Историја Југославије (В. Ћоровић) 4.24

ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ
Писац: Владимир Ћоровић


четрти период.
XXIV. Сабори од год. 1790..

1. Неуспех политике Јосифа II. — 2. Слободни зидари у нашој средини. — 3. Односи Хрвата и Мађара. — 4. Темишварски сабор. — 5. Мађарске одлуке на Пожунском сабору. — 6. Идеја аутономије Србије.


Неуспех спољне политике Јосифа II, као и незнатни успеси његове војске, на коју је много полагао, сломише велико поуздање царево, а у исто време изазваше и моћну опозицију против његових рефорама да дигне главу и почне јавно тражити промену курса. Католичко свештенство, чији је утицај у народу цар просветитељ и сувише потцењивао, и моћно племство Угарске и Хрватске беху на челу те опозиције, која је имала својих присталица и на самоме двору. Цар је морао попуштати, да би могао наставити рат и имати ширег ослонца у народу у случају тежих компликација са Пруском. Као први уступак било је сазивање жупаниских скупштина. На њима се одмах показало у коликој је мери незадовољство у народу узело маха. Цареви чиновници морадоше да се повуку, и могли су само да известе како је расположење за рад са тим елементом просто немогуће. Немачки језик би одмах одбачен, а поново уведен, истина на кратко време, латински. Што је спољна ситуација постајала гора и сложенија, што је бивало јасније да ће се рат на јужним границама Царевине завршити са неуспехом, опозиција је све више дизала свој глас. Имбро Ткалац прича како је његов дед тада отворено говорио: »Мени Турци нијесу ништа урадили, а цар није ни сабор ни мене питао би ли започео рат«. Цару се пребацивало што је све водио на своју руку и земљу најзад довео у ћорсокак. Цар, који се разболео на ратишту, потиштен и разочаран, осећао је и сам да мора не само попуштати него и напуштати чак основна начела своје политике. Централизам се показао као сувише крут и неприлагодљив, и он је крајем год. 1789. био жртвован. По католичком Божићу, 17./28. децембра, цар објави васпостављање устава у Хрватској и Угарској и примање свих обавеза које из њега проистичу. Бан Балаша у Загребу, главни претставник режима, мораде после тога просто да бежи.

На духове је почела утицати и идеологија Француске револуције, о којој су гласови све више допирали и до наших страна. У аустриској Белгији избила је крајем год. 1789. револуција и ускоро тамо би проглашена република. Против владарске и управљачке самовоље стаде се истицати право народа. Ако за све три девизе Револуције, за братство, једнакост и слободу, народ у нашим странама још не беше подједнако зрео и васпитан, за ову трећу имао је одавно и доста традиција и исто тако доста одушевљења. У Јосифу II Мађари и Хрвати су гледали неку врсту тирана, и борба против његова режима узела је тај хук, а наставила се, у нешто каналисаном правцу, и после његове смрти. Код Хрвата је у то време настала једна песма, сва у духу новог бунтовног покрета:


Овак Француз сам говори:
За то ноћ и дан се бори,
Да потере госпоштину
И утврди слобоштину.


Комедија Тита Брезовачког Матијаш Грабанцијаш, која је год. 1780. доживела три издања, има добрим делом да захвали своју велику популарност само оштрој сатири против постојећег стања, у којем су »правдознанци« истини очи ископали, а правди их завезали »да не би видела кај је право али криво«. »И зато вам везда все наопак иде«.

У Хрватској је покрет слободних зидара, првенствено у француским идејама, чак понегде са француским именима ложа и са француским језиком у промету, почео већ од шездесетих година XVIII века. Прва слободнозидарска ложа отворена је у Глини негде око год. 1769., под француским именом L’ amitié de guerre, а основали су је хрватски официри који су учествовали у Седмогодишњем рату. На челу јој је био пуковник гроф Иван Драшковић, који је у покрет увео и још неке чланове своје породице. Вараждинска ложа, основана год. 1772., носи име L’union parfaite, које после мења у програмско име Libertas. До год. 1777. у Хрватској и Славонији отворено је седам ложа, чији су чланови били из најугледнијих хрватских породица, као Ердеди, Јелачићи, Пејачевићи и др., неколико свештеника, католичких и православних, као загребачки бискуп Јосиф Гаљуф, Максимилијан Врховац, каноник Филип Волгемут, архимандрит Стеван Стратимировић, Јосиф Шакабента и др. Један део тих људи био је за слободоумне реформе Јосифа II у корист сељака и за верску толеранцију, помагао је његова настојања у просвети и хуманости; али, ипак није до краја одобравао и његову општу политику.

