Историја Југославије (В. Ћоровић) 4.16
| ←<< | ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ Писац: Владимир Ћоровић |
>>→ |
1. Истрага потурица. — 2. Турски напади на Црну Гору. — 3. Црна Гора се одазива Петру Великом. — 4. Поход Нуман-паше Ћуприлића.
Црна Гора, потакнута од Млечана, узела је доста активног учешћа у борби против Турака. Њено борбено, али малобројно становништво, слободољубиво и кичељиво, показало је и том приликом своју спремност да одбаци турску врховну власт и да закрви са Турцима уопште, али, наравно, под условом да нађе потпоре и подршке код неке од хришћанских сила. Сарадња са Млечанима није овог пута донела никакве користи; напротив, како смо видели, изазвала је турску реакцију и освајање Цетиња. При преговорима о миру Млечани, избачени из Црне Горе од Турака, нису могли поставити црногорско питање на дневни ред, и о њему се стога није ту ни доносило никакво решење. Црна Гора је и даље сматрана као турска покрајина; тако су је државоправно узимале и обе суседне републике, Млетачка и Дубровачка.
Црногорци, тешко достижни у својим кланцима и планинама, налазећи се на граници млетачкој, где су увек, у невољи, могли лако ускочити и наћи склоништа, а због своје слабе, кршевите и неплодне земље и тешких привредних прилика одавно упућени на четовање, нису били никад прави поданички елеменат. Они су имали свој освештани начин живота, своје обичајно право, још увек добро очувану и осетљиву племенску организацију, у којој су налазили и суд и управу, и стога нису много осећали врховну турску власт. Данак су плаћали, али не увек уредно, а понекад са закашњењима од по више година. Турци су и према њима, као и према Арнаутима, имали извесне трпељивости, нешто из обзира према пасивности њихових крајева, а још више стога што им нису чинили никаквих сметњи у великим војним операцијама упућиваним преко Саве и Дунава, и што су сви њихови подвизи, кад их је било, носили претежно четнички карактер.
Ослобођење Црне Горе од Турака са учестаним покретима почело је у вези с акцијом Светога савеза од год. 1684. Црногорско народно предање, које је овековечио Горски вијенац, веже то ослобођење за један посебан догађај. Владика Данило Сћепчевић, после зван Петровић, са Његуша близу Цетиња, који је изабран за епископа год. 1697. и кога није хиротонисао пећски патријарх Калиник него год. 1700. у Сечују Арсеније III Црнојевић, решио се, како то каже предање, да се ослободи потурица у Црној Гори, и једне године, по договору са главарима, би решено да се на Бадње вече потурице или све покољу или покрсте. Та истрага потурица, изведена негде у првој десетини XVIII века, очистила је Црну Гору и створила од ње жариште народне слободе. Али, одавно пада у очи како о томе, по црногорском схватању, тако важном догађају није досад нађен никакав траг у богатој грађи млетачкога и дубровачкога архива, у којој иначе има повише десетина вести и сваковрсних аката о догађајима много мањег и спореднијег значаја. Једини писани докуменат о тој истрази јесте један сумњиви запис владике Данила из год. 1707. Ну, ни тај једини запис не претставља истрагу као догађај крупних димензија. Он сву иницијативу за тај подвиг приписује владици Данилу, а за Црногорце владика сам каже како не смедоше »Турцима уложити« и како је он, чувши да му Турци прете због тога што је бунио народ, потакао Вука Бориловића и четири брата Мартиновића да изврше дело, придавши им и три своја човека. Они су, на Божић, пре зоре, побили ћеклићке и цетињске Турке, који не хтеше доћи владици. Од све те групе људи био је рањен свега један једини човек. Тај запис, како се види, и сам приказује ствар као изведену са мало, свега осам, људи и као чисто локалну. Ја бих је најпре и схватио тако, јер тим се уједно и најбоље објашњава оскудица извештаја о томе подвигу и у Млецима и у Дубровнику. Читаву догађају дао је оно широко значење владика Петар II, нешто из дубоког уверења да се то доиста и збило, да је тај догађај извиискра црногорске слободе, нешто из извесног огорчења на догађаје свога времена, а нешто и из жеље да истакне личност владике Данила, осниваоца власти куће Петровића-Његуша у Црној Гори, коме је он иначе у том класичном делу дао много својих црта, мисли и осећања.
