Историја Русије (П. Миљуков) 6

ИСТОРИЈА РУСИЈЕ
Писац: Павле Миљуков

ГЛАВА VI

Први Романови: од Михајла до Петра Великог

Општа обележја XVII века. — XVII већ сматра се обично као раздобље када се руски национални тип потпуно развио и када су се уобличили начин живота, обичаји, политичко и друштвено уређење, народни дух и посебно руска уметност. По тврђењу обожавалаца старе Русије, претходно столеће било је само његова припрема, док би наредно доба, доба Петра Великог или доба Петрограда, значило опадање националнога типа; они су склони да у реформама Петра Великог виде некакво издајство у односу на тај тип и као неки раскид са руским народом, који га је верно чувао.

Тачно је да XVII век пружа један одређени тип културе и да је тај тип последица победе рускога национализма над опозиционим и критичким елементима, и то после борбе која је отпочела — како смо видели — у XVI веку. Иако се XVII век истиче извесном уравнотеженошћу која настаје после те борбе, ипак би било сасвим погрешно замишљати руски тип из XVII века као нешто устаљено, чврсто и трајно, нешто што је утиснуло у руску душу њено коначно обележје и створило национални дух. Уистини та уравнотеженост је само привидна и непостојана. Историски развој који ју је и створио не само да се није зауставио, већ је и даље напредовао, и победом опозиције над народном традицијом успео и да је уништи. Ако би се у читавој руској историји посматрала само два узастопна момента, XVII век и реформе Петра Великог, могло би се доиста помислити да је слепо подражавање Европе заменило народну културу. Али ако се историски развитак Русије посматра у целини, видеће се да народна култура не досеже свој врхунац у XVII веку, него да се она напротив почиње тада тек да ствара. Слепо подражавање Западу само је један прелаз ка новом процвату, обимнијем и сјајнијем, народне културе. XVII век не може да се одвоји ни од претходнога ни од потоњега доба. Он је наставак и последица прошлости, каогод што је и припрема за будућност. Он је суштаствено прелазно доба, доба које припрема, и то брзо, подлогу за реформе Петра Великог.

Разуме се да XVII век има и својих посебних обележја; али та обележја су последица истовременога дејства неколиких историских струја које нису његова својственост и које иду од XVI до XVIII века. Два таква обележја су нарочито карактеристична.

У материјалном погледу запажа се брз развитак државе, и он и даље иде испред развоја народне економије. Умножавање државних потреба, несразмерно у односу на народне могућности, имало је за последицу — као и у последњем периоду Римскога царства — да силом привеже читаво становништво за одређене послове, те да се примора на тачно вршење дужности према држави. Овај интересантан државни социјализам је посебна одлика средине XVII века. Он се није могао појавити раније, јер држава још није била довољно снажна да може да привеже цео народ за послове које би она надгледала, а није могао да траје и касније јер је услед све већег напретка земље престао да буде неопходан за одржавање државе.

У духовном погледу била је то борба између народних традиција и туђинских позајмица. Истина, ова борба је одувек постојала, и пре XVII века као и после њега, али је раније западњачки утицај био одвећ слаб и народна традиција без зачетака културе; позније, напротив, за време Петра Великог, туђински утицај постаје и сувише јак да би му се зачеци праве народне културе, тада још слаби, могли одупрети. Стварна одлика XVII века јесте нагло јачање западњачких утицаја, који ипак не може потпуно да преовлада, као и извесна животна снага коју испољава народна култура, а тако исто и њена стваралачка моћ коју надмоћност европске културе није још имала времена да угуши. Само у томе смислу може се говорити о народном стилу што га је XVII век могао да створи, да је Русија живела потпуно одвојена од просвећенијих народа; али односи са иноземством претстављају битну одлику XVII века, која објашњава исто тако преображаје материјалнога живота као и брз духовни развитак Русије. Ови преображаји, истина, врше се нарочито у вишим друштвеним редовима, доступнијим туђинском утицају. Због тога у материјалном као и у духовном животу наступа већ у XVII веку расцеп између народних маса и онога дела управљачкога сталежа који је најближи политичком средишту. Природно је што су у таквим околностима виши друштвени редови били носиоци западњачког утицаја, док су народне масе чувале стару народну традицију. Али како је ова традиција имала у себи веома мало клица културе, не може се тврдити да је расцеп потекао због тога што је народ хтео да брани народну културу од подражавалаца Европе. Напротив, баш у истој средини, скоро једино ограниченој на царски двор и оне који су тамо имали приступа, развиле су се супротне клице и народне културе и западњачке образованости; што се тиче народне масе, она је остала потпуно страна и новим тежњама као и појавама народне културе и народнога духа.

I. — Михаил Фјодоровић (1613—1645)

Окончање Доба Немира. — Земски Собор изабрао је Михаила Фјодоровича донекле и због тога што услед његове младости и добре нарави његова лична делатност није могла да буде много опасна за оне који су тада били на власти. Зато су шест првих година његове владавине протекле под њиховим утицајем. Пре свега било је потребно сузбијати унутрашње и спољне опасности које су надживеле Доба Немира. Најпре је уложен сав напор да се успостави ред и мир у земљи. Из Астрахања где се био учврстио, Заруцки покушава да добије помоћ од персиског шаха са намером да на доњој Волги заснује своју државу која не би зависила од Москве. Требало је осујетити његове намере. Једна војска приморава га да бежи из Астрахања на реку Јаик, садањи Урал, где га је потукла и одатле довела заједно с његовом породицом као заробљеника у Москву. Он и његов син погубљени су, а Марина завршава у тамници свој бурни живот. Но и после смрти Заруцкога остале су руље козака и Пољака које су пустошиле земљу и нису давале мира становништву. Лисовски, један од војних старешина Тушина, чинио је највећа зла; на челу јаких одреда крстарио је земљом и пљачкао градове и села. Дуго времена су га цареве војводе прогониле без икаква успеха; он напослетку умире, а његове чете се растурају. И многи други пустолови искоришћују то нередовно стање; године 1614 многе руље побуњених козака, под вођством атамана Баловења, приближују се Москви; потребно је супротставити им читаву једну војску под заповедништвом Ликов-Оболенскога која их је поразила и заробила Баловења.

Но радећи и даље на унутрашњем смиривању, државна управа се старала и о спољној одбрани. Она је силом истерала Швеђане из области Новгорода коју су они били посели за време немира; из тога се изродио рат, и шведски краљ опсео је Псков. Године 1617, посредовањем претставника Холандије и Енглеске (Џона Мерика), мир је потписан у Столбову; Новгород је враћен Москви, али је Шведска задржала обалу Финскога Залива, Нарве и Кореле. После тога требало је сузбијати пољску опасност, јер се Ладислав није одрекао својих претензија на престо Русије, те 1618 године стиже с војском под бедеме Москве. Пољска најезда је заустављена, и у Деулину, близу манастира Тројица - Сергијево потписано је примирје између Русије и Пољске које ће трајати четрнаест и по година (1618). Одредбе овога примирја доказују да је московска влада пре свега желела да ослободи Филарета, царевога оца, који је био засужњен у Пољској; и заиста, она није тражила ни да јој се врати Смоленск, ни да се Ладислав формално одрекне рускога престола.

Филаретова владавина. — Одмах по повратку из Пољске Филарет је проглашен за патријарха и добио је, исто као и цар, назив „великог владара”. Тај човек јаке воље, одлучан и одважан, усредсредио је стварно сву власт у своје руке.

Он се најпре стара да ожени цара, чију су прву вереницу, Марију Хлапов, Салтикови својим сплеткама били прогласили за неизлечиво болесну и прогнали у Тоболск. Пошто се најпре обраћао узастопце и узалудно данском и шведском двору, он је вратио младу Хлапову, казнио и прогнао у Сибир Салтикове и напослетку оженио Михаила Евдокијом Стрешњевом, ћерком једног скромног племића. Потом је читавим низом војних, финансиских, административних и верских реформи наставио да развија унутрашњу организацију. Не само да није избегао угледање на туђину, него је одлучно пошао путем који ће одвести Русију ка реформама Петра Великог. Он је лично, све до своје смрти 1633 године, управљао спољном политиком Русије, Године 1621, када су на Пољску напали у исти мах и Турска и Шведска, он је хтео да искористи ту прилику те да добије исправку неповољних одредаба уговара о примирју закљученог у Деулину; али војне припреме, које је и Земски Собор био одобрио, нису још биле ни завршене, а хорде султана Османа зауставио је Хоткијевич код Хотина, те је султан морао да потпише сраман мир. Поновна згодна прилика јавила се тек десет година касније, приликом болести и смрти краља Сигмунда III (1632). Земски Собор, сазван поново, одобрио је влади потребна средства за вођење рата, те су војводе Шеин и Исмаилов добили задатак да са војском од 32.000 људи и 158 топова поврате градове које је Пољска била заузела. Но како се ова војска задржала пуних осам месеци због опсаде Смоленска, Ладислав IV, који је тек био изабран за краља, дошао је у помоћ опсађенима. Он је опколио Шеина у његовом логору и приморао га да се преда заједно с оружјем и топовима, после опсаде од четири месеца (1634). Цар је морао да се коначно одрекне свакога права на Ливонију, Естонију и Курландију, и да плати отштету од 200.000 рубаља. У накнаду за то, Пољаци су се одрекли царске титуле коју је Ладислав дотада носио, али нису пристали да признаду Михаилу назив самодршца „свих руских земаља”, јер је још увек један велики део Русије потпадао под Пољску. Земски Собор је потврдио овај мир.

Крај владавине и питање Азова. — После Филатерове смрти, сукоби између козака и Турака (1637 и 1642) потстичу Русе да обрате пажњу на Црно Море. Упади козака у Турску били су чести. Већ године 1630 они су разорили Конију, напали Синоп и опустошили читаву обалу Анатолије. Године 1637 донски козаци припремили су уз припомоћ дњепарских козака ратни поход на турску тврђаву Азов која им је спречавала приступ ка Црном Мору. Успут су убили турског изасланика, заузели тврђаву јуришем и поклали све муслиманско становништво. О томе свом подвигу обавестили су Москву, али је цар похитао да пошаље султану једно писмо у коме се извињава и одбија од себе сваку одговорност за незаконите поступке скитничких „разбојника”. Онеспособљени услед рата са Персијом и смрти Мурата IV, Турци су оставили Азов пуних пет година козацима. Али године 1641 султан Ибрахим I посла војску од 240.000 људи да преотме ту тврђаву; 10.000 козака, затворени у Азову, одбијају преко двадесет турских напада, приморавају непријатеља да дигне опсаду, наносе му тешке губитке и нуде Азов цару. Овога пута цар шаље козацима 5.000 рубаља на поклон и сазива Земски Собор да види да ли би Русија — ако би прихватила ту понуду — била способна да брани Азов. Разни друштвени сталежи износе одвојено своје мишљење и не успевају да се сложе; племићи и трговци пребацују једни на друге дужност одбране Азова. Сви се једино сложно жале на заједничког непријатеља, на бирократију и „неправедне судије” који их „упропашћују својом неправичношћу и спорошћу својих процедура више него турски и кримски неверници”. Но баш тада (марта 1642) један турски изасланик доноси у Москву улиматум; с друге стране молдавски господар Василије Лупул потсећа цара на уобичајену несталност козака и обавештава га да му султан прети најездом и спрема се да изврши покољ читавог хришћанског становништва у Турској, ако Руси задрже Азов. Осим тога, једна анкета на лицу места показује да су утврђења Азова толико порушена, да би требало огромно много новаца да се она оправе. Из свих ових разлога цар наређује козацима да напусте Азов; они се покоравају, али остављају за собом само гомилу рушевина. Овај случај доказује да Русија тада још није била способна да освоји обале Црнога Мора, и она је још дуго остала немоћна за тај подвиг, све док није населила степу која раздваја море од настањених покрајина Средње Русије.

Те исте 1642 године Михаил шаље једно изасланство да понуди руку његове кћери Ирене данском принцу Валдемару, сину Христијана IV. После дугога оклевања Христијан пристаде да пошаље свога сина у Москву, но под условом да се принцу допусти да остане у својој вери. Валдемар долази у Москву 1644 године, али се од њега тражи да поновним крштењем пређе у православну веру. Из тога настају многе верске расправе, а такође и покушаји вереникови да побегне, јер га отац позива натраг. Па ипак, тек после Михаилове смрти може Валдемар, кога су у Москви држали у правом сужањству, да се врати у своју земљу.

Туга коју је цару причинио овај неуспех, као и смрт његове двојице старијих синова, подрива његово здравље. Његови лекари сматрају да је он премного плакао, те су му се сузе нагомилале у унутрашњим органима и сувише расхладиле крв; он умире у јулу 1645 године, вероватно од водене болести. На самртничкој постељи он одређује себи за наследника, пред патријархом и члановима своје породице, свога сина Алексеја, коме је тада било шеснаест година, и поверава старатељство над младим царем бојару Борису Ивановичу Морозову препоручујући му да чува кнежевића као зеницу у оку.

Улога Земског Собора за Михаилове владавине. — Најкарактеристичнија црта Михаилове владавине јесте отсуство сваке личне опозиције противу цара, иако су социјалне размирице — као што смо видели приликом Земскога Собора године 1642 — биле прилично живе. Сетимо се само околности у којима је цар преузео власт, његовог устезања да прими престо и једнодушних уверавања о усрдној сарадњи која су му тада давана. Важно је напоменути и то да је влада увек позивала претставнике земље окупљене у Земском Собору да учествују у доношењу свих важнијих политичких одлука. Земски Собор, који је постао изборно тело за Доба Немира, састављен је од чланова бојарске Думе и Савета црквених великодостојника, од изабраних претставника службенога племства, од посадских, а понекад чак и од сељака, као приликом скупштине за избор цара године 1613, и он је за време првих Романова делао као изабрана претставничка скупштина. После године 1621 сазиван је свега три пута, и то у великим размацима, године 1632, 1637 и 1642; али за првих девет година владавине окупљао се редовно, заседавао скоро непрекидно и много увећао своју улогу. Док је раније био само саветодавни орган, сада је у предузимању управних мера узео толикога учешћа, да је стварно делио власт са царем. Пошто је изабрао цара, он сада одлучује о рату и миру, он одобрава нове финансиске мере и повећавање пореза. Не само да он даје своје мишљење цару, него са истим правом као и он диктује своју вољу целој земљи. За најважније послове његови укази се објављују у исти мах када и цареви. При важним мисијама које се односе на државне послове, његов претставник прати царевог чиновника. Ова сарадња је за владу најбољи начин да ојача централну власт у очима становништва и да повећа углед свим мерама које је приморана да предузме како би се попунила државна благајна испражњена за Доба Немира.

Земски Собор постао је претставник нарочито средњих сталежа, који у то време почињу да играју веома важну улогу у друштвеном и политичком животу. Некадања кнежевска аристократија и бојари губе скоро сву своју моћ. Насилничке владавине Василија III, Ивана IV и Годунова су их десетковале и растројиле. Одузимање земље у корист државе што га је вршио Иван IV уништило је њихове велике поседе и њихову моћ лишило економске основе. Најзад, у метежима за Доба Немира они су изгубили скоро и последњу своју важност која је прешла на службено племство и на градски трговачки сталеж, на та два ослонца земаљске економске и војне снаге. Та два сталежа играју главну улогу у Земским Соборима у почетку XVII века. Они се труде да успоставе ред и мир у земљи; они пристају и на новчане жртве да би се увећала финансиска средства државе; али, они у исти мах. траже да се задовоље најпрече потребе њиховога сталежа. Племићи траже учвршћивање себарства и потпуну забрану премештања сељака. Варошани прижељкују монопол трговине и занатства и поништење повластица које су ранији владари дали туђинским трговцима. Политика нове династије стараће се да задовољи све те захтеве.

II. Алексеј Михаилович (1645—1676)

Народне буне 1648—1649 године у Москви, Пскову и Новгороду. — Иако предање каже да је Михаилова власт била ограничена једном изричном обавезом према бојарима (или вероватније према „претставницима целе земље”), може се поуздано тврдити да Алексеј није никада примио на себе такву обавезу, што доказује да је моћ нове династије била већ чврсто заснована. Па ипак је Алексејев старалац, Морозов, сматрао за потребно да Собор потврди избор његовога штићеника. Но и поред те потврде, његова владавина обележена је народним бунама. Јамачно да је сама нарав царева, који је био благ и неодлучан, неспособан да се бори са дворским сплеткарењем и самовољом своје околине, био један од узрока тих побуна; али су оне нарочито последица тежине новога режима и друштвених трвења која су већ била осетна при крају претходне владавине, а сада се појачала и отворено испољавала; притисак нових намета и самовоља бирократије, која искоришћује своју неограничену моћ да гази не права становника — јер та права и не постоје —, већ њихове животне интересе, осећају се још много јаче за време Алексејеве владавине.

У почетку његове владавине земљом управља себични и грабљиви Морозов и преноси своје мане и на своје потчињене. Његов утицај се повећава после његовог орођивања с царем. Кад је Алексеј хтео да се ожени, сакупљено је по старом обичају двеста најлепших девојака из Русије. Шест најлепших изведене су пред цара, и он се одлучио за ћерку Фјодора Всеволожског; али се она онесвестила од радости када је чула ту вест, па су је прогнали у Сибир зато што су њено онесвешћење протумачили као напад падавице. Цар је затим изабрао Марију, кћер Илије Милославског, и Морозов се одмах оженио Аном, сестром младе царице. После тога Милославски постају љубимци и доводе на места дотадањих чиновника своје рођаке или штићенике, који су били исто толико подмитљиви и несавесни колико и они које су они заменили. Њихова управа најзад је сасвим огорчила народ. Услед учетворостручавања пореза на со, што је учињено на предлог Назарија Чистога, ранијега трговца из Јарославља кога је Морозов уздигао на достојанство думнога ђака, а то ће рећи државнога секретара (1646), није се могла више солити јевтина риба којом се хранило становништво око Волге, те су хиљаде пуда рибе трунули, на велики гнев народа кога је још огорчило и установљавање другога једног државног монопола, монопола продаје дувана, јер је дуван у Русији сматран за биљку коју су и Бог и вера забранили (једним указом из 1634 године запрећено је смртном казном онима који би га употребљавали). У мају 1648 године огромна гомила народа зауставила је коња цару, који се враћао са поклоништва из манастира Тројица-Сергијево, и затражила да се свргну његови рђави саветници. Она се према цару понашала са поштовањем и скоро се умирила кад јој је он обећао да ће задовољити њене захтеве. Али када је царева пратња почела да је вређа и шиба нагајкама, огорчена светина јурнула је на нападаче, каменовала их и растерала, искасапила ђаке Чистога и Плешчејева, захтевала да јој се изда ђак Траханиотов и опљачкала домове Морозова и других бојара високога рода. Сутрадан се побуна проширила на све делове Москве, па је светина продрла у сам Кремљ, где су је зауставили наоружани одреди састављени од туђинаца. Цар је тада послао свога рођака, бојара Никиту Романова који је био омиљен у народу, да преговара са побуњеницима, и он их је наговорио да се растуре. Три дана су чашћени вотком и медовином стрјелци који су учествовали у побуни, а затим је цар по изласку из цркве одржао говор народу, захвалио му што је открио злоупотребе, обећао да ће сменити подмитљивце и замолио да се помилује Морозов, његов блиски рођак. Траханиотов је погубљен, а Морозов прогнан у манастир Светога Ћирила на Белом Језеру, одакле се он уосталом вратио после два месеца.