Аустриска унутарња политика ушла је у фазу реакције и пре Јосифове смрти, а после ње изменила се потпуно. Попуштало се у државоправним питањима; али, стезале су се народне слободе. Свуда се осећао, по службеним речима, страх од »француске заразе«. Хрватска опозиција била је једно време веома оштра. Налазило се чак људи, као барон Игњат Магдаленовић, који су, због Јосифове политике, мислили како династији треба ставити до знања да је прекршила своје обавезе према народу, и да стога треба са њом правити нов, поузданији, уговор или чак помишљати на нову династију. Као што је сасвим природно, Мађари и Хрвати, због заједничке опозиције Двору, дођоше међусобно у тешњи додир. База њиховог отпора била је са једне стране у историзму њихових државних традиција, а са друге у пробуђеној народној свести, која ће отсад из године у годину само јачати. Због историзма жива је студија државног права и историских споменика; чак се, по причању грофа Адама Оршића, почело носити у Угарској и одело старих времена. Место немачкога у употребу поче улазити народни језик. Катанчићева Мара Валповкиња скида »свилено одило, које за њом по земљици шушти«, да обуче »од памука рокљу« и »запива писму на славонски«.

На жупаниској загребачкој скупштини изнео је 4./15. априла год. 1790. велики жупан Никола Шкрлец предлог да се Хрватска веже с Угарском »неразвезивом везом«, како би, тако уједињене, могле одржати заједнички борбени фронт, о који би се имали разбити сви даљи покушаји насртања на њихова права. На хрватскоме сабору, који се месец дана потом састао у Загребу, остварио се тај предлог, који није био само лични израз Шкрлецов. Хрватски сабор донео је тада закључак да Хрватска и Мађарска добију једну заједничку владу, сенат краљевине. »Такав однос између Угарске и Хрватске има да потраје еве дотле док се натраг не освоје они делови Хрватске што их сада држе Турци и Млечани, тако да се узмогне наћи на окупу довољан број жупанија за образовање засебнога политичкога дикастерија (покрајинске аутономне владе); све дотле, пак, нека ово шест жупанија (загребачка, крижевачка, вараждинска, вировитичка, пожешка и сријемска) прима налоге од угарске владе. Тим закључком (подвлачи Ф. Шишић) Хрвати су заправо сами онај неуставни чин Марије Терезије од године 1779. сада санкционирали на своме сабору«.

Али, одмах потом настали су између њих сукоби. Мађари, који су се борили против Јосифова централизма и германизације, имали су и сами у својој националној политици иста начела. И у њих је постојала, и то у већине, моћна струја која је истицала као своју политичку догму апсолутно јединство земаља круне Св. Стевана, тражећи један језик, наравно мађарски, за цело то подручје и једну управу, усредсређену у Будиму. Против германскога обележја Аустрије имало се поставити мађарско обележје Угарске. То је идеја која отад није изилазила из глава њихових патриота и која је, у битности, добила свој коначни израз у стварању аустро-угарскога дуализма год. 1867. На заједничкоме сабору држаном у Будиму, јуна год. 1790., већ на првој седници, одупрли су се хрватски претставници мађарскоме предлогу да се мађарски озваничи као језик сабора место дотадањег латинског. Фрањо Бедековић, хрватски посланик за доњу кућу, објашњавао је у приватним разговорима свој отпор тиме што он, сматрајући хрватски народ равним мађарскоме по старости и праву, не би могао дозволити да Хрвати, напуштајући свој језик, изгубе своје главно народно обележје и да постану слуге Мађарима. Хрватска опозиција успела је само утолико што је уз мађарски остао дозвољен и латински језик; о своме народном језику као саборскоме у Будиму или Пожуну нису тада Хрвати ни помишљали. Њима је као штит против мађаризације имао да служи латински језик као заједнички, као онај који спаја обе стране, који је језик дуго брањене и освештане традиције, док би тражење хрватскога језика било несумњиво сматрано као нека врста револта. Тако су Хрвати дошли у незгодан положај да се бране на две стране, против Беча, који је радио на германизацији, и против Будима, који је истакао програм мађаризације. Против Беча борили су се заједно са Мађарима, позивајући се на утврђене традиције права и обичаја; али, шта да раде сада када и Будим, по примеру Беча и у духу новога времена, почиње да гази оно што се у неку руку сматрало као освештано и неприкосновено? Племићи крижевачке жупаније као да први погодише пут којим треба поћи. Они поручише бану да треба бранити латински језик све док се може; а ако не би било друге, онда ће они пре употребити свој неголи мађарски језик. То је био прави одговор на мађарске тежње, и он је у земљи наишао на извесно одобравање.

