побунила против Византије (703 г.), и Киликију (711 г.), заузеше Амасију (712 г.) и Антиохију писидиску (713 г.), опустошише Галатију (714 г.), опседоше Амориј (716 г.) и освојише Пергам. За то време, у Европи, Бугари, чији је кан Тервел био повратио 705 г. Јустинијана II на престо, навалише на царство (708 г.) и појавише се чак испред Цариграда (712 г.). Монархија је била у очајном положају.

Унутрашње стање није било много боље. У друштвеном животу се осећа опасно духовно и морално опадање. За време грађанских борби продро је свуда дах дивљаштва, свирепости, издајства; непрестане побуне, разузданост славољубља, устанци ко)и избијају на свима странама, у Италији као и на Херсону, сведоче о све већем отсуству верности и оданости. Сујеверје је узело огроман мах: обожавање разних светиња, веровање у чудотворне моћи икона, вера у чудеса и у натприродно, - треба се само сетити улоге приписане Богородици приликом опсаде Цариграда 626 г. и посредовања приписаног Св. Димитрију у одбрани Солуна, - склоност према фатализму, господаре духовима тога доба; а оно што је познато о начину живота и црквених људи и грађана говори о једном невероватном разврату. Утицај који су вршили калуђери, врење које су подржавали, били су такође један од узрока немира. И све је то многе људе оправдано и дубоко забрињавало и саблажњавало.

Царство је очекивало, звало спасиоца и вођу. То би Лав Исавријанац. Када се, 717 г., стратег Анатолика, у договору са стратегом Арменијака, побуни против цара кога су извикале опсикиске трупе и пође на Цариград, сви, сенат и народ, патријарх и војска, определише се за њега. Исавријанска династија, која се са њиме попела на престо, повратила је царству безбедност и поредак и знатно га преуредила.