Московски метежи имали су непосредног одјека у осталим варошима: у јулу, у Солвичегодску, где је светина испребијала порезника, а потом, почетком августа, у Устјугу, где су опљачкана државна слагалишта и где је побуна угушена веома свирепо. У Пскову су становници напали шведског трговачког агента Нумерса, који је хтео да извезе товар жита купљеног од државне управе на основу једног уговора, похватала странце на градским капијама, опљачкала их и мучила под изговором да хоће да открије некакву тобожњу заверу. У Новгороду, када је марта 1649 године стигла вест о догађајима у Пскову, светина је зауставила данскога посланика Граба, који се враћао у своју земљу, и оптужила га да је понео собом државно благо, а потом је опљачкала домове богатих трговаца, руских и туђинских; уз звоњење свих звона заузела је тврђаву, отворила врата на тамницама и ставила себи на чело ослобођене осуђенике; интервенција митрополита Никона, будућег патријарха, који је анатемисао побуњенике, само је пооштрила буну, која се утишала тек крајем априла после обећања да ће се дати опроштај. У Пскову се побуна продужава. У мају и јуну становници успешно одолевају трупама кнеза Хованског који је био послан да их савлада; у јулу покушавају узалуд да освоје његов логор. Тада цар, по савету Никона, обећава опште помиловање, не изузимајући вође побуњеника, и свештенство успева да наговори становнике да пољубе крст у знак своје верности цару. Касније су коловође, разуме се, похватане и погубљене.

Законик из 1649 године. — Под утиском тога низа побуна влада је најпре укинула монопол на со и дуван, а потом се спремала да заведе ред у државној администрацији и правосуђу, „из страха од народа” сазвала је за септембар 1648 године Земски Собор коме је поднела предлог Законика што га је саставила нарочита комисија под претседништвом кнеза Одоевског и ђака Грибоједова. Године 1649 текст тога Законика, пошто су га чланови Собора претресли, допунили и премапотписали, послан је државним надлештвима и градовима да би „тај законик био чврст и постојан” и да би „све парнице биле ислеђиване сагласно његовим одредбама, правично и праведно”. Овај први покушај прикупљања руских закона је стварно збирка прописа који су већ важили у разним приликама или државним надлештвима. Али је тој збирци подељеној на 25 поглавља био додат један одељак о врховној власти, дотада непознат рускоме законодавству, састављен уз припомоћ Литванскога Статута из 1588 године. Осим тога, на захтев чланова скупштине, додато је више одредаба у корист грађанског становништва и племства. О сваком питању је влада наредила да расправља не цела скупштина, него само заинтересована социјална група, а коначну одлуку доносио је у свима случајевима цар са бојарском Думом.

Законик цара Алексеја остао је да важи као основа рускога законодавства пуна два столећа, све до објављивања Законика од 1833 године. Иако у њему још увек има празнина, он је ипак много потпунији него ранији законици царева Ивана III и Ивана IV, и он садржи, осим судскога поступка и основних одредаба, још и социјално законодавство које се односи на сељаке, грађане и нарочито на сталеж који ће постати управни сталеж, на „војне обвезнике” или племство. Он је прожет једном идејом која га тесно веже за његово доба, идејом да су сви друштвени редови потчињени, у корист државе, некој посебној обавези која их строго дели. Ова подела, супротстављајући посебне интересе — као што ће се видети — свих друштвених редова, задаје осетан удар самом начелу Земскога Собора. И заиста, пошто је друштво подељено на сталеже и сваки сталеж има посебан однос потчињености држави, влада нема више разлога да се труди да сазна мисао и вољу народа и да од њега тражи помоћ и савет. Већ за време заседања Собора 1648 године, испитивање мишљења разних друштвених редова вршено је одвојено. Касније су оваква саветовања са стручњацима или заинтересованим групама учинила излишним сазивање изабраника читавога народа.

Буна 1663 године у Москви. — Овакво друштвено уређење није могло да умањи узроке народног незадовољства, које се и даље испољава у немирима и побунама кадгод избију унутрашње тешкоће, нарочито финансиске, или спољни заплети. Тако је финансиска реформа из године 1656, коју су проузроковале све веће војне потребе, послужила као изговор за нове нереде у престоници. Да би се накнадили изванредни трошкови настали услед рата, држава је одлучила да прибегне једном начину којим ће се позније служити све владе, а то је народном кредиту. У то доба у Русији су били у оптицају сребрни новци звани копејка, дењга и полушка. По савету бојара Фјодора Ртишчева, цар је наредио да се искује бакарни новац са истим натписом и пустио га у оптицај са истом вредношћу коју је имао и сребрни. Испрва је тај нови новац имао успеха и примао се са истом вредношћу као и сребрни. Али богати трговци нису пропустили да се користе том операцијом; они подмићују чиновнике који су потчињени царевом тасту Ивану Милославском, шаљу свој бакар у државну ковницу новца да се од њега искује новац заједно са државним, па га после они пуштају у оптицај. Вероватно да се и сама влада није устезала да искује претерано много новаца. Како је услед тога тржиште било преплављено бакарним новцем, наступила је таква инфлација и толико висока ажија на бакарни новац, да је он године 1660 изгубио половину своје вредности, а године 1663 вредео само једну петнаестину од вредности сребра. Цена роби повећала се у истој размери, док је плата војних лица остала иста. Једна истрага открила је ту превару, али су страдали само ситни људи, а не главни лупежи. Светина почиње тада да се комеша и у јулу 1663 године долази пред царев дворац у селу Коломенском, у околини Москве; она тражи да прави кривци, подразумевајући ту и Милославског, буду предати суду и приморава цара да обећа да ће он лично извидети ту ствар. Али када је из Москве стигао други талас незадовољника који су претили да ће силом отети издајнике ако им се одмах не издаду, цар позива стрјелце који јуришају на голоруку светину. Ухапшени људи мучени су после тога; многи су удављени у реци Москви, а многи други прогнани у Сибир; иако правих коловођа побуне није било више од 200, 15.000 лица кажњено је одузимањем имања и прогонством, или су им чак отсецане руке и ноге; више од 7.000 погубљено је; међу жртвама било је кметова и слободних сељака, грађана и свештених лица, па чак и војника и официра. Влада тада сазива претставнике московских трговаца да их пита за савет. Овај одбор одговара да је та ствар „прворедне важности и да се тиче целе земље”, и да је неопходно потребно сазвати претставнике „целе земље, свих градова и свих сталежа у Земски Собор. То је отворен протест противу замењивања Собора стручњачким одборима. Али влада и даље није хтела да сазове Собор, те је тако нагласила да московски аутократи немају намеру да више служе тим обликом народне сарадње. Указ од 1663 године успоставио је просто оптицај сребрног новца и утврдио откупну цену бакарног новца на 5 или чак и 1% од његове номиналне вредности.

Устанак козака Разина 1668—1671 године. — Народно незадовољство, угушено у престоници, преноси се на недавно насељене граничне области и на земљиште слободних козака. Већ смо видели њихову улогу на Црном мору и напоре Москве да зауставе њихове упаде на Крим и у Турску. Откако се Москва одрекла Азова те им је приступ ка Црном Мору затворен према Дону, они прелазе на Волгу близу Царицина и одатле силазе на Касписко Море да пљачкају персиске покрајине. Они пљачкају и трговачке караване на читавом току доње Волге између Саратова и Царицина. Њихово пљачкање траје од 1658 до 1665 године; тада месне војводе уништавају њихово склониште на горњем Дону, иако се оно дотада сматрало неосвојивим. Али после 1667 године, козак Степан Разин ствара ново склониште на једној притоци Дона, да тамо смешта плен. Он се не задовољава само пљачкањем житних каравана на Волги, него почетком 1668 године осваја на превару тврђаву Јаик, разбија војску војводе Безобразова који је био послан противу њега из Астрахања, и у пролеће пљачка персиску обалу Касписког Мора између Дербента и Бакуа. А када су становници вароши Решта одбили његов напад, он се осветио вршећи покољ над становницима богате вароши Фарабата. У лето 1669 године потукао је и потопио персиско бродовље у Касписком Мору, а у августу се враћа у Астрахањ где под повољним условима добива царев опроштај. У тој вароши, где он троши немилице и продаје јевтино скупоцену свилу украдену у Персији, његова храброст и издашност изазивају дивљење упола источњачког и номадског становништва, и многе легенде круже по народу о „баћушки Степану Тимофејевичу”. У септембру године 1669 влада га позива да на Дону претстане законитом атаману козачке територије; но то је значило пружити му добар повод да прошири поље својих подвига. Нереди почињу у Царицину; он упада у варош, убија војводу који је одбио да прода ракију козацима, отвара тамничка врата злочинцима и прима у своју руљу сељаке скитнице. Када му је астрахањски војвода Прозоровски наредио да престане са својим поступцима, он му одговара претећи. Но он се ипак не осуђује да одмах нападне варош. Он се најпре утврђује на Дону, у тврђави Кагалнику коју је он подигао; одатле одлази у Черкаси, званично седиште атамана, убија царевог изасланика Евдокимова и придружује се другом једном разбојнику, Васку Усу („Брки”), чија је руља већ опљачкала и поклала племство Туле и Вороњежа. Појачан скитничким сељацима који јуре к њему са свих страна привучени слободом и изгледом на плен, он те исте 1670 године заузима на превару Царицин и у два маха поражава цареве трупе. Пребегли стрјелци наговарају га да пође на Астрахањ, чије становништво и војничка посада изгледа да хоће да пређу на његову страну; и заиста, они га дочекују раширених руку. Прозоровски, рањен, затворио се са најугледнијим грађанима у саборну цркву, где су их козаци све поклали. Источњачка роба нађена на тргу узапћена је и заједнички подељена. Варош добива козачко уређење: становници су подељени на хиљаде, стотине и десетине, са старешинама који су изабрани на општој скупштини („кружок”) људи из вишег сталежа су поклани, а њихове жене раздељене међу козацима. Нови „Владар” опија се без престанка пуне три недеље, а потом оставља заповедништво над Астрахањом Васки Усу и полази уз Волгу са 200 лађа за којима иду 2.000 коњаника. Он осваја Саратов и Самару и заводи у њима козачку управу. Цареве војводе, кнез Барјатински и Иван Милославски нападају га близу Симбирска, и ма да он држи ту варош, они успевају да се одрже у њеној тврђави читав месец дана. Влада то искоришћује да сакупи једну војску која на обалама реке Свијега уништава Разинове трупе у двема крвавим борбама (у октобру) и приморава Разина да бежи на доњу Волгу.

Та побуна није се ограничила само на Југоисточну Русију. Ватрени Разинови прогласи народу допрли су до Тамбова и Пенза, стигли у Москву и чак до манастира Соловски у Белом Мору. Свуда су народне масе бурно поздравиле Разинова обећања да ће уништити бојаре, племство и чиновнике, да ће све сталеже и друштвене редове (чин) изједначити пред законом и да ће свуда завести козачку републику. У свим областима између Волге, Оке и Дона сељаци су поубијали поседнике земље још пре његовог доласка. По варошима становници су поклали војводе. Побуњеници су појурили у сусрет „баћушки Степану Тимофејевичу” који је ради увећања своје славе изјављивао како води собом царевића Алексеја (недавно преминулог) и патријарха Никона (изгнаног недавно на Бело Језеро). Домородачко становништво са Волге, Мордви, Черемиси и Чуваши, били су пришли њему Ову разнородну светину држала је на окупу само слава неустрашивога атамана. Његов пораз близу Симбирска и свирепо угушивање побуне у Нижњем Новгороду које је извршио кнез Георгиј Долгоруки нанели су тежак удар његовом угледу. Долгоруки, идући ка југу, истерује разбојнике сакривене по шумама и шумарцима, и спаљује побуњеничка села. У исти мах, у новембру и децембру 1670 године, Барјатински се пробија ка доњој Волги; он умножава број погубљења и подиже свуда вешала, која производе дубок утисак. Ускоро се недисциплинована светина која сачињава огромну већину Разинових присталица растура; главни бунтовници који могу да се спасу беже; старешине разних козачких чета одвајају се од Разина и отпочињу да врше разбојништва за свој рачун. Имућни донски козаци, који су већином непријатељски расположени према Разиновим „лупежима”, изјашњавају се против њега чим су сазнали да је патријарх Јосиф свечано анатемисао „Стјењку” у Успенској лаври у Москви. У априлу 1671 године, атамана су изненадили у његовом последњем склоништу, Кагалнику, имућни козаци. Упућен је у Москву, где је вргнут на најстрашније муке, које он подноси веома храбро, а у јуну је рашчеречен. Астрахањ се још увек брани под управом Феђке Шелуђака; његови становници одбијају у августу јуриш војводе Милославског и отварају градска врата царевим трупама тек у децембру, пошто су претходно добили обећање да ће се дати опште и потпуно помиловање. Тек после годину дана влада ће се сматрати довољно јака да отпочне истрагу и погуби подбуњиваче који су се били придружили Шелуђаку.

Народ је верно сачувао успомену на Стјењку Разина, и његови смели подвизи слављени су у многим народним песмама и легендама. Идеал козачке једнакости и братства и даље је био супротстављен неправичности племства и чиновништва, каогод и козачка слобода општем робовању и тешким теретима које је наметнула московска држава. Овај бунтовнички дух живеће све до доба Пугачева, па ће га чак и надживети.

Права Алексејева улога. — Националистички историчари имају обичај да улепшавају владавину Алексеја Михаиловича, кога сматрају за најтипичнијег претставника оне старе Русије коју је уништио његов рођени син, Петар Велики. Но како у тадањем руском животу има мало чега што би се могло улепшавати, они уздижу саму личност цареву, „преблагога” Алексеја Михаиловича. Он је заиста био добронамеран, природно обдарен и имао је јак уметнички смисао који се испољавао у његовој љубави према природи и лову, његовом укусу за леп намештај и лепом опхођењу према његовој околини. Његова осетљивост иде понекад до болећивости; у томе веку свирепости он је способан да се разнежено заплаче. Насупрот томе, њему недостаје јака воља, коју владар мора да има. Он се понекад жали како га чак и у његовој најближој околини нико не слуша. Тако се објашњавају разврат и самовоља „силних”, од којих је народ толико патио за време његове владавине. Иако побожан на старински начин, он ипак није равнодушан према западњачким новинама. Он уме да открије извор радости у хорском појању, које је заведено у црквама, и у позоришним претставама, које су недавно донете из Европе. Тада се види како се око двора ствара оригинална уметност руских примитиваца. Али у свима тим појавама, које су само производ и карактеристични знак тога доба, нема нимало његове личне заслуге. Његова доброћудна личност не утиче на општи карактер владавине, па и сама његова благонаклоност не задржава га да у наступима гнева покаже свирепост и грубост својствене добу у коме је живео. Много више него он сам, слави његове владавине допринели су они његови државници који су дошли у додир са западњачком културом и који нам због тога изгледају као претече његовога славног сина: на пример, бојар Фјодор Ртишчев, пропагатор народног просвећивања; или Ордин-Нашчокин, први истински руски дипломат, или бојар Матвјејев.

Јединство националног развитка за време прве двојице Романова. — Супротност између владавина прве двојице Романова, од којих једна претставља доба Земског Собора а друга доба народних буна, не треба да нас наведе да заборавимо јединство националног развитка. За Михаилове владавине обрађена је пажња обнови земље; при томе раду на преустројству, влада није могла да се лиши непрекидне сарадње целога народа. Али, како су преке државне потребе, а нарочито војне, превазилазиле знатно његове могућности и средства, требало је баш ради његовога интереса подвргнути све друштвене сталеже веома тешким обавезама. У том погледу може се рећи да у XVII веку ниједан сталеж није играо повлашћену улогу управнога сталежа. Више чиновништво и дворско племство могли су да држе тај положај — и због тога се народно незадовољство разбеснело противу њих, не наносећи ипак штете монархистичкој идеји и личном угледу владара —; али они не сачињавају уистини један сталеж, јер је положај оних који су позвани на власт веома непоуздан. Од старога племства, које је Иван Грозни десетковао, остало је само неколико породица. Њих су потиснули рођаци новога владара и разних царица пореклом из средњега племства. И баш ти нови људи, када су на власти, допуштају себи највеће злоупотребе. Бојари покушавају да спрече њихову самовољу и пребрзо напредовање у управној хијерархији помоћу једне нарочите установе, права првенства. Ова установа нема ничега заједничког са западњачким царством; она је заснована не на једнакости бојарских породица, него на њиховој неједнакости, јер је свака породица једино желела да сачува свој положај у односу на друге породице блиске двору. Наименовања на положаје у државној служби, нарочито за време ратних похода, показују односну важност појединих породица. Свака породица будно пази да већ успостављена равнотежа не буде поремећена новим наименовањима; она би се сматрала униженом ако би један од њених чланова постао нижи по положају од члана неке друге породице која је према родословном распореду раније била равна њој. Ова упоређења установљују се полазећи од предака; на пример, упоређују се унуци или праунуци двеју породица. Јасно је да овакав систем искључује избор најспособнијих и кочи ток послова. Наименовање туђинских старешина у војсци наноси му први удар; тај систем биће сасвим укинут крајем тога столећа.

III. — Сједињење малорусије са московском државом

Западна и јужна Русија под литванском влашћу у XIV веку. — У времену када се Московска држава почела образовати на североистоку Русије, западни и јужни део руске земље постепено је превукла себи друга једна држава, Литванија.