Цар Леополд II (1790.—1792.), који је био склон на попуштања, није ипак хтео да у томе иде предалеко. Када је будимски сабор узео погодбени став, да му пре крунисања поставља услове за полагање заклетве верности, хотећи да се заштити од понављања Јосифових метода и примера, Двор одједном изјави да он у својим гарантијама не може ићи даље од онога што су давали Карло VI и Марија Терезија. Мађарска властела имала је тајних веза са Фридрихом II и, охрабрена тиме, била је веома борбена. Гроф Алмаши је чак тврдио у сабору да Леополд и нема права на престо, јер је »конац наслеђа прекинут«, пошто он није син него брат Јосифов. Да покаже своју одлучност, Двор поче у Будим доводити војску, а поче радити и другим средствима да сломије отпор Мађара. У Хрватској се са планом потстицао отпор против мађарскога држања у питању језика. Узбуђење је, услед те агитације и мађарске кратковидности, у тој земљи узело, током лета год. 1790., толико маха да се озбиљно говорило о могућности потпунога раскида између Мађара и Хрвата и о томе да се Хрвати сасвим обрате Бечу, тражећи своју посебну владу, која би, независно од Мађара, општила с угарским канцеларом у аустриској престоници.

На другој страни Беч је против Мађара покушао да и Србе искористи. Њему је био добро познат дугогодишњи отпор Срба да дођу под непосредну власт Мађара, као и тежње ових других да се на њиховом подручју не дозволи издвајање посебне српске области, која би била ван њихова непосредна управног домашаја. Она мађарска струја која је према Хрватима у будимскоме сабору показивала онолико безобзирности није могла бити блажа ни у својим захтевима према Србима; напротив, могла је бити само строжа. Јер док су Хрвати, везани са њима старим везама, били до јуче, и у много питања још и тада, поуздани савезници, Срби су важили као њихови противници, као царски људи, који су поздрављали Јосифа II, и који су стално гледали да, помоћу својих привилегија и Двора, обиђу или потпуно пренебрегну Будим. И сада, чим су чули за Јосифову смрт и за повраћање мађарскога устава, Срби су пожурили са молбом Двору да и они буду заступани на сабору или дијети, како се онда говорило, »како се не би на њој шта предузимало у погледу српскога народа, а без народа«. Цар Леополд, коме су српски епископи дошли у Беч, нареди, доиста, да им се издају позиви за сабор, а о осталим претставницима Срба да се остави решење самоме сабору. Мађари су се, наравно, тој одлуци опирали из све снаге, заступајући гледиште да су Срби дошљаци у њиховој земљи и да се њихово право не оснива ни на каквом закону него на повластицама. А повластице су, разуме се, по њиховом схватању, мањега значаја од закона, јер је њих давао само Двор по своме нахођењу и на своју руку. Када су видели такво држање Мађара, које је наскоро добило и службеног израза, Срби онда замолише цара да им дозволи одржавање њихова посебног народног сабора у Темишвару, и добише за то одобрење 26. јуна год. 1790. Сава Текелија у својој аутобиографији каже да је митрополит »како се чини, упутствованијем двора искао сабор«. Два дана пошто је добијено то одобрење, умре изненада митрополит Мојсеј Путник. Срби су веровали да су га отровали Мађари, да би могли српски сабор претставити не као политички, него као сабор за избор митрополита. »Тај сабор Маџаром зада стра и попустили јако жицу на Дијети«.

Темишварски сабор састао се на Велику госпојину год. 1790. На њему је за митрополита изабран мудри, активни и радознали Стеван Стратимировић; а на њему је, пре тога, дуго и са страшћу расправљано и о односу са Мађарима. Претставници клира, племићи-спахије и нешто грађана тражили су да се Срби »инартикулирају«, т. ј. да саобразе свој повлашћени положај према мађарским државним законима. Војници на сабору и други део грађана устадоше одлучно против тога. »Нећемо и не дамо да се наше привилегије од Мађара узакоњавају«, говорили су они одлучно. Карактеристично је приликом те дебате било држање царскога комесара. Када је чуо за предлог о инартикулацији, прича Текелија, он »се помами«, говорећи »да се привилегија наша не могу сложити са законима маџарскима«. То унесе доста раздора међу Србе; али, ипак је превладало мишљење, донесено под сугестијом комесара, да се тражи за Србе засебно подручје, са засебним сабором и са посебним звањима за њих. Као посебно подручје желели су да им се издвоји Банат, односно сваки други крај који цар изволи одредити за њих. Помишљало се поново на обнову српске деспотовине, а за деспота помишљали су и предлагали Леополдова сина Александра. Мањина је на том сабору остала доследно за споразум са Мађарима.