Пошто су се у почетку XIII века пробудила за политички живот и образовала велике војничке заједнице под ударом немачке најезде, литванска племена показала су се веома ратоборна према својим суседима Русима. Литвански кнежеви, који су их често нападали и пљачкали, све више су тежили да коначно потчине суседне руске области својим поседима. Већином распарчане крајем XIII века у безначајне кнежевине и ослабљене татарском катастрофом, ове области нису биле способне да се дуго одупиру. Због тога је многе такве области, као Полоцку, Витебску, Минску, Туровску, Пинску и Кијевску, брзо и лако освојио велики кнез Гедимин (1315—1340). Област Галич-Волинија била је већ признала за свога владара његовога сина Љубарта. Ускоро после тога Галич је заузео пољски краљ Казимир Велики и присајединио га Пољској, али је Волинија остала под Литванијом. Син и наследник Гедиминов, Олгерд, био је већ освојио земље некадањих кнежевина Перејаславља и Подолије, и поставио тамо своје нећаке као васале. Тако је крајем XIV века скоро цела Западна и Јужна Русија, насељена Белорусима и Малорусима, била припојена Литванији; и тако је Литванија, пошто су две трећине њене територије сачињавале руске области, биле пре једна руска држава него литванска.

Лакоћа са којом су вршена ова освајања не може се објаснити само слабошћу руских кнежевина, него и политиком литванских кнежева. Јер ови, иако су покорили Русе, ослободили су их татарскога јарма и поштовали њихову веру и обичаје. Они су задржали унутрашње уређење присаједињених области, њихов општински и обласни систем, њихове друштвене, судске и административне традиције; понекад су им чак допуштали да задрже своје некадање месне кнежеве, под условом да ови признаду врховну власт литванскога великог кнеза, да му плаћају данак и помажу му при његовим војним походима. У таквим околностима промена господара утолико је мање изгледала важна становништву, што су литвански кнежеви, дружећи се с Русима, лако усвојили њихову културу, женили се руским кнегињама, прелазили у православну веру, навикли се да говоре руски и постали заједно са својом околином упола Руси, ако не и сасвим. Упоредо са увећавањем становништва, руски утицај растао је у Литванској држави. Многобошци и полудивљи, Литванци су природно подлегли утицају руске културе, која је била напреднија; они су постепено усвојили судске обичаје и хришћанство руске православне цркве. У облику књижевног белоруског и малоруског наречја, које је у то доба већ било образовано, руски језик постао је званичан језик Литваније која је све више постајала руска и обухватала велике руске територије, те је знатном снагом привлачила и друге руске области.

Литванско-пољско политичко уједињење и пољско господарство у Јужној Русији. — Али, при крају XIV века, руски утицај, који је дотада био без такмаца у Литванији, наишао је тамо на једног озбиљног противника. Немачки напад, који је раније изазвао стварање Литванске државе и њено зближење са Русијом, загрозио је у то доба суседној Пољској и изазвао у њеним управљачима жељу за тешњим савезом са Литванијом. По смрти Људевита, краља Пољске и Угарске, његова кћи Хедвига остала је једина наследница његових права на Пољску, те су пољски великаши уграбили ту прилику да браком сједине те две државе: Јагајло (Јагелон), велики кнез Литваније, који је тек био прешао у православље, прешао је у католичку веру и оженио се Хедвигом, коју су приморали да раскине своју ранију веридбу са војводом од Аустрије (1386). Овај брак је донекле обезбедио сједињавање тих двеју држава и прокрчио пут пољском и католичком утицају у Литванији. Ипак, то јединство није се испрва показало онако тесно како су желели пољски племићи. Оно је изазвало велико незадовољство код литванског племства, а нарочито руског, те је напослетку (1392) Јагајло био приморан да призна за великога кнеза Литваније свога рођака Витовта, који се био показао прилично независан према њему. Савез између Литваније и Пољске, у облику династичког јединства, ипак је био остварен и његов резултат се убрзо показао; године 1410, у битци код Таненберга (Гринвалда), сједињене војске Пољске и Литваније - Русије однеле су сјајну победу над Тевтонским редом и онемогућили му да даље полаже право на пољске и литванске територије.

Три године касније, 1413, на сабору претставника Пољске и Литваније који је одржан у Городлу, проглашено је не само династичко, него и стварно уједињење тих двеју држава; Литванија, иако је сачувала своју независност, усвојила је систем управе и друштвено уређење Пољске. Католички и пољски утицај начинио је после тога толики напредак у Литванији, да је уговор склопљен у Городлу проширио права и повластице пољскога племства и на литванске племиће који су постали католици. Литванско друштво је, истина, и даље сматрало Пољаке за туђинце, примало их против своје воље и трудило се да сачува свога сопственог кнеза у намери да одржи своју независност — у чему су му енергично помагале и руске области, те је у томе и успело за извесно време после Витовтове смрти 1430 године —; али није могло спречити напредак пољскога утицаја. Као што су раније управни кругови литвански били прожети руском културом, тако су сад брзо пригрлили пољску културу. Обласни кнежеви потчињени великом кнезу замењени су војводама и њиховим кастеланима. Градови су изгубили своја већа, и како више нису имала везе са околном облашћу, претворили су се у засебна и чисто буржоаска друштва, која су се управљала према магдебуршком праву. Сељаци су лишени своје слободе и везани за земљу на којој су становали. Ниже и средње племство, иако је помагало вишем племству да пороби сељаке, ипак је жудело за пољским уређењем где је све државна власт била у рукама племића. Пошто су прихватили пољску културу, племићи су у великом броју напустили православље, чији је положај постајао све тежи, и усвојили католичанство. Истина, временом су и православним племићима додељена иста права која су имали и католици, али је католичка црква, која је уживала заштиту државе и ишла у корак с њом, ипак заузела повлашћен положај.

Ово смањивање руског елемента у тој руско-литванској држави нагнало је у XV и у почетку XVI века неколицину руских кнежева, који су дотада зависили од литванског великог кнеза, да признаду власт московског великог кнеза, коме су они понекад прилазили заједно са својом облашћу. Осим тога, дипломатија Московске државе, која се била знатно увећала, почела је од XV века да полаже право на све руске области које су биле потчињене Литванији и које су московски владари сматрали за своју наследну „баштину”. Пред овим захтевима, који су постајали све опаснији уколико је расла снага Москве, Литванци су почели помишљати да се што тешње сједине са Пољском. Ово сједињавање јако је желело и пољско више племство, јер је хтело не само да увећа своју државу, него и да одузме од Литваније јужне руске области; већ после Витовтове смрти Пољска је покушала да присвоји један део тих области, али се пред одлучним отпором Литванаца морала задовољити западном Подолијом. Када је око средине XVI века искоришћавање великих земљишних поседа у Пољској узело великога маха у циљу извоза, пољско племство почело је више него икад жудети за плодним и слабо насељеним областима јужне Русије. А тако се у то исто време у Литванији појачала жеља за савезом, скупштина (Дијета) у Лубину, за владе последњега Јагајловог потомка Сигмунда II Узвишеног успоставила је ново и још тешње литванско-пољско јединство. Ово јединство склопљено у Лубину (1569) прогласило је стапање Пољске краљевине и Литванске велике кнежевине у једну државу, којом влада један и исти изборни владар, са заједничком Дијетом (скупштином), састављеном од претставника племства, и заједничким Сенатом. Литванија је већ била коначно усвојила пољско друштвено уређење; Пољаци и Литванци стекли су узајамно право да купују земљишта и да заузимају управне положаје и у једној и у другој земљи. Ипак, свака земља задржала је своје посебне законе, своју посебну администрацију — иако исту као у другој — и своју народну војску. Осим тога, Литванија је уступила Пољској: источну Подолију, Волинију, Подлахију и Кијевску област.

Од средине XVI века, јужна Русија, која је дотада била саставни део Литваније, потпала је сасвим под Пољску. Пољско, племство похитало је да се тим користи: оно је од пољских краљева било примило огромна земљишта и на њима завело кметство, које је већ било установљено у Пољској. Племство јужне Русије следовало је примеру пољскога племства и убрзо се с њим стопило, усвајајући његове обичаје и начин живота. На имања која им је краљ разделио власници су привукли нове насељенике, основали вароши, села и замкове, те су проширили ка југу и истоку границу обделаних области. Али су они у исти мах још теже притисли руске сељаке јармом кметства.

Литванско-пољско верско уједињење и католичка превласт у јужној Русији. — Друштвеној потчињености придружила се и верска. Политичко уједињење било је кобно по православну цркву, и она је крајем XVI века дошла у веома тежак положај. Католички отпор, веома снажан у Пољској, започео је противу ње, у сагласности са пољским властима, тако огорчену борбу, да се већина православних епископа у јужној и западној Русији, у нади да учврсти свој положај, одлучила за сједињење са Римом; на црквеном сабору у Брест-Литовску године 1596 они су прогласили уједињење двеју цркава (унију), признали врховну власт папе и запретили анатемом свима који би се томе успротивили. Већина православног свештенства је истина одбила да призна унију и у договору са неколицином епископа који су остали верни православљу приредила истовремено и у истој вароши други један сабор, који је исто тако бацио анатему на присталице уније и свргнуо унијатске епископе. Али је пољска влада уважила одлуку већине епископа, а противнике уније сматрала за непокорне и бунтовне према законитој хијерархији и подржавала унијатске епископе, којима је предала православне цркве и манастире заједно са њиховим имањима. С друге стране је католичко племство, које су језуити фанатизовали, наставили исту политику у својим подручјима где је имало право покровитељства над манастирима и црквама. Но и поред свег прогоњења, највећи део руског становништва одлучно се одупирао унијатској пропаганди.

Испрва је један део рускога племства узео учешћа у борби противу уније и католичанства. Некоји православни великаши,. као кнежеви Острожски, основали су на својим подручјима штампарије за умножавање православних црквених књига и школе за образовање будућих књижевника; они су подржавали православне теологе који су водили борбу са католицима и штитили црквена. братства која су оснивали грађани за одбрану православља. Али је верски полет православнога племства убрзо ослабио. Стапајући се са пољским племством, руска аристократија се најчешће одрицала и своје народности и своје вере. Због тога је крајем XVI века православна вера у Литванско-пољској држави била постала „вера мужика”, коју су исповедали скоро једино руски грађани и сељаци, као и некоји ситни племићи. Међутим, баш у то доба су руски грађани нашли браниоце православља у козацима јужне Русије.

Постанак и развитак козачке организације. — Козаци су образовали један друштвени сталеж на југу Русије већ од краја XV века. Јужна Русија била је тада ограничена са истока и југа дивљим и пустим степама, по којима су с времена на време лутале само групе кримских Татара, које су се трудиле да продру до граничних области Московске и Литванско-пољске државе, да би их опљачкале. На тим границама било је јунака који се нису устезали да зађу у степу да лове животиње и дивљач; али пошто су они тамо стављали на коцку свој живот или своју слободу при сусрету са Татарима, одлазили су у те крајеве само у наоружаним групама и створили постепено тип степског ратника, ловца људи колико и животиња. Ови ловци су обично залазили у степе за време трајања пролећа и лета; а враћали се да проведу зиму у насељеним областима. Но када би се отуда вратили, они се нису враћали у друштвене редове из којих су изишли; они су живели као слободни људи, као „непокорници” — како их је називала државна власт, или као „козаци” — како су они сами себе називали једном речју позајмљеном од Татара. Месне власти, које су уосталом биле неспособне да их савладају, остављале су им пуну слободу, јер су желеле да имају њихову помоћ у случају борбе са Татарима. Из године у годину растао је број људи који су бежали од пољскога господарства и робовања и гомилали се у граничним областима, где је било више слободе, те су тако увећавали редове козака. Око средине XVI века они су, иако и даље ловци и слободни степски насељеници, постали услед своје снаге и броја прави друштвени сталеж веома утицајан у јужној Русији. Они су тако исто постали све смелији према Татарима и нису се више задовољавали да одбијају оне који су лутали по руским степама, него су сад они упадали у татарске степе и продирали у њих све дубље.

Последњих десетина XVI века пољска влада, у жељи да надзирава њихов живот и њихову војну активност, наредила је да се установи „списак” козака. Тај списак требало је да обухвати неколико стотина људи, који ће примати плату од владе, добити власништво над својим имањима, остати непрекидно у својој служби и имати право да бирају своје старешине: главног заповедника, касније названог хетман, пуковнике и судије. Што се тиче неуписаних људи, требало је да они буду лишени права да остану козаци, те да постану поново сељаци. У пракси ова последња одредба није поштована. Због честих ратова пољској влади биле су потребне војне снаге, и зато је она за време ратних похода допуштала старешинама да регрутују много више козака него што је допуштао списак. Истина, по свршетку свакога похода она је наређивала да се из списка избришу сви прекобројни, али ту наредбу није било лако извршити. И поред непрекидних сукоба списак се нагло увећавао: у првој четвртини XVII века у њему су биле записане не стотине, него хиљаде, а понекад и десетине хиљада козака.

Поред ових уписаних козака живели су и даље слободни козаци, који су становали у степи, ван домашаја државе и далеко од земљишних поседа племства. Средином XVI века ови козаци, звани „низводни козаци” јер су становали дуж доњега тока Дњепра, образовали су једно посебно средиште, чувену запорошку Сјечу, малу утврђену варош на једном острвцету Дњепра, низводно од брзака. Као слободна заједница којом су управљале изабране старешине, Сјеч је сматрала за свој главни задатак борбу против муслимана. Сви људи, незадовољни литванско-пољским режимом поврвели су тамо. Ти одважни пустолови нашли су прилику да утроше своју ратоборност у непрекидним борбама Сјече. Час су козаци вршили походе на земљоуз Перекоп; час су се спуштали низ Дњепар до Црнога Мора у својим лаким чамцима и нападали обалске градове султана или кримскога хана, пљачкали и пустошили, отимали стотине и хиљаде заробљених хришћана од Турака и Татара. Понекад су чак одлазили до Цариграда и нападали турске ратне бродове, и у тим борбама Турци нису увек били победници.

Борба козака са Пољском. — Иако су ови походи спречавали татарске најезде у јужну Русију, они су ипак изазвали непрекидне тужбе и претње одмаздом које су кримски хан и турски султан упућивали. Бојећи се рата с Турском, а тако исто и ради земљопоседника који су желели да претворе козаке у сељаке, литванско-пољска влада почела је упорно да захтева од козака да престану са походима које су они олако предузимали и да се смањи број уписаних људи. Овај двоструки захтев наишао је на упоран отпор, и од краја XVI века побуне, које су скоро увек потицале из запорошке Сјече и шириле се потом на уписане козаке, избиле су противу Пољске, чија је верска политика распиривала још више мржњу побуњеника. Козаци, скоро сви православни Малоруси, нису могли остати равнодушни према верском прогањању. Убрзо су њихове старешине постале браниоци цркве и њених права која су газили и држава и земљопоседници; побуњене масе јуришале су са истом помамом на пољске чиновнике као и на племиће и католичке свештенике. Козаци су се истакли као заштитници Малоруса, којима су они својим устанцима пружали потпору у националном, социјалном и верском погледу.

Пољска је на те побуне одговорила најоштријим мерама. Али крајем XVI века, пошто се била уплела у рат са Москвом, а потом и са Турском, осећала је велику потребу за војницима, те је често морала да чини неопходне уступке. Тако су козаци успели да знатно увећају своју војску и да донекле побољшају положај православне цркве, а нарочито да под својим окриљем успоставе епископску хијерархију уништену после сједињења цркава. У другој четвртини XVII века Пољска је ушла у период релативнога мира, те јој козаци нису више били потребни, и она је поново покушала да их притегне. После нових жестоких побуна које су свирепо угушене, козаци су били приморани године 1638 да приме читав низ ограничења; убудуће ће бити само 6.000 уписаних козака, и њихове старешине наименоваће влада; остали козаци превешће се у ред сељака; једна посада састављена од уписаних козака сместиће се у Сјечи да пази на понашање Запорожаца и да их спречава да примају бегунце из покрајина потчињених Пољској. Ради веће безбедности Пољаци су саградили на Дњепру, узводно од запорошке Сјече, а према плановима француског инжињера Боплана, тврђаву Кодак, у коју су сместили јаку посаду, а једној великој војсци ставили су у дужност да обезбеди општи мир у Малој Русији.

Изгледало је да су ове мере умириле земљу. Побеђени козаци били су мирни и послушни. Сопственици земље и њихови закупци, већином Јевреји, чинили су што су хтели са кметовима и давили их наметима. Унијатска црква, коју су подржавали и влада и католичко племство, сматрала је да је коначно савладала православље, јер неколицина руских племића из јужне Русије који су остали верни вери својих отаца нису могли да га штите од гањања нити да спрече његово опадање.

Устанак Богдана Хмјелницког. — Уистини, то смирење било је само привидно, те побуна, која је тињала, поново плану.

Године 1648 један од великих козачких старешина, сотник (стотинар) из Чигирина, Богдан Хмјелницки, кога је увредио један његов сусед, пољски спахија, и који није могао да добије правду од владе, побегао је у запорошку Сјечу и тамо дигао буну. Осим тога. он је ступио у везу са кримским ханом, и овај му посла војску од 4.000 људи. На челу Татара и запорошких козака који су га изабрали за хетмана, Хмјелницки пође у бој позивајући прогласима све становнике Украјине да му се придруже, те да збаце јарам пољских спахија. Пољаци послаше противу њега уписане козаке, но они побише своје старешине и пређоше под његову заставу. Он заузе тврђаву Кодак, потуче пољску претходницу на реци Желтија Води (Жуте Воде), а потом и саму пољску војску код Корсуња, где ухвати двојицу непријатељских старешина, хетмане Потоцког и Калиновског, које посла на Крим; напослетку односи он испод Пилава сјајну победу над пољским племићима који су се журно окупили противу њега. Ови громки успеси пробуђују Украјину, те она цела полази за њим. Са свих страна сељаци и грађани пристижу његовој војсци, где образују засебне одреде под заповедништвом изабраних атамана, који пљачкају и руше виле, замкове и тврђаве утамањујући њихове становнике. Спахије, унијатско свештенство, католички свештеници и Јевреји, престрављени, беже из Украјине где смрт сустиже све оне који нису имали времена да побегну. Године 1649, Јован Казимир који је тек био изабран за краља Пољске, полази лично на Хмјелницког на челу целокупне пољске племићске војске. Кримски хан са својом хордом долази у помоћ Хмјелницком. У дводневној битци код Зборова, у источној Галицији, Пољаци претрпљују страховит пораз. Уговором краљ званично признаје Хмјелницког за козачког хетмана, повисује број уписаних козака на 40.000, обавезује се да ће управне положаје у окрузима Кијева, Черњигова и Брацлава поверавати само православнима, да ће укинути унију цркава, и поставља православнога кијевског митрополита за члана Сената са истим правима која имају и католички надбискупи.

Али ни једна ни друга страна неће да изврши тај уговор. Они побуњени сељаци који нису уписани у нови списак козака не желе никако да се врате својим господарима и одбијају да се у томе погледу покоре и самом Хмјелницком. А Пољаци, опет, неће да пониште црквену унију и да допусте митрополиту да заседава у Сенату, нити могу да трпе број од 40.000 козака. Због тога рат ускоро опет почиње. Овога пута прилике су мање повољне за козаке. У одлучној битци код Берестечка, кримски хан издаје своје савезнике на бојном пољу и напушта поражене козаке. Хмјелницки је принуђен да прими нов уговор, ниједном речју не спомиње унију и своди број уписаних козака на 20.000. Али ни овај уговор се не извршује: број козака премашује наметнуту цифру, а сељаци одбијају да признаду власт спахија које су они прогнали. Скоро одмах затим борба се наставља свом жестином. Она траје две и по године са различитим обртима. Напослетку Хмјелницки, увидевши да не може савладати Пољску само својим сопственим снагама, одлучује да се одвоји од ње и да присаједини Малу Русију Московској држави. Он је већ био позвао у помоћ Москву, но она се није хтела одазвати све док није видела никакве стварне користи и док се није потпуно уверила у слабост Пољака. Овога пута сазван је Земски Собор да испита Хмјелницкове предлоге; потом је пристао да стави Малу Русију под власт цареву.

Присаједињење Мале Русије Московској држави. — Јануара 1654 године, у Перејаслављу, рада (савет) козачке војске, на предлог Хмјелницкога, одлучује да се преда московском цару и да му положи заклетву. У Москви, споразумно са хетмановим изасланицима, састављени су услови присаједињења. Број козака утврђен је на 60.000. Козаци задржавају као своју сопственост земљу на којој живе и сва своја права и повластице, а нарочито право да бирају своје старешине и судије. Козачком војском заповеда један хетман кога бира рада и који је дужан једино да о свом избору обавести цара и да му положи заклетву верности. Хетман задржава ограничено право да одржава дипломатске односе са другим земљама, изузев Пољску и Турску. Остали друштвени редови у Малој Русији задржавају исто тако своја некадања права. Порез што га плаћају сељаци и грађани предаје се државној благајни Москве, али га прикупљају изабране месне власти под контролом московских чиновника. Московске војводе станују по великим градовима, али се не мешају у козачке послове. Као врховни владар уједињене државе, московски цар има права да у њиховом крају додељује појединцима имања и насељено земљиште, и први који се користио тим правом био је сам: Хмјелницки, чијем су примеру следовали остали чланови козачке управе. И поред уговора од 1654 године, козачка војска је и даље знатно премашивала уговорени број, и Москва се томе није противила. Исто тако војвода и војна посада остадоше само у Кијеву, а порез прикупљен од малоруских сељака и грађана ишао је у касу хетмана уместо да се предаје царевој благајни; Москва се истина потужила због тога Хмјелницком, али није много наваљивала, јер је борба са Пољском око Мале Русије још увек трајала.

Борба Москве са Пољском и Турском. — Испрва је борба са Пољском била повољна по Москву. Њена главна војска, за којом је ишао један одред малоруских козака, после неколико победа у 1654—1656 години заузела је целу Малу Русију и велики део Литваније. У исто време Хмјелницки, уз припомоћ бојара Шереметјева, изасланика Москве, пошто је одбио Пољаке и њихове нове савезнике Татаре који су били продрли у Подолију, заузео је област Хелма и источне Галиције. Положај Пољске изгледа очајан, а нарочито када се Шведска придружила њеним непријатељима. Али ускоро избијају распре између Шведске и Русије, те цар Алексеј Михаилович, намамљен изгледом да добије пољски престо, закључи са Пољском примирје које му је оставило највећи део малоруских и белоруских територија.

Ово затишје омогућило је Пољској да се опорави и прикупи снагу за нову борбу. Она је нашла савезника у самој Малој Русији, где су многе козачке старешине жалиле за пољским господарством, јер би им оно допустило да у Украјини стекну положај какав је имало пољско племство. Један од ових незадовољника је секретар козачке војске Иван Виговски, најближи сарадник Хмјелницкога, а по његовој смрти године 1657 и његов наследник као хетман. Он преговара са пољском владом о присаједињењу Мале Русије Пољској, и уз припомоћ Татара побеђује московску војску. Али је оваква политика озлоједила просте козаке; немири избијају; Виговски је принуђен да се одрече свога звања, те син Богдана Хмјелницког, Георгиј, који је изабран за хетмана, поново полаже заклетву Москви. Ускоро затим Пољска успева да победи Русију, и сада Георгиј Хмјелницки прелази на другу страну. Већ неколико година Мала Русија је растрзана немирима, јер се неколико кандидата за хетмански положај отимљу о власт и одвлаче земљу час Москви, а час Пољској. На десној обали Дњепра козачке старешине су за Пољску, а на левој обали за Москву. Лева обала изабира за хетмана Бруховецког, простог козака, који успева да уз припомоћ московске војске одбије Пољаке, али не и да потчини десну обалу. Ова дуготрајна борба исцрпла је снагу Русије, те је Москва године 1667 закључила са Пољском примирје у Андрусову, по коме јој је Пољска оставила од Мале Русије само леву обалу Дњепра и град Кијев, са једним малим појасом земље на десној обали.

Ово примирје изазвало је у Малој Русији јако незадовољство, које је још појачала унутрашња политика Бруховецког. Јер је он попустио наваљивању Москве и допустио да московске војводе уђу у вароши Мале Русије и предао им управу над градским и сеоским становништвом са правом да прикупљају све порезе којима је оно подложно. Малоруси, ненавикнути на московске методе, гунђају. Москва се спрема да учини извесне уступке, али тада сам Бруховецки, у жељи да спасе свој положај, подиже буну противу Русије; војводе и Московске војне посаде су побијене. Хетман десне обале, Дорошенко, појављује се на левој обали, чије старешине прилазе њему и убијају Бруховецког. Али чим се он вратио на десну обалу, они поново признају власт Москве, бирају новог хетмана, пуковника Многогрјешног, кога ће после неколико година оптужити за издајство према московском цару и заменити Самојловичем

За време овога хетмана Москва поново покушава да заузме десну обалу Дњепра. Хетман Дорошенко покушава да сачува своју независност према Пољској, јер није довољно јак да одолева Пољацима и оним козацима који су њихови савезници, те се проглашује за турског поданика. Турско-татарска војска осваја Подолију и област Галича, и краљ Михаил Вишњовјецки приморан је да по уговору склопљеном у Бугачу 1672 уступи Украјину на десној обали Турцима. Пошто Москва сад сматра да Андрусовски уговор више не важи, Самојлович напада године 1675 и 1676 Чигирин, престоницу Дорошенка, који године 1676 капитулира и оставља му град. Али сад Турци опседају Чигирин. Самојлович, коме помаже московска војска са Шереметјевом на челу, одбија њихов први напад, али године 1678 нов турски поход приморава Русе да се повуку. Пустошења за време овога рата, после пустошења за време унутрашњих нереда, упропастила су Украјину на десној обали, те се њено становништво раселило; недавно веома богата, она је постала скоро права пустиња. Због руско-турског уговора у Бакче Сарају године 1681. она ће и остати у таквом стању; уговарачи су се обавезали да је не поседају поново и да не насељавају изнова област између Буга и Дњепра.

Иако Москва није успела да поново освоји десну обалу Дњепра, она је ипак повратила раније освојене области. „Вечити мир” закључен са Пољском године 1681 дао јој је заувек леву обалу Дњепра, а на десној обали Кијев и његову околину, којих су се Пољаци потпуно одрекли.

Потписујући тај „вечити мир”, Пољска је рачунала да увуче Русију у један савез противу Турске. И доиста, ускоро је образован савез противу Турака састављен од Пољске, Аустрије, Венеције и Русије. Два војна похода на Крим, које је године 1686 и 1687 предузела московска војска са малоруским козацима под заповедништвом кнеза Василија Голицина, остали су без успеха. Козачке старешине, незадовољне хетманом Самојловичем, оптужиле су га за издајство, но та оптужба била је бесмислена и требала је само да послужи као оправдање за Голицинов пораз; Самојлович је прогнан у Сибир, а на његово место изабран је један козачки старешина, Иван Мазепа, и то на посредно заузимање Голицина.

У то исто време Украјина на десној обали, коју су Турци напустили, пала је поново под власт Пољске која је прегла да је поново насели и да је преуреди. И тако крајем XVII века Мала Русија је и даље подељена на два дела, један руски а други пољски.

Унутрашње уређење руске Украјине у XVII века. — Тек крајем XVII века јасно се оцртавају главне линије унутрашњег уређења руске Украјине.

Њена територија подељена је на десет војних округа или пукова. Сваки пук има једно главно место, управно средиште. Пукови се деле на стотине, које обухватају известан број тржишта и села и имају своје засебно средиште. Земљом управља хетман, а помажу му неколико ађутаната, који су нека врста министара и који образују „опште старешинство”. Сваким пуком управља један пуковник и једно „пуковско старешинство, а сваком стотином по један сотник (стотинар) и „стотинарско старешинство”, сваким селом по један козачки атаман и један сељачки војт (заступник). Вароши и села које имају управу према Магдебуршком праву имају изабране магистрате, а остали изабране општинске одборе. Сељачки војти, магистрати и општински одбори надлежни су само за послове својих сталежа; општа управа припада козачким чиновницима и разним старешинствима, која претстављају истовремено војну, грађанску и судску власт. Сва старешинства се бирају и њих могу да свргну њихови бирачи, али хетман, као заповедник козачке војске, може изузетно да наименује неколико чланова. Њега и чланове општега старешинства треба да бира општа рада (скупштина) целе војске, али се у пракси, крајем XVII века, они бирају међусобно. Опште старешинство меша се много и у пуковске и стотинарске изборе, али при том учествују још увек истински и прости козаци.

Испрва козаци нису сачињавали затворен сталеж; грађани и сељаци могли су слободно да улазе у њихове редове. Једина разлика међу њима била је у томе што су први били обавезни да врше војну службу, а други да дају све порезе и дуговања у натури, чији су износ прикупљале власти и он се трошио у унутрашњости Мале Русије; после неуспешног покушаја Бруховецког, Москва је оставила хетману унутрашњу управу земље и финансије. Али при крају XVII века хетман и власти успротивили су се примању сељака међу козаке.

Ово противљење налагали су више сталешки интереси него општи. После побуне Богдана Хмјелницког, сељаци са леве обале Дњепра постали су слободни и присвојили земљу на којој су становали. Племићска имања су скоро сасвим ишчезла. Од њих су остала тек понека, и то она која су припадала ситним племићима који су се били определили за Козаке приликом њиховог устанка, и прилично велики број имања православних манастира. Чак и на оваквим имањима су сељаци, иако обавезни да дају извесну накнаду власнику имања, остали лично слободни и сопственици свога дела земље. Временом се број земљопоседника брзо увећава. Јер хетмани и цареви раздељују козачким старешинама насељена земљишта, а осим тога обогаћене старешине, користећи се својом влашћу и материјалним средствима, купују земљишта и насељавају их козацима и сељацима који су осиромашили у рату; они им помажу да се окуће, али им у накнаду за то намећу терете. Тако се ствара убрзо један нов сталеж земљопоседника, састављен поглавито од козачких „старешинстава”, сталеж везан заједничким интересима, док се у исти мах увећава сталеж зависних сељака. Пред законом чланови првога сталежа се ничим не разликују од простих козака, али уистини они држе у својим рукама знатну снагу и богатство, што им омогућује да имају велику моћ.

Козачка „старешинства” намећу ускоро свој утицај и самоме хетману, у чему их уосталом помаже централна влада која такође жели да ослаби и смањи власт хетмана. Последица је тога да хетмани постају у XVII веку заштитници сталешких интереса козачких „старешинстава”. Ови интереси долазе све више у супротност са интересима козачке и сељачке масе, која се горко жали због тога централним властима. Због тога московска влада има у последњој трећини XVII века прилику да изближе проучава режим што су га хетмани завели и да натенане припрема своје будуће мешање у унутрашње послове Мале Русије.

IV. — Унутрашње уређење у XVII веку

Унутрашње насељавање. — У XVII веку, као и у XVI, руска територија увећава се нарочито насељавањем ненастањених области степа на југу и на границама Сибира. У XVI веку је насељавање степе било последица бежања слободних сељака и кметова; пошто је ово бежање било кобно по земљорадњу средишних области, влада је била приморана да предузме принудне мере за задржавање становништва. У XVII веку, иако бежање сељака ка границама и даље траје, ипак је држава довољно јака да наметне своју власт бегунцима и да од њих начини браниоце јужних граница стављајући их под своју контролу. Средином тога века већ људи не знају куда да беже да би избегли властима, те је становништво стварно устаљено.

Контрола коју влада врши над слободним насељеницима олакшана је тиме што је исељавање из средишта Велике Русије допрло до својих природних граница, до козачких насеобина на горњем Дону. У сусрет овом великоруском насељавању, које долази са севера, креће се у првој половини XVII века друга једна струја, украјинско или малоруско насељавање, које долази са запада, одонуд Дњепра. Ове две струје обележиле су границе сталнога становништва све до ивица степе, где је насељавање продрло тек у XVIII веку. У XVII веку степа не само да није насељена, него је и опасна, јер од Црнога Мора долазе непрестано татарске најезде од којих треба бранити сталне насељенике. Зато је влада похитала да доведе нове насељенике на границу, те они постају њена оружана стража. За време другога рата са Пољском (1634) недостатак граничних утврђења кобно се осећа; зато, чим је поправљена пустош коју је оставило Доба Немира, влада поново предузима одбрану границе, што је било обустављено, исто као и насељавање, за време немира. Између 1636 и 1656 године ствара се испред Тулске одбранбене линије нова линија, која се дели на три дела или „зоне”: Бјелгородска (Ахтирка, Бјелгород, Вороњеж и Козлов), Симбирска (од Тамбова до Симбирска) и Камска (Сенгилеј, Мензелинск).

У исти мах, између 1630 и 1645 године, пољска влада труди се да насели Полтавску област Малорусима. Ово насељавање привремено се прекида услед устанка хетмана Хмјелницког против Пољске; али чим су Малоруси изгубили веру у успех тога устанка, они се више него икада исељавају из Пољске. За тридесетак година они су потпуно населили јужни део Курске губерније, целу Харковску губернију и западни део Вороњешке губерније. Од 1680 године влада је принуђена да подигне и трећу утврђену линију дуж Донеца.

Војне реформе. — Упоредо са проширењем територије, и спољна политика Москве постаје све сложенија и захтева скупе војне реформе.

Прошло је оно време када је за одбрану земље према „равници” било довољно послати свакога лета на Оку и преко ње одреде „ратника” који су образовали неколико пукова: велики пук, претходнички пук, стражарски, деснокрилни и левокрилни пук. Овакво војно устројство стајало је сразмерно мало владу која је плаћала „ратницима” само давањем земље, а новац им је давала тек сваке треће или четврте године. Сада је било потребно одржавати праву војску по европском узору; за Михаилове владавине Филарет је примао у војску туђинце, нарочито Енглезе протестанте и Немце; и није се он задовољавао да им само поверава заповедништво, већ је од њих стварао читаве пукове. А како је овај покушај крунисан успехом приликом заузећа Смоленска, отпочело се са редовним вежбањем, на европски начин, руске пешадије и коњице.

Како се рат удаљавао заједно са ширењем граница, Москва није више могла да служи као главни стан војске нити да раздељује пукове. Установљавају се штабови на границама, у утврђеним зонама, и образују се нови пукови од грађана и становника војних округа који леже дуж тих граница. За Алексејеве владавине установљена су три штаба месне одбране: у Сјевску — противу Пољске, у Бјелгороду — противу Крима, и у Новгороду — противу Шведске. У сваком штабу налазе се заповедници туђинци који увежбавају своје потчињене и уводе их у нову тактику коњице (драгони и немачки коњаници) и пешадије. По завршетку војне обуке враћају војне обвезнике њиховим домовима, али на први позив они морају да се окупе у једној одређеној вароши њихове зоне и да ту образују пукове. Године 1680 Русија је коначно подељена на обласне војне округе. За време ратних похода на Крим, о којима ће касније бити речи, Голицин је употребио те обласне пукове састављене од старих и нових елемената. Овај систем стаје владу много више него пређашњи. Почетком XVII века издржавање војске захтева око 250.000 рубаља, што би крајем XIX века претстављало суму од 3,500.000 рубаља. Крајем тога века, године 1680, трошак је утростручен: 750.000 рубаља, или 10,500.000 на крају XIX века, а то је половина државног буџета.

Финансиске реформе. — Да би се попунили ти нови издаци, повећани су, разуме се, порези. После немира државна благајна је остала празна; порез се тешко прибира; поврх свега, вредност новца је знатно опала: рубља је изгубила четири петине своје вредности, док су најпотребнији предмети сразмерно поскупели. Племство, осиромашило за време немира, морало је бити сасвим ослобођено пореза, и сав терет пада нарочито на сељаке из „црних (опорезованих) округа” на северу, на черносошњије, а то ће рећи на оне који нису потчињени приватним земљопоседницима. Износ ових пореза је много већи него раније: порез на отплавна (наносна) земљишта (јамској) је 85 пута већи него раније, а нови порез на стрјелце прелази од четвороструког на седмоструки у току XVII века. Осим тога, при сваком новом војном походу прибегава се изванредним порезима, који износе обично двадесети, десети или чак и пети део вредности имања.

Да би се обезбедило прикупљање нових пореза, извршен је нов попис пореских обвезника који су се раселили за време немира. Пошто су имања остала напуштена, пореска основица неће више бити „рало” (соха), него „огњиште” (двор), што уосталом има за последицу увећавање обрађене површине. У току тога века „огњишта” подложна порезу пописују се у два маха, најпре од 1646 до 1648, а потом од 1678 до 1680 године.

Осим тога, сви порези постају групни. Извесна одређена група пореских обвезника опорезује се извесном сумом која се потом дели, „распоређује и одређује”, између њих према њиховој финансиској моћи. Овај начин је неизбежна последица примитивне административне организације; неспособна да ступи у непосредан додир са пореским обвезницима, држава је принуђена да их групише и да им наметне заједничку одговорност за плаћање пореза.