Цар је, испуњавајући извесне жеље Срба, 20. фебруара год. 1791., основао за њих Илирску дворску канцеларију. Назив илирски за српски већ је тих времена ушао у промет, као што су га употребљавали и за хрватски, и то не само туђинци него и домаћи људи. Увели су га и оживели књижевници старинари, који су знали да су илирска племена заузимала некад крајеве у којима сад живе Срби и Хрвати, а било их је много који су веровали и да су Словени не само географски него и етнички наследници Илира. Име илирско је доста често употребљавано као ознака за шири назив југословенски и српскохрватски, а понекад и у ужој употреби. Баш на овоме Темишварскоме сабору држао је влади-ка Петар Петровић свечану беседу у име »вернаго и љубезнаго Илирическаго народа«, мислећи при томе само на Србе, као раније и гроф Ђорђе Бранковић. У исто време крижевачко племство је протестовало против мађарскога притиска »на прастаро племе и народ илирски«, односно на Хрвате. Иначе, понајстарија идентификација Срба са Илирима у нашим домаћим споменицима биће она у Цамблаковој биографији Стевана Дечанскога, где се каже да је архиепископ Никодим крунисао Стевана »савршена показавши свим илирическим народима цара«. За првога канцелара нове Илирске канцеларије цар је поставио бившега бана Фрању Балашу.

Сазив и закључци Темишварскога сабора имали су, у Бечу очекивано, јако дејство на Мађаре. Они после њега осетно попустише у опозицији према Двору. За свога палатина изабраше баш царева сина Александра, да разбију и онемогуће све српске планове са њим. Али, зато су намеравали да доследно спроводе систем мађаризације у Хрватској. Као први корак имало је послужити увођење мађарскога језика као службеног у Хрватској, што је мађарски сабор предлагао као једну од најважнијих нових рефорама. Она изазва енергичну опозицију Хрвата. Њихови претставници изјавише у посебној декларацији да те одлуке не могу примити. »У Хрватској живе чисти Славени (говорили су они) па ни исти одличници не знају мађарски. Шта више, овдје би се много лакше дало увести француски или талијански језик као службени, јер те језике разумију бар господа и свећеници«. »Сјетите се само што сте осјећали, кад вам је цар Јосип у својој самовољи силом хтио да наметне њемачки језик. И Хрватска осјећа сада тако. Њој је свеједно да ли је нетко принуђава да прима њемачки или мађарски језик, да ли то чини краљ или њезин савезник«. Тада је настала хрватска крилатица: »краљевство краљевству не прописује закона«. Када се Леополд крунисао у Пожуну, новембра год. 1790., и ту наставио саборски рад, он је гледао да некако стиша узбуђене духове. Постигао је код борбама већ заморених Мађара много у погледу њихова става према Двору; али, и он је њима учинио знатан уступак тиме што им је према Хрватима дао прилично слободне руке.

Цар Леополд, који је иначе на целој линији водио помирљиву политику, није хтео ни са Мађарима да иде у крајност. Показао им је да они нису апсолутни господари ни на своме подручју и да им он може задати озбиљна посла кад год усхтедне или кад му то затреба, а упозорио их је и на своју војничку моћ; са друге стране и сам је зазирао од мађарских веза са Прусима и осећао је да против себе има један политички свестан и жилав народ. Стога је и пристао на компромис. Приликом свога крунисања у Пожуну, он је признао Угарску и Хрватску као слободну државу (regnum liberum), којој може давати законе само законити краљ у споразуму са сабором, искључујући могућност владања простим уредбама или преко његових органа. Мађарски језик уведен је у средње и високе школе; за Хрватску је задржан латински у службеном промету потпуно, а у Мађарској само привремено. Највећа власт Угарске постало је њено Намесничко веће, а напуштен је ранији хрватски предлог о једној заједничкој влади. Краљ је одбио и хрватску жељу да њихов сабор самостално одлучује о пословима трију старих жупанија, загребачке, вараждинске и крижевачке, него би решено да Намесничко веће издаје и за њих наредбе, а да у Већу, поред бана, буде и известан број хрватских претставника. Хрватски сабор мотао се сазивати само са одобрењем краљевим и решавати само аутономне послове. Најзад, овом приликом би зајемчена и верска равноправност православних и одређено да на државним саборима учествују и њихови претставници.