Потчињавање друштвених сталежа. — Ово начело заједничке одговорности примењује се не само на прибирање пореза, него уопште на све појединачне обавезе према држави, на обавезе ратника, сељака и грађана.

Ратници, као што смо видели, изишли су из Доба Немира много поузданији у себе, те могу чак и да намећу своју вољу влади; па ипак, они су још далеко од тога да имају онај повлашћени положај који ће стећи у XVIII веку. То су у правом смислу речи војни обвезници. Влада им додељује земљу као награду за њихову војну службу, али она будно пази да та земља „не изиђе из ратничких руку.” Сопственост таквих државних имања била је тачно одређена у XVI веку, за владе Ивана Грозног; али у XVII веку већ се отступа од утврђених правила. Влада не тражи више да по смрти једнога војног обвезника његова земља буде предата ономе који може одмах да преузме његову војну обавезу; влада сад пристаје да то имање не уписује у „царев списак” све док покојников син не одрасте; она пристаје такође да га остави другом мужу удове или веренику покојникове ћерке, да не би пало у руке туђим лицима.

Међутим, у XVII веку влада коначно усваја једно ново гледиште: војној обавези подложни су не само притежаоци имања добивених од државе (помјесћа), него и сопственици слободних баштина (вотчина - очевина) који су дотада били ослобођени сваке војне обавезе. Држава сад захтева војну службу и од ових „поседника” и додељује имања само онима који немају баштине или онима чија је баштина мала. Услед овога губи се појам „слободног ратника” који може да мења господара по својој вољи; цареви ратници постају принудно ратници државе. За Михаилове владавине врши се ревизија свих племићских имања да би се положај и звање сваког поседника довели у бољу сразмеру са величином његовог имања, па су племићи подељени на категорије према њиховом богатству. Ускоро потом, средином XVII века, коначно је забрањено сваком поседнику земље да мења свој друштвени положај, јер је обавезан на војну службу. Да би обезбедила правилност те службе, влада заводи једну заштитну меру која претставља „ланац”: поседник земље А јамчи за поседника Б, а овај јамчи за Г, док Г опет јамчи за Д и тако даље. Да би ово узајамно јамчење било успешно, одобрена је или боље рећи наметнута је нека врста самоуправе племићима који имају земљишне поседе; они бирају између себе једнога племића који има дужност и право да одређује услове под којима ће сваки од њих испуњавати своју војну обавезу. То је углавном исто оно начело које везује и пореске обвезнике и намеће им заједничку одговорност.

Исто тако један фискални разлог објашњава поступно потчињавање и везивање сељака за завичајну општину. Државни и дворски сељаци везани су за земљу и општину још у XVI веку. Тада је исто тако укинуто право „старинаца” — а то ће рећи оних који одавно живе на истом земљишту и под истим господарем — да могу напустити власника земље на којој станују. Али сељак који је радио на земљишту некога приватног поседника или на црној земљи” могао је напустити место за које је био везан као порески обвезник, само ако нађе себи заменика, јер је тјагло, или обавеза плаћања пореза, било везано за земљу а не за личност. Због тога се влада труди да пореску обавезу претвори у личну, те је порез на земљу који се одређивао према „ралима” заменила порезом на „огњиште”, што је обавезало извесну групу становника. Везати личност за земљу да „земља не би избегла пореску обавезу”, то је начело које је влада применила на сељаке, нарочито на оне који живе на земљиштима чији су власници обавезни на војну службу. Одавно су ратници покушавали да издејствују закон који би коначно везао сељаке за њихове господаре и одузео им право да мењају господара. Године 1607 једним указом који није био примењен везани су сељаци за поседнике земље код којих су се затекли приликом пописа 1592—1593 године. Законски рок за истраживање и принудно враћање одбеглих сељака, који је године 1597 био утврђен на пет година, продужен је на десет, а 1607 на петнаест година. Државни интереси поклапали су се са интересима поседника, које је држава радо хтела да задовољи; зато је она везала за „ратничку земљу” све сељаке који су били уписани приликом пописа становништва од 1646 до 1648 године.

Отада сопственик постепено стиче власт над личношћу сељаковом. У XVII веку он слободно претвара своје сељаке у слуге; он одељује породице, раздељује сељаке, мења их, па их чак и продаје. Он чак присваја право да им суди, и то право видно је истакнуто тиме што поред некојих спахиских двораца постоји и тамница са оковима за руке и врат; окривљени се чак стављају на муке. Истина, Законик цара Алексеја из 1649 године препоручује изрично властелину да не убија, не рањава нити мори глађу човека који му је потчињен. Али већ ова и оваква препорука, без икаквих принудних мера за њено извршење, показује докле иду господарева права; јер чак и када убије свог отрока, господар не подлеже никаквој законској одговорности.

Но и поред тога законодавство је и даље веома нејасно. Један сељак, који може да буде продат, има право да и сам купује отроке; сељак коме суди његов газда може да буде тужилац у некој парници, да закључује уговоре са државном благајном, па чак и са својим господарем, или да оде на рад другде, итд. Тек у XVIII веку биће укинуте овакве противречности, и то на рачун сељачких права.

Пошто су ратници обавезни на војну службу, а сељаци на плаћање пореза, какве су обавезе грађана? Вароши се још увек мало разликују од села, и велики део њиховог становништва састављен је од „работника”; једино центар вароши, „права варош”, претставља управно и војно средиште. Трговци и занатлије настањују се на периферији, у посадима; отуда назив посадскије љуђи како називају варошане. Око посада ствара се трећи појас, предграђа или како су их тада звали слобода, чије је становништво ослобођено општинских пореза; становништво је тамо похрлило чим су и градови били подвргнути једном нарочитом порезу. Занатлије и трговци су, разуме се, способнији да плаћају више него сељаци. Одавно се њима разрезује порез не према „ралима”, него према „огњиштима”, што претставља једну извесну претпостављену површину земље. Трговачки локали у варошима плаћају један засебан порез, који је веома уносан за државу. На вароши падају у XVII веку сви ванредни намети, десетак, петнаестак и двадесетак. Исто тако у варошима се покушава да се опорезује не богатство, него занатство и занатска зарада.

Када је потребно да се изврши опште и коначно потчињавање становништва, прва брига је да се вароши одвоје од села, и порез се не разрезује више на земљиште, него на онога у чијем је власништву; средином XVII века сви „варошани” су опорезовани лично, а не према површини земљишта које поседују. Потом се грађани подложни плаћању порезе разликују у исти мах и од ратника настањених по градовима, али чије куће нису опорезоване, и од сељака настањених по предграђима, који не плаћају порез. Услед тога забрањено је ратницима да се баве трговином и занатима на штету варошана, а сељаци и грађани који су се склонили у предграђа враћени су једни у села, а други у своје посаде. Ускоро су и становници предграђа подвргнути плаћању истога пореза који плаћају варошани. Строго је забрањено продавати дућане и варошке куће људима некога другог сталежа. Варошани чак немају више право да се селе из једне вароши у другу. И најзад, влада одабира најбогатије варошане, градску елиту, и намеће им посебне дужности. Ове претече крупне буржоазије, уосталом веома малобројни, имају дужност да прикупљају главне посредне порезе, „царину” и „крчмарину”, за чији износ они јамче својим имањем. Чим се који трговац из унутрашњости обогати, влада га позива у Москву и узима у службу као госта или заклетог трговца; када је сума коју је трговац прикупио нижа од оних из претходних година, врши се строга истрага, која се може завршити узапћивањем гостовог имања. Крајем тога века, после укидања војводског звања, овим гостима додељује се целокупна управа по варошима.

Управне реформе. — Ове реформе односе се нарочито на месну и финансиску управу.

Почетком XVII века у извесним окрузима биле су војводе, више управне старешине које је постављала централна власт. Када су за владавине Ивана IV некадањи намесници или волостељи замењени старостама, ипак су и поред тога постављане и војводе које је Москва слала да буду на челу извесних округа нарочито изложених непријатељским нападима. За Доба Немира ово звање се још више распрострло. За Михаилове владавине оно се уопштило. Био је то покушај да се управна власт усредсреди у руке једног јединог великодостојника, не изборног, него непосредно постављеног од централне власти. Ипак, начело бирања није коначно напуштено, и влада му прибегава доста често због злоупотреба што их чине војводе и због тешкоће да се над њима врши успешан надзор. Често се у некојим окрузима поново постављају заклете старосте уместо војвода или упоредо са њима.

Напор који је учињен да би се побољшале финансије изазвао је извесне измене у пореској администрацији. У току целога тог века организација приказа показује две различите тежње. Пошто новац притиче из северног дела земље, хтело се да се у исте руке усредсреде све прикупљене суме; укидају се некадање сасвим произвољне поделе земље на „четвртине”, и крајем тога столећа замењују се једним правим министарством финансија, „Великом Благајном”, у којој су усредсређена сва главна примања. Напротив, на југу Русије, где је усредсређена целокупна војна одбрана, врши се децентрализација у финансиској администрацији и прибирању пореза: ту дужност сад врше месни војни штабови. Ова двострука еволуција завршиће се тек за владавине Петра Великог, под притиском изузетних потреба што ће их рат изазвати: место Велике Благајне заузеће Ратуша, а ранији војни окрузи послужиће као основица за поделу земље на „губерније”. Тако ће XVII век само оцртати у главним потезима једно управно уређење са више смисла него што је била замршена управа, лишена сваке обласне управне поделе, коју му је оставио у наслеђе XVI век.

V. — Преобраћај живота и обичаји под туђинским упливом у XVII веку — Русија тражи свој пут

Руски национални понос. — Друга карактеристична црта XVII века, као што смо рекли, јесте борба између националне културе, која тежи да сачува своје традиционално обележје, и све јачег туђинског утицаја. Русија није више она непозната земља коју је Херберштајн открио крајем XV века. Истина је да је Русима строго забрањено да одлазе у Европу, не из страха да ће бити изложени туђинским утицајима, како су веровали Европљани, него стога што су Руси сматрали за грех и скрнављење свако мешање са другим народом. Тако је у Москви, за време пријема страних посланика, постављен поред цара умиваоник и пешкир, и цар је журно брисао десну руку после руковања са посланицима. Кад руски дипломати морају да се појаве у иностранству, они не само да неће да поштују обичаје те земље, него радо поступају сасвим супротно и изазивају непрестано тешкоће и распре, јер верују да ће тако одржати свој углед и достојанство, и показати надмоћност своје културе. Московска грубост прелази у пословицу. Руски посланици оштећују станове, ломе намештај, остављају за собом неиздржљив задах и невероватну нечистоћу. Када се они појаве на улици, накинђурени својим дугачким и шареним кафтанима, шубарама, чизмама дречавих боја и хаљинама са рукавима дугачким по дванаест аршина, светина се смеје и посматра их радознало, као дивљаке.

Тек крајем XVII века почињу Московљани да увиђају какав утисак остављају својом грубошћу и смешном гордошћу. Они почињу све чешће да шаљу у иностранство, бар када се тиче какве мисије, туђинце који познају језик дотичне земље, облаче се као Европљани и чије понашање не вређа њихове сабеседнике. Неколицина образованих Руса са краја тога столећа, као на пример Ордин - Нашчокин, Матвјејев и њихови синови, васпитани су баш у таквој средини која је одржавала везе са иностранством, али су они само један изузетак. Најјачи утицај извршили су туђинци настањени у Русији.

Туђинци у Москви. — Већ у XVI веку, у самој Москви, на ушћу Јауза, поникао је читав један туђински кварт који је добио име Њемецкаја Слобода (немачко предграђе). Спаљен за Доба Немира, овај кварт је напуштен, јер су туђинци више волели да се настане у самој Москви, у Покровки, у Чисћије Пруди (чисте баре), у Тверскаја, у Арбату и Сивцевом Вражеку. Две нове протестантске (лутеранске) цркве подигнуте су осим једне која је већ постојала, а саграђена је и једна реформистичка (калвинистичка) црква; туђинци су се спријатељили с Русима, узимали руску послугу, научили језик, а понекад носили чак и руско одело. Њихово присуство, које је у почетку остало незапажено, најзад је почело да привлачи пажњу, те су сад они изгледали много опаснији пего када су били издвојени у засебном предграђу. За Алексејеве владавине влада је, на тражење свештенства, трговаца и кућевласника, наредила да се продају куће туђинаца, да се поруше њихове цркве и да се они настане у њиховом некадањем предграђу, на реци Јаузи (касније је то била Немачка улица у Лефортову). Али је последица тога била супротна ономе што се очекивало: иако су непосредни односи прекинути, европска култура је тамо дуже остала недирнута; туђинци нису више у Москви, али сад Москва одлази да у Њемецкој Слободи потражи забаве и васпитања.

Продирање туђинских књига. — Испрва је непријатељско држање становништва отежавало сваки однос са туђинцима. По речима једнога источњачког калуђера, Павла из Алепа који је посетио Москву после 1660 године, нико не може да уђе у дом некога европског трговца, јер се сматра да је сваки туђинац „нечист”; он се може видети само на тргу или у дућанима, иначе може човек да буде ухапшен и да му се каже: „Ти ћеш и сам постати Франк (Европљанин).” То не спречава односе са туђинцима, али они захтевају опрезност. Један указ из 1672 године доказује да су туђинске књиге већ продрле у извесне области Русије; он „забрањује строго људима свих сталежа, становницима вароши, посада, предграђа, округа, села и заселака да чувају јавно или тајно књиге штампане на латинском или пољском језику”, и наређује да се такве књиге предаду војводи. Те исте године покушава се да се у Москви отвори једна продавница туђинских књига, али године 1675 једном наредбом владе прекида се одједном тај покушај, са изговором „да је непотребно слати у Москву туђинске књиге, јер Москва има своју сопствену штампарију и изобилује књигама”. Ово су биле црквене књиге, тада најраспрострањеније; но ипак су историчари забележили у току сто педесет година, почев од средине XVI века, на стотину рукописа, преведених са страних језика, чија садржина доказује да је радозналост извесног броја образованих читалаца ишла даље од верских штива. Већ тада богати људи почињу да стварају своје библиотеке и да узимају учитеље страних језика.

Усвајање туђинских обичаја. — Последице оваквих лектира које су упознале Русе са новим идејама, показаће се много доцније. Углавном усвојени су најпре обичаји, начин живота, одело, накит и понашање туђинаца. Царев двор је дао пример, а дворани и богати трговци повели су се за њим. Већ за владавине цара Михаила, његова деца носе „немачко” одело које је за њих поручио њихов домаћи учитељ Морозов. Године 1675 једним дворским наређењем забрањено је дворанима да носе немачко или ма какво друго одело, да потсецају косу, да носе хаљине, кафтане или шешире по туђинском узору и да тако облаче своју послугу; али све то није спречавало да у Москви кројачке радње, које су све држали Пољаци и Немци, добро пазаре.

И унутрашњост кућа мења се. Некадања руска изба преображује се у европски дворац, са сточићима уметнички извајаним на пољски начин, са фотељама превученим оригиналним везовима; позлаћене „немачке столице” замењује некадање храстове или липове клупе које су се стављале дуж зида. Купују се часовници па чак и огледала; истина, испрва их прекривају свилом да би се на тај начин показало како они служе за потребу а не за украс. Уместо некадањих слика рађених на самом зиду стављају се покретне слике, а крајем тога столећа чак и портрети рађени по природи; скромнији купци бирају штампане слике различите садржине: верске, моралне, историске, сатиричне, итд.; таквих слика налазе колико хоће на Вртарском тргу и на Капији Спаса, и то по цени која се креће од пола копејке до две копејке комад.

И забаве се преображују. Нарочито у часовима доколице ублажује се строгост некадањег начина живота. Већ одавно, и поред свештеничких забрана, сачувала се музика, народне попевке и обичаји некадањег многобоштва. Сад се на двору појављују акробати и мађионичари, играчи и свирачи. Побожни цар Алексеј,. незадовољан тим новинама, укида те нове забаве и уместо песама и профаних приповедака заводи црквене песме које просјаци луталице певају у његовим одајама; оргуље су замењене црквеним појањем: „дворана за забаву” напуштена је ради лова на коњима и лова помоћу сокола. Али ова реакција не траје дуго. После поновног венчања цара са Наталијом Наришкин — мајком Петра Великог — коју је у савременом духу васпитао бојар Матвјејев, царски двор заводи, од 1672 до 1675 године, најсложенију забаву — позоришне претставе. Редитељ тих претстава је један немачки пастор из предграђа, а декоратер је један сликар туђинац. Репертоар је позајмљен од немачких путујућих глумаца; нека „библиска радња” прекида се сваког часа грубим шалама, непристојним љубавним изјавама, лакрдијашењем холандског Пикелхеринга или чулностима из какве „енглеске комедије”. Ове представе одржавају се три године, скоро до смрти Алексејеве.

Русија тражи свој пут: Крижанићеве идеје. — Тако се крајем XVII века ствара атмосфера погодна за увођење новина. Па ипак, оне изазивају отпор и негодовање. Један део становништва које се држи старих обичаја удружује се са патријархом и свештенством на челу. Русија се очевидно колеба између старинских и нових обичаја. Ово доба описао је веома јасновидно и снажно — што један Рус тада још не би могао учинити — један словенски савременик, Хрват Крижанић. Веома образован, Крижанић, који је дошао у Москву (1646—1657) да проповеда унију двеју цркава, васпитан је у семинару у Бечу, потом у Риму, где се припремао за мисионарски позив; али он убрзо показује дубоку веру у културну мисију Москве. То је један велики словенски родољуб који се више свега боји однарођавања Словена. Он зазире од туђинског утицаја, па ма како он слаб био; он жели да Русе заштити од његових последица, а преко Руса и нарочито преко цара, и све остале Словене.

Па ипак је Крижанић, иако је идеализовао словенство, велики реалист који види ствари онакве какве јесу. Његово је начело да тражи пут „разума” између два сасвим супротна утицаја, подједнако опасна и између којих се руски дух колеба, између грчког и немачког утицаја. Русија треба само да изабере; али, да не би она изабрала насумце, треба јој осветлити пут. Грци, то значи јака реакција; Немци, непромишљени напредак. Први пут води уназад, у мрак; други води ка примамљивој будућности. Али, између та два пута постоји разумни напредак, који не кида са прошлошћу ц не носи у себи опасност одрођавања. Ако су Немци присталице сваке новине, а Грци противници свега што је ново, „разум” показује да ништа не може да буде добро или рђаво једино стога што је ново, јер оно што је данас старо било је некада ново; дакле, не одбацујмо оно што је добро у новоме, него се научимо да га запазимо. У питањима вере не сме бити нагађања. За Крижанића, који је католик, Немци су „ђаволи” и „змајеви” које треба избегавати и мрзети; у овом спору он је готов да стане на страну православних. Он је мање непопустљив када се тиче односа између науке и вере и слободе мишљења, коју допушта у питањима вере. Вишим сталежима допуштено је да проучавају философију, као што су је проучавали црквени оци. Не треба одрицати свако учењаштво и пропагирати незнање, као што чине Грци; не треба се противити слободи проповедања коју заступају Немци, али је треба оставити епископима, јер они једини добро познају начела хришћанског морала. Не треба презирати испосништво, као што чине Немци, да би се предало телесним уживањима, али треба у исти мах избегавати лицемерство и сујеверје Грка. Иако их не треба слушати када у политици препоручују да се у свему подражава Турској, ипак је неправедно сматрати да је нечовечно и варварско све што је турско. Иако не треба потцењивати снагу руске државе, ипак је не треба распиривати и веровати у бајке и смешна приповедања грчких обожавалаца који називају Москву „трећим Римом”; моћ руске државе не разликује се ниуколико од моћи осталих земаља.

Крижанић сматра да су најопаснији непријатељи Немци, због надмоћности њихове културе, њихове обдарености, због свих позитивних и примамљивих страна њиховог карактера, који и он сам цени. Он радо признаје да су Словени на средини између дивљака и просвећених народа, и повлачи између Немаца и Словена ово поређење: „Наша спољашност није привлачна, а туђинци су лепи, и због тога се они горде и поносе; ми смо затворени у себе, а они су речити; ми смо спора духа и простодушни, док су они препредени. Ми смо неумерени и расипни, не водимо рачуна о својим трошковима и приходима, и ми само расипљемо и траћимо своју имовину; а они су штедљиви и грабљиви, и у свему траже само добити. Ми смо лени, ми не волимо ни учење ни рад; а они су вредни и искоришћују сваки тренутак. Ми се задовољавамо својим грубим оделом и скученим животом; а они су рођени у богатим и раскошним земљама. Наше речи и наше мисли су једноставне као што су и наша дела; ми се свађамо, па се потом миримо; а они су подмукли, лицемерни, осветљиви, поглед им је неискрен, они никада не заборављају увреду и до смрти траже прилику да се освете.”

Разуме се да је сасвим природно што Словени теже да подражавају туђинцима који их засењују: „Пошто нам је језик несавршен а дух сиромашан, обоје скоро без икакве лепоте, ми се дивимо речитости, духовитости, уму, вештини да се забављају и вештом ласкању других; они нас лове у своје мреже као што ловци хватају птице; они нас зауздавају, стежу нас за врат и терају нас да јуримо коликогод они хоће.” Да ли се треба предати без борбе? Како се треба борити? Иако Крижанић није убеђен да се Словени могу изједначити са Европљанима, он зна да и поред свих њихових природних недостатака, који им толико шкоде, они имају и својих добрих особина. Најглавнија је њихова младост, јер се пред њима отвара читава једна будућност. „Као и појединац, и народи се споро просвећују. Потребно је много времена да они упознаду истину и напусте рђава схватања и законе.” На Словене се може веома лепо да примени теорија о „добима старости” римског историчара Флоруса: „Нека се нико дакле не усуди да каже како су науке недоступне нама Словенима услед извесне кобне судбине, и да учењем нећемо и не можемо постићи успеха у томе. Нису за годину дана ни за један час други народи стекли своје знање, него су се учили постепено, угледајући се на, једне и на друге.” Крижанић тврди да је Русија на прагу просвећивања, јер науке почињу да цветају онда када држава достигне врхунац своје моћи; а тај тренутак се приближује.

На овоме пророчанству заснива он своју дубоку веру у посебну мисију Русије према Словенима. Остали Словени немају своје отаџбине, те једино ће Руси моћи да окупе растурено стадо. Али да би извршила свој задатак, Русија треба да се и сама брани од однарођавања. У овом питању Крижанић губи своју уобичајену умереност и оштро напада свако позајмљивање од туђинаца. Руси морају по сваку цену сачувати једноставност својих обичаја. Истина је да су њихови домови са ниским прозорима мало угодни, и када се у њима заложи ватра, дим услед недостатка димњака остаје у собама, не допушта да се види и штети вид. Али домови туђинаца наводе човека на леност; мермерни под у њима блиста се попут олтара и „не може човек ни да пљуне на под а да одмах не дође служавка да га обрише”; и не треба се угледати на Немце који „да би само одржали чистоћу, не плаше се никаквог умора”. Истина је да руско одело има извесних незгода: оно је неукусно, тешко и стаје много новаца; оно приморава човека да сакрива своју џепну марамицу у шубару, да новац држи у устима, ножеве и хартије у сарама чизама, што изазива одвратност и потсмех туђинаца, док је европско одело прилагођено потребама и веома угодно; али се у иноземству мода мења сваке године; зато Крижанић препоручује Русима да створе нову ношњу угледајући се у исти мах и на источњачка и на западњачка одела. Он препоручује такође да сачувају свој начин живота: „Рус, пошто се наспавао како тако на некој клупи или на својој пећи, у потпуном оделу под покривачем или на сламњачи уместо душека, јури од ранога јутра своме послу или у службу цару. Међутим, Западњак се излежава до подне у своме топлом и меканом кревету; чим устане, он седа за доручак и предаје се доколици” — Крижанић овде побија оно што је малочас тврдио — „и у својим тренуцима доколице забавља се играма, песмом и музиком. Виши друштвени редови пливају у изобиљу, док радници грцају у беди; али у Русији, хвала Богу! сви, и најбогатији као и најубогији, једу ражени хлеб, рибу, месо и задовољавају се квасом, када нема пива, те је тако судбина сељака и радника боља у Русији него у многим другим земљама.”

Он одобрава ону врсту социјализма коју претстављају заједничке обавезе становништва према држави; у Русији сви служе држави и раде за државу: „Сељаци ору земљу и стварају хлеб, војници подносе глад и студ, проливају своју крв и дају свој живот за отаџбину. Племићи ратују, судови суде, савети већају и помажу цару и народу својим мишљењем и радом. Свештеници и монаси моле се Богу за грехове својих ближњих.” Једино трговци и интелектуалци не служе ничему. Трговци, као и беспослени део племића, јесу нерадници; интелектуалци, изузев једног малог дела потребног за државну службу, само су „паразити”. Па ипак, иако се изјашњава за самодржну владавину, Крижанић не жели да цар злоупотребљује своју власт. Он му саветује да врши само умерену власт, ограничену „слободама” или повластицама које су добили разни друштвени сталежи, и у томе духу он саставља за Алексеја један говор намењен народу на тргу Лобное, чији програм потсећа у многоме на програм Петра Великог. Крижанић је јамачно намеравао да заузме положај једнога од двојице „философа” које цар треба да има поред себе „да му казују истину”; зна се да је он ову необичну улогу имао да врши не у Москви, него у Тоболску куда га је влада, мало навикнута на политичке расправе у којима је увек подозревала, иако нејасно, неку скривену опасност, радије послала.

У очима Московљана овај Словен, који је бранио народну културу, расуђивао је и сам као какав туђинац, јер су они већином били неспособни да схвате ширину његових замисли и одувек су сматрали за подозриво оно што им је било неразумљиво. Оно што је код Крижанића драгоцено за савременог историчара, било је опасно за тадању Москву. Јер, као образован и довољно непристрасан посматрач, Крижанић се није устезао да оцрта живу и истиниту слику мрачних страна рускога живота, оних страна које ће управо ишчезнути. Руска култура је спремна да изврши оно што јој он саветује, а то ће рећи да прими и усвоји умерену количину туђинских позајмица, те да се заштити од непромишљених позајмица. Али је то усвајање претешко и прекасно; у оквир старе традиције може се унети само мало ствари. Сложен и зналачки програм што га је Крижанић препоручивао не може се више остварити, те ће Русија, уместо да пође претешким „средњим” путем, отићи у крајности; па ипак, ни једнога тренутка неће руски народ, као што би се могло догодити малим словенским народима, доћи у опасност да изгуби своје национално обележје.

VI. — Црквена реформа и црквени расцеп (Шизма у XVII веку)

Један од покушаја да се нађе „средњи” пут, који би допринео развитку оригиналне народне културе, учињен је у области која је блиска народној психологији, а то је вера. Тај покушај показује веома јасно зашто Крижанићев савет није могао да буде примењен на Русију његовога доба.

Средином XVII века „смешне бајке” XVI века личе на анахронизам; али је опасно дирати у њих, јер у области вере и религије влада крајњи конзерватизам. Зато, када побожни цар Алексеј стави себи у дужност да обнови народну цркву, он мора да пође једним новим путем. Пошто он воли естетску страну верских обреда и жели величанственост и лепоту, нада се да ће тим путем оживети једну формалистичку цркву и обредну веру. Око њега се окупља читава група младих свештеника који иду за истим циљем: његов лични исповедник, Степан Вонифатјев, један пријатељ овога, Иван Неронов из Нижњег - Новгорода, неколико земљака Неронова, протопоп Авакум, обдарен знатним књижевним способностима и многи други. Ова група труди се да оживи веру приближујући се вернима једним начином сасвим необичним за оно доба, беседом која се говори у самој цркви, која је према Крижанићеву тврђењу јако омиљена код Немаца, али коју Грци осуђују. Ова новина јако се свиђа пастви; светина коју беседе Неронова привлаче у Казањску саборну цркву толико је велика, да црква не може да је прими; народ се тиска у порти, пење се на прозоре; слушаоци плачу разнежено, а и сам проповедник не може да задржи јецаје. Ранија руска црквена служба је потпуно неразумљива вернима. Свештеник и његови помоћници гледали су у њој само једну формалност коју је требало извршити, те су се журили да што пре заврше литургију: они су певали и читали молитве у неколико гласова једновремено; присутни нису ништа разумевали, те нису ни слушали. Група реформатора желела је да на веома благ начин оживи тај обред, да га учини разумљивијим и приснијим верницима. Али и поред све њихове умерености, изазвали су живо негодовање старе свештеничке генерације: „Ви сте лицемери, — замера им један московски свештеник, — ви ширите једну нову јерес, заводите певање у један глас и поучавате људе у самој цркви. Ми никада нисмо беседили у самој цркви, него изван ње. Лицемери, нечастиви је у вама!” Ова група била је изабрала „средњи пут” и насула у старе мешине ново вино. Видећемо зашто овај пут није одвео ничему.

Патријарх Никон припадао је овој групи и слагао се са њеним схватањима о народној религији, и царев исповедник Вонифатјев препоручио га је Алексеју за патријарха. Када је постао патријарх, дошао је брзо у сукоб са својом групом на давнашњем и увек живом питању штампања црквених књига. Ове књиге, произишле из једине државне штампарије која се звала Печатниј двор, биле су рђаво отштампане; њихов текст био је пун варијаната. У XVI веку, да би се исправио тај текст, доведен је у Москву Максим Грк; али су његове исправке побудиле живо негодовање; у очима Московљана, дирати у неко слово Еванђеља, значило је вршити скрнављење. Почетком XVII века учињен је нов покушај поправљања текста. Овога пута доведени су Руси, ученици Кијевске духовне академије који, пошто су имали нешто појмова о једној тада мало распрострањеној науци, граматици, хтедоше да разјасне смисао текста. Проучавајући традиционални текст они су открили не само погрешке преписивача, него и уметке ко зна каквога порекла који су се разликовали од оригиналних грчких текстова, али сагласни са једним јамачно веома старим обичајем руске цркве. Осудити те уметке као погрешке, то је за једнога Кијевљанина, као и за једнога Грка, значило бити у Русији оптужен за јерес. Јер за Московљане необичности руског богослужења били су најбољи доказ да је руска црква, насупрот грчкој, остала на правом путу. Када је она постала народна средином XVI века и када је добила задатак да чува православље читавога света, она је баш тада изјавила да једино њене посебности исправно тумаче верске догме, те је зато она одбила од себе грчку цркву. Због тога су Кијевљани, хотећи да поврате углед Грцима изјавом да они не само да нису били јеретици, него да је у њих била права вера, и да московски патријарх треба да ступи у везу са четворицом других источних патријараха, изазвали жестоку препирку. И управо за време те препирке изабран је Никон за патријарха. После исцрпног проучавања тога питања, он је раскинуо са својим некадањим пријатељима, националистима, и повучен својом одлучном и бујном нарави, определио се безусловно за Грке. Он је чак прекорачио границе потребнога: „Никон је — напомиње један историчар шизме, Каптерев, — завео код нас грчке амвоне, грчко епископско жезло, грчке камилавке и мантије, грчке мелодије црквеног појања. Он прима грчке сликаре и златаре, почиње да зида манастире по грчком узору; он има пријатеље Грке и слуша њихове савете.” На црквеном сабору године 1656 Никон иде чак дотле да изјављује како „ма да је Рус и син Русије, он има веру и схватања једнога Грка.” Разуме се да му присталице народне религије живо замерају због оваквог држања: „Ти одобраваш законе туђинаца и прихваташ њихова учења, — каже му Неронов, — а раније си нам ти сам понављао да су Грци и Малоруси изгубили веру и снагу, и да су њихови обичаји рђави. А сада су они за тебе свеци и учитељи вере.” Оно што лепо карактерише Русе тога доба, то је да су они неспособни да, услед недостатка непристрасности, нађу решење те чудне препирке. Када су године 1645 цар и Никон затражили савет од грчкога патријарха Пајсија, овај им је просто одговорио да су црквени обреди последица историскога развитка појединих цркава и да немају никакве везе са верским догмама. Он „хвали схватање” Московљана који се плаше и најмање грешке, али „исправља њихову намеру”, јер хоће да докаже како „шизматици нису јеретици”. Но у Москви ниједна од двеју група не може да прихвати то гледиште; обе групе верују да верски обреди имају скоро мађијску снагу да обезбеде спас душе и да удаљавање од њих значи изгубити душу. Никон потом успева да доведе у Москву источне патријархе и приволева их да баце анатему на присталице народне цркве. Двојица од њих, антиохиски и александриски, присуствују црквеним саборима 1666 и 1667 године; они схватају и чине оно што се од њих очекује. Влада је коначно одбацила учење о „средњем путу” и пошла једним од „крајњих” путева подражавања, грчким путем. Тако је извршен онај важни догађај у руској историји, расцеп између националне цркве, која је постала народна, и званичне цркве, која је теориски у праву, али нема више у својој пастви искрених верника. Последице овога видеће се за владавине Петра Великог.

Патријарх Никон победио је противнике црквене реформе, и цар Алексеј, и поред своје наклоности према неколицини чланова Нероновљеве групе, стао је на његову страну. Никон има мање среће кад је пришао решавању питања о односу између цркве и државе и покушао да обнови папско учење из средњег века, те да докаже како је свештеничко достојанство изнад краљевскога. Алексеј не може да трпи такво учење, те је Никон, чије је неутољиво славољубље извело из стрпљења „преблагога” цара, постао жртва свога покушаја да стави цркву изнад државе. Петар Велики сетиће се тога када се буде одлучивао да од цркве начини једну државну установу.

VII. — Духовни живот у XVII веку

Просвета. — У просвети, као и у вери, трагови некадање националне културе почињу да се губе под надирањем једне више културе, чије неизбежно усвајање захтевају и савремене потребе и захтеви технике.

„Незнање рускога народа — каже Маргерет — јесте извор његове побожности. Он не зна ни за школе, ни за универзитете. Једино свештеници уче омладину читању и писању; но мало њих се тим баве.” Ова слика је тамна, али тачна. Тек средином тога столећа, да би могла сузбијати верску пропаганду, влада помишља да оснује у Москви једну школу, макар она била и основна. Видели смо да је влада, услед недостатка учених Московљана, довела из Кијева учене људе сумњиве вере. Да би се она супротставила латинском учењу Кијевске духовне академије, отворен је године 1645 у Москви течај грчког језика. После тога, године 1648, Фјодор Михаилович Ртишчев отвара у Светоандрејском манастиру, који је он сам основао, једну школу у којој украјински калуђери предају, осим словенске и грчке граматике, још и реторику и филозофију. Али ова школа није дуго радила. Од 1650 до 1665 школски развој се зауставља. Појава верскога расцепа (шизме) даје му нов полет. Црквени сабор из 1666—1667 године наређује свима свештеницима да науче читању и писању бар своју рођену децу: „Нека они престану да тргују са свештеничким положајима — каже он — и да стварају свештенике од сељака незналица, од којих некоји не умеју чак ни стоку да чувају. Како би они могли да буду пастири људи? Отуда и потичу расцепи и немири у цркви Господњој.” Па ипак, просечни Рус је убеђен да је права опасност имати много знања: „Не трудите се да вешто умујете, браћо, — може се прочитати у једном савременом запису — него останите смерни. Ако те неко запита да ли знаш филозофију, ти му одговори: Дух јелински мени је непознат, ја нисам читао реторе и астрономе, и никада нисам зборио са високоученим филозофима. Ја проучавам свете књиге закона о милосрђу да бих ослободио греха своју грешну душу.” Још и крајем XVII века расправља се озбиљно о томе да ли треба научити бар основе граматике, реторике, философије и теологије да би се разумело Еванђеље, или пак служити Богу у пуној „простодушности” и читати Свето писмо не разумевајући му смисао.

Од године 1660 почиње се најзад признавати корисност школе. Али, каква она треба да буде? Присталице старога православља захтевају искључиво изучавање грчкога језика, док заступници западњачких идеја траже да се оснује једна „Академија” по узору на Кијевску, и да се у њој предаје латински. После дугога колебања влада се одлучује за једно средње решење: она усваја један обиман програм, али одређује да наставници буду Грци. Године 1685 стижу браћа Лихуди, два Грка за које је патриарх дао пристанак и који су изучавали више школе у Венецији и Падови. Године 1687 ученици обеју школа поверени су њима, и тако је основана Академија „словено - латинско - грчка”. Испрва влада њу искоришћује за циљеве цензуре и полиције. Претворена у неку врсту истражног суда, она врши надзор над свим приватним наставницима страних језика. Једино они који су учили у њој имају право да имају пољске, латинске и немачке књиге и друге лутеранске и калвинистичке списе, да расправљају о религији и да приређују јавне расправе о вери. Страни научници претставници „слободних наука подвргнути су строгом надзору. Они који чувају књиге о „мађији, враџбинама и чаролијама” и друге књиге које је црква осудила излажу се опасности да буду спаљени. Чак ни браћа Лихуди нису могли да испуне оно што се од њих захтевало. Видећемо каква је била њихова судбина и судбина Академије за владавине Петра Великог. Они никада нису ни предавали теологију, јер већ 1694 године отпуштени су зато што су „унели у просте душе латинске неправде”. То је доказ да чак ни она школа на коју су пристали извесни традиционалисти не може да се трпи у Москви и да је она у немогућности да пружи Русији ма и најмањи делић науке. На томе пољу Петар Велики имаће да почне испочетка; он ће морати да једним махом заведе европску науку.