Овим решењима пожунскога сабора била је Хрватска тешко погођена. Она је њима стварно подвргнута Мађарској, изгубивши полако дотадањи ма и формални значај равноправнога савезнога краљевства. Бан је престао бити према Мађарима претставник воље хрватскога сабора, него је постао једна нова врста посредника и извршног органа Намесничког већа. Сам хрватски сабор изгубио је готово све самосталне функције и задржао се на самим формалностима. Угарско Намесничко веће постаде главна власт за Хрватску, а заједнички државни сабор у Пожуну право средиште политичкога живота.

Чим се измирио са Мађарима, бечки двор је жртвовао и Србе, исто као и Хрвате. Истина, на престолу се није више налазио Леополд II, који је нагло умро год. 1792., него његов син Франц I. Он је укинуо 3. јуна год. 1792. годину пре основану Илирску канцеларију; а Банат, који је имао, по царском обећању, остати засебно српско подручје, би припојен Мађарској. Срби су добили после Темишварокога сабора само неколике важне културне тековине: год. 1791. основана је српска гимназија у Карловцима, прва у српству, и ударен темељ семинарији, из које је год. 1794. никла, у истоме месту, и прва наша богословија. Год. 1792. прешла је и Курцбекова словенска штампарија у руке Србина Стевана Новаковића. У год. 1791. кренуо је у Бечу Маркидес Пуљо и прве Сербскија новини повседневнија.

Приликом већања Темишварскога сабора, покушао је троношки архимандрит Стеван Јовановић да у име Срба из западне Србије делује код посланика како би се нешто урадило и за њих, веома уплашене повратком Турака, којима су се сувише замерили својим суделовањем у аустриској војсци. Они су желели или да им се да помоћ за наставак борбе или да им се, отезањем преговора са Турцима, омогући нова сеоба у Аустрију. Српски делегати Темишварскога сабора били су вољни да учине све што могу. Када је постало јасно да од даљега ратовања неће бити ништа, онда се јавила мисао да се бар поради на што већем осигуравању народа од турске освете и самовоље. Извесним људима био је пред очима пример оних аутономних повластица које су имале Влашка и Молдавска, а које би се састојале, конкретно, у овоме: 1. да се Турцима даје данак отсеком; 2. да Србима не суде паше и муселими и да се не мешају у њихове послове; 3. да изаберу свога вођа (»комендата«), који би био уједно посредник између народа и Турака. Програм са тим жељама, сличан у извесним тачкама са жељама влашких бојара, потписала су три свештена лица из Србије: архимандрит Стеван, студенички архимандрит Василије Радосављевић и прота Јован Миловић, који су намеравали да за њ придобију пристанак што већег броја угледнијих народних људи, па да са њим иду у Беч; или, ако тамо не нађу одзива, непосредно на конгрес у Свиштов, да за своје жеље заинтересују и друге чиниоце. Али, са једне стране то што се овај план јавио релативно касно, по свој прилици тек у пролеће год. 1791., када није било времена да се ствар развије; а са друге тежак положај Аустрије, која је једва чекала да дође до мира и која стога није хтела предузимати а ни дозвољавати ништа што би преговоре о миру, отегнуте и иначе у бесконачноет, могло још више развући и отежати, учинили су да овај програм у тај мах није изишао из оквира самога плана. Срби, сем уговорене амнестије, не могоше жиром у Свиштову постићи ништа друго. Симпатична је, ипак, била готовост Темишварскога сабора да се заузме за своју браћу, и искрена сарадња и ван тога круга српских људи под Аустријом да им што више помогну. Национална солидарност била је код Срба већ потпуно развијена и нашла је и на тај начин свој леп израз. Међутим, ближег додира са Хрватима сад није било, иако их је заједничка борба против Мађара могла довести у политичку сарадњу. Верске и друге противности, развијане током XVIII века, а нарочито различит став који су према Јосифу II узели Срби и Хрвати, учинили су да се та комбинација узимала најмање у обзир.