Научна знања. — С обзиром на потпун недостатак виших и средњих школа и на премален број основних школа, не може се очекивати да су научна знања у Русији XVII века била на великој висини.

Аритметика је једна од најмање распрострањених наука, чак и међу стручњацима. Зна се сабирање и одузимање, али множење и дељење остају сасвим неразумљиви. Тешко се схватају разломци: школован Рус уме да подели један број само са два или три; после тога он дели делове на исти начин („половина од половине”, „половина половине једне половине”, итд.); да би сабрао и одузео разломке, он их замењује целим бројевима, узимајући за основну јединицу најмањи разломак. Излажући просто правило о дељењу са три, последњи триумф науке, писац једне рачунице одушевљава се мађијском снагом „златног пресека”: ако се на два одређена места ставе дате количине, тражени резултат се добива на неки начин, али ни сам писац не може да каже зашто и како. Тек у XVIII веку појавиће се савршенији уџбеници. Тек године 1647 арапски бројеви замењују у једном руском уџбенику стара словенска слова за ознаку бројева и тако омогућују десетични рачун; али још и године 1676, под изговором да једна збирка лекарских рецепата бојара Матвјејева садржи „цифре”, његови непријатељи претресају му целу кућу да пронађу ту књигу „опасну и противну закону Божјем”.

Еуклидова геометрија остала је непозната све до владавине Петра Великог. Тадањи уџбеници за геометрију, који су уствари само књиге о геодезији и земљомерству, сасвим су неспособни да објасне како се премерава ма која површина; површина ма кога троугла израчунава се множењем његових страна са половином треће стране; да би се израчунала површина круга, израчуна се површина квадрата који има исти обим. Уосталом, рукописи тих уџбеника за геометрију пре Петра Великог толико су измењени преписивањем да и ови прости прописи постају неразумљиви.

О астрономији, разуме се, не зна се ништа. Помоћу неколико практичних начина, „месечевог кружења” и „сунчевог кружења”, одређују се датуми покретних празника; осим ово неколико појмова тачних за своје доба, сви други, како у астрономији тако и у космографији, позајмљени су од Византије, где су били много оскуднији него код старих Грка. Тако на пример, египћански калуђер Козма устао је у VI веку противу оних који се „усуђују да објашњавају положај и облик света сколастичким силогизмима, да доказује сферно и кружно кретање неба, и који хоће да геометриским прорачунавањима заснованим на сунчевим и месечевим помрачењима одреде облик и положај земље”. Овим знањима из којих се рађа „охолост” он је супротстављао своја схватања; он је „из Светога Писма” сазнао да је земља, попут Мојсијевог престола, равна четвороугаона површина, двапут дужа од своје ширине; на ивицама земље уздиже се један зид који се при врху заобљава и тако ствара небески свод где обитавају Бог и његови свеци; анђели шаљу на земљу кишу коју најпре прикупе у својим трубама; они покрећу и звезде. У XVI веку продире у Москву појам о деветоро небеса за које су прикачене звезде, небеско плаветнило и горњи небески свод; кретање звезда потчињено је законима и везано за судбину људи. Тадање московско становништво, са Максимом Грком на челу, протестује у име слободне воље противу тога астролошког фатализма; ако се све у свету збива према неизбежном кретању звезда, онда нема ни греха ни врлине. У XVII веку један кијевски научник, Симеон Полоцки, покушава да измири слободну вољу са неминовношћу, не одричући се ипак главне астролошке идеје: утицаја звезда на човекову судбину. Имена Коперника, Кеплера, Галилеја и Њутна још су непозната у Русији: Петар Велики први ће изговорити Њутново име.

Основни појмови из природних наука, који стижу у Москву тек у XVII веку, позајмљени су од средњевековних енциклопедиста XIII и XIV века. Дотада су се Московљани задовољавали византиским теоријама које потичу из првих векова хришћанства. Византиско дело Физиолог, које је продрло у Русију заједно са преводом Козмове теорије, црква је званично признала. Али, док је у западној Европи ово дело било веома распрострањено и постало опште добро средњевековне мисли и уметности, као и неисцрпна ризница за проповеднике, који су у њему тражили симболе, и за уметнике, који су их оваплоћавали, — у Русији је оно остало затрпано у манастирским књижницама и није се употребљавало све до XVII века, када је отпочео кијевски утицај. Ово је тада замењено једним новим делом, средњевековним Бестиариумом (Књига о животињама), из кога су симболичност и тајанственост искључене, али које још не садржи ниједне позитивне опаске европске науке.

Медицина и фармација имају, силом прилика, практичније обележје. Од XVI века туђински лекари све су чешћи на царском двору. У XVII веку појављују се војни лекари. Али тек године 1672 одобрава се слободно издавање лекова из друге московске апотеке. Тада такође туђински лекари почињу да имају руске ученике. Но у том погледу Русија је још увек привржена старинским схватањима. Ни Везалова Анатомија, ни Харвејева Физиологија нису познате у Русији. Године 1661 лекари фармацеутског приказа одобравају рукопис једнога Врта свежине или Цветнога врта, који је преведен са једнога латинског издања из XVI века, а чије се немачко издање појавило 1672 године; у томе делу се и даље говори о мађијској снази и особинама драгога камења, о начину како да се разликују добри дани од рђавих, како да се нађе срећа међу људима и да се сазна пол детета које ће се тек родити, итд. Најраспрострањенији уџбеник за фармацију је такође превод, чији је оригинал издат године 1534. Истина је да се руска фармакопеја непрестано допуњује народним рецептима, који су често засновани на драгоценим опробаним запажањима и који искоришћују лековитост биљака.

Додајмо да су сва ова знања, више мање сумњива и сакупљена у застарелим издањима, доступна само веома ограниченом броју читалаца из виших друштвених редова. У народу се научна знања јављају у облику бајки, пословица и народних песама, и у тим народним умотворинама књижевни извори мешају се са многобожачким предањем и хришћанским повестима.

Књижевна знања. — У области историје, Русија познаје, све до краја XVI века, само летописе писане по угледу на грчке хронике. Године 1512 један уџбеник опште историје, заједно са историјом Словена, састављен у јужнословенским земљама, прерађен је за руске читаоце и додат му је кратак преглед руске историје састављен у родољубивом националном духу: то је Хронограф. Сто година доцније, године 1617, када су западњачки и латински утицаји потиснули јужнословенске и грчке утицаје, Хронограф је прерађен према пољским и латинским подацима; додати су и нови појмови из космографије и обавештења о историји западне Европе, све до Реформације и открића Америке, као и о руској историји пре Дмитрија Самозванца. У току XVII века ово издање Хронографа непрестано се увећава, нарочито уколико се тиче географије (Географија од Меркатора преведена је 1630 године. Године 1674 излази први уџбеник за руску историју, Синопсис, са чисто аутократским и православним обележјем. Ова наука изгледа да се више обрађује и ужива већу потпору него друге, али основа историског излагања остаје и даље пуна легенди и бајки.

У књижевности, граматика, чија је важност званично призната почетком XVII века, заузима прво место. Године 1634 појављује се први московски буквар од Василија Бурцева, али је то само прештампавање једнога буквара издатог у Вилни 1621 године. Буквари су једина световна издања московске државне штампарије који се растурају у приличном броју. Од 1648 до 1651, а то ће рећи за четири године, изишла су три његова издања, 9.600 примерака; од 1678 до 1689 године, а то ће рећи за дванаест година, издато је чак 25.000 примерака. И други уџбеници продају се исто тако добро: Часловац у 36.000 и Псалтир у 18.000 примерака. Но и поред свега тога, када се саберу све ове основне књиге, долази по једна књига на 2.400 становника. Иако се учи читање, граматика се мало проучава. Граматика из 1648 године није поново издата, и треба сачекати 1721 годину па да се она просто прештампа. То је граматика Мелетија Смотрицког, објављена првипут у Вилни године 1619, и она је постављала правила црквенословенског језика допуштајући употребу и извесних речи из језика који се говорио у Јужној Русији. Овај словенски језик је стара вештачка творевина, заједничка свим Словенима, и њега су веома давно завели словенски апостоли Ћирило и Методије; он се дуго очувао услед употребе у цркви. Руски учени људи користили су се овим готовим језиком помоћу кога су се у XIV и XV веку раширила у Русији многа дела што су превели Срби и Бугари .Но иако је овај језик био Русима присан и разумљив, он је за Русе као и за остале Словене остао само један уобичајен и вештачки створен дијалект; то је језик свештенства, цркве и повлашћених сталежа. Упоредо с њим развија се у XVII веку богат народни језик, не само говорни, него и у писаним споменицима, у актима и чак у књижевним делима (мемоарима, политичким памфлетима, итд.). Књижевници старе школе противе се развитку овога језика који почиње да бива књижевни: „Ја мислим — пише у XVI веку на старом црквенословенском језику Зиновиј Отенски — да су противници Христови или простаци измислили да уведу у књиге простонародни језик. Мени се чини да је пристојније да се народни говор поправља помоћу научног језика, него да се овај унижава уношењем простонародних речи.” Овакво држање рускога свештенства било је један од главних узрока који су успорили развој руске националне књижевности и одузели руској култури једно од њених најопаснијих оруђа у борби противу туђинских утицаја. Стил писара поклисарског приказа, Котошихина, стил сељака Посошкова и протопопа Авакума довољни су да докажу богатство, снагу и гипкост овога московског језика XVII века, који се усавршио у канцеларијама Москве. Али, као и други елементи руске културе који су се касно развили, и он неће моћи да се одупре туђинским утицајима. Са реформама Петра Великог читав руски живот биће преплављен толиким новим утисцима и новим идејама, толиким новим материјалом за запажање и проучавање, толиким новим потребама да се изрази лично душевно стање, да ће руски језик, понесен том бујицом, бити преплављен туђинским изразима и речима. Упадљив пример нагле промене која је наступила у језику даће нам дела оних Руса који су за време Петра Великог одлазили у Европу, а нарочито Мемоари кнеза Куракина, о којима ћемо имати прилике да још говоримо.

Укратко речено, пре Петра Великог научна знања су веома мало распрострањена. Читалац зависи потпуно од културнијих народа који му пружају преводе, најпре од јужнословенских земаља, од Србије и Бугарске, а потом од руских покрајина потчињених Пољској. Али, ово су преводи само застарелих дела; прва група оваквих дела, ранијих од XIV века, преводе делимично оригинале који потичу из првих векова хришћанства и који су дошли у Русију преко Византије; друга група обухвата западњачке текстове, али оне по којима је Европа живела у средњем веку и које је она већ одавно заменила резултатима нових односно првих искустава и открића истински научних. Са византиском и словенском књижевношћу Русија је заостала за пет стотина година; а са пољским и кијевским делима за двеста до триста година. Није дакле никакво чудо што је европска наука крајем XVII и почетком XVIII века, која се раширила у Русији за владавине Петра Великог, потпуно истиснула своје претходнице, византиску и кијевску.

VIII. — Књижевни и уметнички живот у XVII веку

У књижевности и уметности XVII века наћи ћемо, само још јаче истакнута, иста обележја као у просвети.

Књижевност. — Историја руске књижевности, све до краја доба Петра Великог, може се поделити на четири периода: период старих епских легенди, чији су се трагови сачували само у народној поезији и народним умотворинама; — период прерађивања хришћанске средњевековне поезије (легенде, приче и повести или такозване „лутајуће” садржине); — период нових западњачких утицаја, за којим је настало буђење осећања, лиризма и првих покушаја личног стварања; — период ропског подражавања Западу. Нас овде интересује трећи период, онај који пада у XVII век и који ће бити прекинут реформом Петра Великог. Периоди старе епске поезије која је цветала на дворовима феудалних кнежева и поезије хришћанских легенди већ су минули: први је већ одавно заборављен, а други, веома закаснио и који уосталом није у Русији имао исти размах као на Западу, припада XVI веку. Са њим је ишчезао утицај хришћанских легенди из првих векова хришћанства које су дошле преко Византије; ишчезли су и световни романи чија је садржина узимана из старих индиских прича, из Будине повести, из Тројанског рата, из ратова Александра Великог, из подвига византискога јунака Дигениса, који су дошли у Русију у јужнословенским преводима из времена од XI-ХV века, често у облику загонетака иза којих се налазио њихов кључ или у облику приповедака које се одвијају као клупче. Разуме се да има трагова свега тога у XVII па чак и у почетку XVIII века, а то ће рећи у тренутку када та књижевност силази из виших друштвених редова у народне слојеве; али главна обележја руске књижевности XVII века налазе се другде.

Дијалози и повести у стилу прича из Хиљаду и једне ноћи уступају место дугачким приповеткама са замршеним заплетом; садржина „спасоносна за душу” и „моралистичка” замењена је „дирљивим” и „смешним”, а то ће рећи да лиризам и иронија почињу да се увлаче у руску књижевност. Појављују се „пријатне” или „љупке” повести у којима се говори о „славним” краљевима, о храбрим витезовима, о лепим принцезама, о принцу Бови, о Магелони, о Петру „са златним кључевима”. Ови романи, у главном преведени, откривају руском читаоцу да осећање може да буде предмет књижевне анализе. Појава оригиналних руских приповедака пре Петра Великог и у почетку његове владавине доказује да је ова туђинска књижевност потстакла интересовање публике. Морнар Василије и Неустрашиви коњаник Александар, попут њихових туђинских узора, заљубљују се, састављају чак и љубавне стихове, преживљују читав низ авантура и напослетку се сједињују са драганама за којима ватрено жуде. Али, треба напоменути да су у свим оваквим оригиналним приповеткама јунаци научили вештину љубави за време неког путовања по иноземству; јер писац се још не усуђује да тражи тако танана осећања у Русији свога времена. За владавине последника Петра Великог, ове скромне и наивне покушаје, који су дирљиви због искрености и свежине осећања, потиснуће преводна књижевност.

Пластичне уметности. — Међу уметностима, архитектура има сасвим изузетну важност. Тесно везана за климу, за материјал који се употребљава при зидању и за животне околности средине, ова уметност у свима земљама понајпре може да постане национална и независна. У Русији се први предзнаци њене независности могу назрети у црквама саграђеним за време кијевског периода по византиским узорима. Прави руски архитектонски стил развија се коначно и изразито не у грађевинама од камена, него у грађевинама од дрвета, и он усваја средином XVI века облике који су својствени тој врсти грађевина. Али, у XVII веку, црква критикује тај национални стил чији је најсавршенији пример црква Василија Блаженог у Москви; он јој се не чини сагласан са традиционалним византиским узорима, и у име тога истог грчког православља које је угушило прве зачетке једне чисто народне вере, она своди руску црквену архитектуру на средње форме: примерци тих цркава из XVII века сачувани су у Ростову и у Јарослављу. Разуме се, ове форме не претстављају више онај строги византиски тип, али оне нису ни лична творевина архитеката из XVII века, јер је одлучено „да се ништа не ствара према личној замисли”, да се више не граде „цркве у облику шатора”, „него да се гради према правилима светих апостола и светих отаца, те да црква има пет купола и да не буде у облику шатора”. Овај застој у слободном испољавању националног стваралачког духа имао је и овде истих последица као и у другим гранама уметности; после реформе Петра Великог, на опустошеном и обесплођеном пољу, није више било ничега што би сметало да се ропски подражава туђинским узорима.

Осим у архитектури, руски национални стил ствара оригиналне узорке још једино у орнаментици. И овде главни мотиви, који се добивају комбиновањем правих линија, узети су из архитектуре дрвених зграда. Ове шаре прелазе у руски вез, који подражава бојене шаре из рукописа и украсе са грађевина; они ће ту сачувати необично јак замах, све до тренутка када нов процват руског старалачког духа буде наступио у другој половини XIX века.

Православна црква је противник скулптуре. Када су у XVII веку почели њом да украшују грађевине, она се успротивила: „Не пристоји се православним хришћанима да изнад врата својих домова стављају ликове фантастичних животиња, змајева или безбожних јунака. Нека православни хришћани украшују врата својих домова светим иконама или часним крстовима.”

Једино се у црквеној уметности сликарство развија слободно, па и оно у ограниченом обиму. Русија је позајмила од Византије њену уметност X и XI века, а касније XIII и XIV, која је тек била изишла из аскетске и традиционалне непомичности; ако је и било извеснога новог живота у тој уметности, као што сматрају модерни историчари, некадања Русија у сваком случају сачувала је од њега само један делић. Тек око XIV и XV века ствара се у Русији национални и оригинални стил, различит од грчкога, у сликању икона (византиске школе Новгорода и Суздаља), и појављује се први стваралачки геније, живописац („зоограф”) Андреј Рублев (умро 1430 године). У Москви, у XVI и XVII веку, ово сликарство се развија на царском двору. У XVI веку сликарева машта може да се развија више или мање слободно. Он се испрва користи тим да копира сликаре из италијанског Ренесанса, са којима је он у неоспорној вези, нарочито са онима из прве епохе: зато се у Благовештенској лаври, коју су године 1547 украсили живописом уметници из Пскова, налазе копије Чимабуа и Перућина. Али се јавља негодовање противу сликара који раде иконе „према својем личном надахнућу а не према Светом Писму”; црквени сабор у својим одлукама састављеним од сто чланова (Стоглав) жестоко се противи „иницијативи” нових сликара; њима се наређује да сликају према старим узорима, и у томе циљу стварају се удружења сликара који су дужни да раде под надзором и влашћу свештених лица. Па ипак, чак и кроз утврђени узор пробија лични укус сликара који га вуче да слика према живом моделу. Узалуд протопоп Авакум оптужује Никона да је хтео да заведе сликање „по природи”, на „франачки” начин а то ће рећи туђински; чак и у царистичкој сликарској школи разликују се два начина сликања: сликање икона и сликање живога модела, и примењује се један или други начин, према жељи поручиоца. Сликари са краја XVII века одлучно бране своје право да идеализују иконе, а у исти мах и право да унесу реализам у своје сликарство. У то време, које је непосредно претходило реформама Петра Великог, у Русији влада духовно расположење које потсећа на италијански Кватроченто. Сликари се труде да оживотворе иконе не само стога што то захтева њихова уметност, него и стога што су они прожети дубоким верским осећањем. Захваљујући томе осећању, они додају нове предмете старим утврђеним обрасцима и мењају начин њихове обраде. Крајем тога века супротставља се чак подлинику, старом уџбенику за иконографију који садржи утврђене и одобрене узоре, један нов „критички” текст који ослобађа сликара од старог утврђеног начина рада и тражи да се усвоје нови покушаји. Ова струја у сликарству приближава се новој струји у књижевности; и овде се припрема покрет за национални препород. Али и овде та обнова долази прекасно. Пошто се национална религија, услед расцепа (шизме) одвратила од сликарске уметности и осудила је као одвећ независну према традицији, она је изгубила сваку основицу и потпору. На другој страни, она је била у одвећ тесној вези са том истом традицијом. Први препород руске уметности није успео из истог разлога који је спречио и реформу руске цркве: крајем XVII века било је прекасно отпочети оно што се у Европи наговештавало већ у XIV веку, развило у XV, цветало у XVI, али опало већ у XVII веку и спремало се да уступи место новим начелима.

Музика. — Скоро је исти случај и са музиком; једина разлика је у томе што се музичка техника може теже да прилагоди и што није лако изједначити се са европским композиторима. У Европи су већ одавно брижљиво проучавани поступци вишетонске музике и јавила се чежња за враћањем мелодији; у исти мах, из стапања елемената народне песме и хорске црквене песме поникла је једна нова музика. У Русији, у музици као и у књижевности, народни елеменат — који ће остати издвојен све до XIX века — не унапређује ни школа ни црква, нити он обогаћује црквену музику. Црква не допушта употребу никаквог дувачког нити гудачког инструмента, нити пак оргуља. Једино се певају монотоне песме, у један глас, према традиционалним грчким мелодијама. Велики је напредак било већ и само допуштење које је у XVI и XVII веку дато певачима да по своме нахођењу уносе у певање каденце и украсе. Касније су бележени предтонови најбољих певача; сачуване су чак и песме у више гласова, записане новим знацима који још нису савремене ноте. Као и за сликарство, тако је царска школа певања у Москви имала важну улогу, иако мање значајну од улоге новгородске школе певања, у којој су се школовали најстарији руски хармонисти — помоћу простога тритона. Тек у другој трећини XVII века заводи Кијев савремене ноте које се пишу на пет линија, а такође и нове мелодије и нову хармонију. Али је већ прекасно да се ствара руски оригинални вишетонски стил; од времена Петра Великог, руска музика усваја потпуно италијанску школу, и световна музика потискује сасвим у позадину црквену музику. Владавина опере отпочиње, разуме се туђинске опере.

Из свега што је речено издвајају се две чињенице: најпре прекид развоја националне културе, чији су зачеци постојали, неизбежан прекид који је наступио из два подједнако важна узрока, због неоспорног задоцњења Русије за својим веком и стварне немогућности да живи усамљена у Европи; а затим, услед тога наглог прекида и услед тога што су виши и образовани слојеви рускога друштва пали под утицај европске културе, наступио је неминовни духовни расцеп између тих виших слојева, подразумевајући ту и ред интелектуалаца који се тек стварао, и између народне масе. Овај прекид и овај расцеп обично се сматрају као последице рефорама Петра Великог и приписују се личном утицају препородитеља Русије. Међутим, историја руских установа и руске културе у XVII веку доказује нетачност оваквога гледишта. Уистини, Петар Велики само је привео крају један развитак који је отпочео пре њега и који се никако не може објаснити ћудима или личном вољом једног јединог човека.

IX. — Непосредни претходници Петра Великог

Владавина Фјодора Алексејевича (1676—1682). — Фјодор, старији син и наследник Алексејев, добио је, за разлику од свога оца и деде, европско васпитање. Најславнији научник од оних што су дошли из Кијева и преко којих је Академија претрпела утицај пољске културе, Симеон Полоцки, учио га је пољском језику и дао му основна знања из латинског језика. Али је Фјодор болешљив; везан је за постељу и не допушта му се учешће ни у каквим пословима. Његова слабост је већ јасно видљива приликом смрти његовога оца. Због тога бојар Артамон Матвјејев покушава тада, како изгледа, да предложи као кандидата за престо свог штићеника четворогодишњег Петра, снажног и живахног сина Алексеја и његове друге жене, Наталије Кириловне Наришкин; али је он због тога покушаја прогнан и узапћено му имање. Патријарх је потврдио да је сам Алексеј, на самртничкој постељи, означио свог старијег сина за свога наследника, а и Милославски, Алексејеви рођаци по његовој првој жени, изјаснили су се такође за Фјодора. Али они од тога немају велике користи. Јер цар, слабе воље, окружио се младим љубимцима Јазиковом и Лихачовом, који су као и он добили васпитање засновано на новим начелима. Већ од извесног времена пољска мода појавила се у Москви и испољавала се у намештају, пољским и латинским књигама и њиховим преводима. При крају Алексејеве владавине православно свештенство покушало је да спречи ширење те „латинске” културе коју оно изједначује са католицизмом; али за Фјодорове владавине, латинске идеје што су их ширили научници који су дошли из Кијева надвлађују „грчки” утицај. Њихов главни бранилац, Силвестар Медвједев, успео је да се у Москви поново отвори школа Полоцкога (који је умро 1680 године), чији је он ученик, и заузима се за стварање једне Академије која ће — као што смо видели — бити отворена тек после Фјодорове смрти, и у којој ће преовлађивати „грчка” странка. Преовлађивање латинских тежњи види се јасно из тога што Медвједев сасвим слободно проповеда католичко учење о претварању нафоре и вина у тело и крв Христову, што ће касније бити проглашено за јерес. Реформаторска стремљења Фјодорове околине испољавају се и на другим пољима. Тако је поникла замисао о обимном војном преуређењу, чијим извођењем управља Василиј Васиљевич Голицин, који је већ стекао велики утицај на државне послове. Тако је још укинут пропис о племићском првенству, који је већ одавно био изгубио важност. „Књиге о рангу”, у које породице уписују сва наименовања и производства, која служе као ослонац у споровима око првенства, свечано су спаљене у предворју царског двора. Ипак, да би се задовољило племство, решено је да се установе нове званичне родословне књиге у којима ће се налазити имена свих бојара који припадају повлашћеном сталежу. Осим тога, под утицајем схватања пољскога племства, покушава се да створи више племство, са посебним титулама које би одговарале називима појединих области Русије, а којима би нова географска подела земље одредила границе; али овај покушај, противан руским обичајима, није успео.

Што се тиче Фјодорове спољне политике, она је мирољубива. Мир закључен у Бакче-Сарају окончао је године 1681 рат са Турцима који је трајао већ двадесет година.

Софијино намесништво (1682—1689). — После Фјодорове смрти, пошто он није имао деце, питање наслеђа престола изазвало је озбиљне немире у Москви. Његов брат Иван, који је требало да наследи престо, био је петнаестогодишњи младић, слаб и духом и телом; због тога се Фјодорови пријатељи поново окрећу Петру и приближују се Наришкинима. Одмах по Фјодоровој смрти, патријарх Јоаким пита народ окупљен пред двором кога жели за цара; овај скуп, присвојивши самовласно права Земскога Собора, виче име најмлађега царевог сина, као што су Наришкини и желели, те је Петар проглашен за цара под намесништвом своје мајке. Али Милославски, рођаци Иванови, одбијају да признаду законитост тога избора. Противу коалиције Фјодорових љубимаца и присталица Наришкинових, они су нашли потпору у пуковима стрјелаца, који су у томе тренутку једина оружана снага Москве.

Ови пукови, смештени по разним крајевима престонице, сачињавају неку врсту гарде или „јаничара”, како их називају они њихови савременици који познају турске обичаје. Као и сви овакви војници, они себе сматрају за снагу коју свако треба да уважава. Међутим, они су јако незадовољни што њихов непосредни старешина, начелник стрјелечког приказа, не признаје њихов повлашћени положај и злоупотребљава њихове услуге и суме намењене за њихову плату. Влада је била толико попустљива да их је овластила, не испитавши довољно тај случај, да траже од својих старешина накнаду штете и интерес. После Фјодорове смрти они се потпуно растурају и не покоравају се више својим старешинама. Милославски искоришћују ту непокорност да отпочну међу њима оштру пропаганду уверавајући их како је цар Фјодор био отрован, а да су царевића Ивана баш тада удавили бојари. На дан 15/25 маја 1682 године, тако подбуњени стрјелци одјурили су у тврђаву Кремљ и затражили да се оба брата појаве на Црвеном Тргу; они хоће да се увере својим очима да је Иван жив. Он их уверава да њему не прети никаква опасност. Па ипак побуњеници продиру у двор; они истржу из Петрових руку бојара Матвјејева који се вратио из прогонства и убијају и њега и још неколико рођака царице Наталије; после тога они се растурају по улицама Москве и почињу да пљачкају и убијају.

Главни потстрекач ове тродневне побуне била је Иванова сестра Софија, рођена 1657 године. Она је по нарави била права супротност своме брату, јер је била жива, одлучна и страсна, и сањала је да у Русији XVII века одигра улогу византиске царице Пулхерије. Још за Фјодорова живота она се спријатељила са Василијем Голицином, једним од најобразованијих људи свога времена. Веома књижевно образована, она је имала смелости да се одрекне старога московског обичаја који је приморавао жене да остану затворене у своме терему и да се не појављују међу светом. На Фјодоровом погребу она је привукла општу пажњу тужећи се гласно како су цара отровали, што нису изабрали Ивана за цара, и преклињала је да их „пусте да здрави и читави отиду у туђину”. После побуне она поставља свог љубимца Голицина за начелника приказа спољних послова, а на место убијеног Долгорукија, начелника приказа стрјелеца, она именује кнеза Ивана Хованског, који служи као посредник између ње и стрјелеца. Овима се испуњавају сви захтеви; раздељује им се награда од 10 рубаља свакоме; додељује им се почасна титула „дворске пешадије” и подиже се чак на једном градском тргу споменик за успомену на догађаје од 15/25 маја. А 23 маја/2 јуна, изасланици стрјелеца долазе у двор и изјављују — јамачно по Софијином наговору — да они желе два цара, оба брата, Ивана и Петра. Један Собор, пародија некадањега Собора, сазван на брзу руку, повинује се послушно томе захтеву. 26 маја/5 јуна, Иван је проглашен за „првога цара”, а 29 маја/8 јуна, „због малолетства двојице владара”, намесништво је поверено њиховој сестри Софији.

Софија је постигла своји циљ. Али, њој прети једна опасност коју је сама створила; то је непослушност стрјелеца, те нове „дворске гарде”. Уживајући Софијину наклоност, Ховански гаји у себи високе жеље; прича се чак да тај славољубиви и површни човек, коме прост свет даје духовит надимак тараруј (бумбар), гаји наду да се попне на царски престо, са Софијом или без ње. Да би задобио поверење стрјелеца и од њих начинио своје оруђе, он постаје бранилац „старе вере” коју су потискивали цар Алексеј и патријарх. Верска распра између „старовераца” и „никонаца”, која траје већ двадесет година, није још завршена. Стари верници надају се још увек да ће доказати исправност свога схватања, и стрјелци, као и сам народ, унапред су наклоњени старом богослужењу, које они бркају са верским догмама. Софија је приморана да попусти њиховом наваљивању, које потпомаже и Ховански. 5/15 јула 1682 године, у Грановитој Палати, одржана је научна расправа у његовом присуству између патријарха и старовераца. Она се скоро одмах претвара у тучу, и један проповедник старог богослужења, Никита Пустосвјат, злоставља једног архиепископа никонца. Софија прихвата православље свога оца који је, као и Никон, сматран за јеретика. Расправа о томе питању, до које је дошло после многих тешкоћа, поново је прекинута са безначајним изговором, услед нових увреда што су их изговорили староверци. Поткупљивањем се успело да се стрјелци одреку старе вере; Никита је погубљен; после осам дана успостављен је ред. Остао је још Ховански са својим славољубивим тежњама и својим плановима за војничку диктатуру. Глас да се припрема нова побуна толико се упорно одржава, да многи бојари, бојећи се стрјелеца, одлазе на своја пољска имања, а царска породица одлази у село Коломенское, где доводе и Стрјемјани пук на чију се оданост намесница може ослонити. Ускоро потом неко је потказао и оптужио Хованског да припрема убиство царске породице и великог броја бојара. 14/24 септембра Софија, која је пошла у манастир Тројица-Сергијево сакупила је у селу Воздвиженскаја, у коме се зауставила, „ратнике” из свих градова, а то ће рећи трупе састављене од племића, које она хоће да употреби „да би угушила побуну војске и казнила бунтовног поданика”. Она позива и Хованског и његове синове, који се не усуђују да не послушају; отац и старији син су погубљени; млађи син бежи у Москву, где се стрјелци, сазнавши то, побуњују и заузимљу Кремљ. Али се у манастиру Тројица-Сергијево, где је Софија стигла, већ окупља племићска војска. Стрјелцима не остаје ништа друго до да се покоре; неколицина њих је погубљено; остали су изгубили повластице које су били добили после 15/25 маја; споменик побуне уништен је (2/12 новембра); заповедништво над стрјелцима поверено је ђаку Шакловитију, једном од Софијиних пријатеља.

После тога Софија може спокојно да врши намесничку власт пуних седам година (1682—1689). Она је имала и своје славопојце: кнез Куракин тврди у својим Успоменама „да никада у руској држави није било тако мудре владавине” и да је „у то доба народно благостање цветало”, јер је правда „царовала” и „народно богатство се увећавало”. Ова похвала је претерана и само доказује да су Софијине присталице сматрале своје жеље за стварност. Исти Куракин потврђује, са више истинитости, „да се у то доба углађеност поново успоставила међу племићима и дворанима, и то на пољски начин, и огледала се у њиховим запрегама, у начину живота, у украсима и обедима”. Софијин љубимац Голицин смишља реформу умерених тежњи и саобразних народном духу, али још увек одвећ коренитих за то доба, ако је веровати Невилу, коме је он изложио своје планове године 1689. Јер он помишља на стварање редовне војске, на сталне односе са иностранством, на одашиљање ђака у иностранство, на потпуну слободу мишљења и вере, на замењивање домаће економије трговинском, на насељавање Русије, на унапређивање трговине, на ослобођење сељака који су добили земљу, итд. Ови планови су одвећ обимни да би могли бити остварени; они су прожети теориским и књишким схватањима. Петар Велики поступаће сасвим друкчије, помоћу делимичних мера, остајући увек у узаном кругу строго практичних идеја. Голицин је неоспорно образованији од Петра, али он нема чврсту и бујну вољу као Петар; он одлично уме да држи свечане говоре на латинском и да даје интервјуе који имају великог одјека, док Петар, који пише с муком и прави много правописних грешака, мисли напротив на техничку страну и рукује веома добро средствима за извођење своје реформе.

Један од узрока који су спречили Сосрију и Голицина да пређу од речи на дела јесте неуспех њихове спољне политике. И овде постоји очита супротност између замисли и њиховог остварења. Иако је Голицин успео године 1689 да закључи у Нерчинску уговор са Кином којим се признаје напредовање што га је за сто година извршило руско насељавање и утврђује граница двеју држава на реци Амуру, иако је са Пољском потписао (1686) уговор о „вечноме миру” по коме је Кијев коначно припао Русији, он је напротив претрпео неуспех на Криму. Потписујући „вечни мир”, он се обавезао да ступи у „Свети Савез” склопљен 1684 године противу Турске и да заузме Крим. Узалуд му генерал Патрик Гордон и хетман Мале Русије, Самојлович, предочавају опасности тога рата. Гордон му указује на могућност нових унутрашњих тешкоћа у случају неуспеха, али он и даље сматра да је потребна активна спољна политика да би се пажња јавности одвратила од унутрашњих сукоба. Самојлович му објашњава да план о ослобођењу словенских хришћана интересује више Пољаке и Аустријанце него Русе, и да је немогућно остварити тај план на Криму док се савезници буду борили на Дунаву. Гордон га најзад потсећа да од Русије до Крима има неколико дана хода кроз безводне степе које Руси још нису населили. Осим тога, цариградски патријарх га одвраћа од тога похода, јер се боји да се султан не освети на православном становништву Турске. Али ништа није вредело. Софија, после мира са Пољском, објављује са поуздањем свету да „слава Русије одјекује целим светом”, назива себе „самодршцем” и у јесен године 1687 шаље Голицина са војском од 100.000 људи да освоји Крим.

Први Голицинов поход претрпео је потпун пораз. Припреме су трајале одвећ дуго, а трупе су напредовале одвећ споро, те им је требало седам недеља да пређу 300 врста. Војска, састављена од племића и њихових кметова, по руском обичају вуче за собом огромну комору која омета кретање трупа. Као врхунац несреће наишао је пожар степе, за који су неоправдано оптуживали Самојловича; пошто је уништио траву, коњи су почели да липсавају услед недостатка хране. На 200 врста од Перекопа, Голицин се зауставља и враћа у Москву. Њега тамо дочекују као победника, иако он то није заслужио, а Софија јавно велича изванредне победе руске војске. И из Европе стижу вести о победама, но оне су тачне; Савез је потукао Турке у Мађарској, Далмацији и Мореји. Осим тога грчки патријарх наглашава сада потребу да Руси изврше нов поход и претсказује општи устанак на Балкану; српски патријарх и господар Влашке шаљу иста претсказања. Голицин је приморан да припреми други поход. Поучен искуством, он одлучује да га предузме у пролеће, када степе изобилују водом и травом. Њему је потребна победа да би избегао свој пад који му прети од Петра који расте.

У фебруару године 1689 он полази поново ка Криму. Снежне вејавице и недостатак хране успоравају ход, те он тек средином маја наилази на непријатеља на Перекопу. Свуд око њега простиру се безводне степе; храна за војску понестаје и стока липсава у маси. Уместо да се бори, он ступа у преговоре са кримским ханом и враћа се натраг, пошто му је погинуло 20.000 а заробљено 15.000 од 100.000 људи.

Софија, која му је писала радосна писма о његовом „повратку из Египта”, очекује нестрпљиво тренутак када ће „загрлити свога драгог Василија”. Она сања о томе да се уда за Голицина и да увенча у исти мах и њега и себе царском круном. Али их очекује сасвим друкчији расплет, јер Петар отворено започиње борбу, која се завршава Софијиним падом, Шакловитијевим погубљењем и Голициновим прогонством.