Иначе, поуздано знамо да је било повише сукоба између Црногораца и Турака првих двадесет година XVIII века. Дубровчани су нам о тим борбама сачували више вести; по њиховом схватању Црногорци су били одметници »испод крила честитога царства«, а угрожавали су цело суседство својим четама. Год. 1706. били су присиљени једним повећим турским походом да плате данак и даду таоце; њихова бунтовност дотле толико је љутила Порту да су тамо најозбиљније помишљали да Црногорце силом преселе са њихова подручја, као што су мало пре тога урадили с арбанашким Климентима. Да није после тога пораза дошла крајем год. 1707. реакција на потурице као, можда, главне кривце за њ?
Црногорска борбеност против Турака показује се најбоље у чињеници што су они од XVII века унапред прихватали сваки озбиљнији покрет против њих да му се придруже. Када је у јесен год. 1710. руски цар Петар Велики објавио Турској рат, позвао је на сарадњу и балканске хришћане. Два његова изасланика, пуковник Михаило Милорадовић, пореклом Херцеговац, и капетан Иван Лукачевић, дођоше у Црну Гору да је дигну против Турака. У томе су успели без много муке. Моћна православна Русија и њен цар беху познати у нашим крајевима већ поодавна, захваљујући прилозима које су чинили српским црквама и манастирима више од једног столећа. Уз Црногорце дигла су се и суседна хришћанска племена од Никшића све до Требиња, затим Грбљани и Паштровићи и један део православних Брђана. Као и увек пре тога, и ова борба била је углавном четничка; напади на градове, као на Гацко и Никшић, остадоше без успеха, јер устаници нису имали другог оружја сем ручног.
Ово четовање веома узбуди суседне Турке, и они се год. 1712. решише да оштро казне Црну Гору. У лето те године кренуле су против ње две јаке турске војске, једна од Херцеговине, са Гацка, а друга из Скадра. Дојучерањи црногорски помагачи, Млечани, незадовољни због њихових веза са Русима, забранише Црногорцима набављање муниције на Приморју и саобраћај преко свога земљишта. Стога се устаници нађоше на великој муци. Њихов покушај да на Цареву Лазу зауставе турску војску није имао успеха; они су вероватно разбили претходницу војске, али главној турској сили, која је, здружена, имала на 20.000 људи, нису могли одолети. Турци продреше на Цетиње и попалише тамо манастир и неколико кућа цетињскога подручја. Владика Данило, са пуковником Милорадовићем, спасао се на млетачко земљиште, са неких 500 људи. Када се турска војска, не у целини него у појединим одредима, враћала кући, сачекивали су је Црногорци у њиховим кланцима и наносили јој губитке; али, њихов број, у мртвим и рањеним, није ипак прелазио више од 500 лица.
То нападање на отступајућу војску и поновна активност владике Данила дигоше дух у Црногораца и определише их да одбаце обавезе које су, сада у невољи, примили према Турцима. Читав овај поход против њих трајао је свега нешто око десет недеља и није их много осакатио. Материјални губици у Црној Гори никад нису имали велики значај, а губици људи нису били велики, нити су обухватали главна лица у земљи. Стога је разумљиво што се задана рана, која није била дубока, брзо преболела и што се показивала склоност за нове авантуре. Савремене дубровачке вести говоре доиста о скором настављању црногорских четовања. То све даде повода Порти да крене на Црну Гору нову и јачу експедицију, која би имала да те бунтовне горштаке потпуно уразуми. У лето год. 1714. кренуо је на Црну Гору босански везир Нуман-паша Ћуприлић, и опет у заједници са скадарским и херцеговачким пашама. Позвао је пре напада Црногорце да се покоре, плате хараче и даду таоце. Кад му је на тај позив дошло повише црногорских главара, 37 на број, паша је преко њихових гласника поручио народу да послушају наредбе, а онда их је све дао погубити. Пред његовом силом обезглављени и уплашени народ кренуо је на све стране, у планине, у пећине и на млетачко подручје. Нуман-паша продре до Цетиња, похара и опустоши поново све и поведе из њега повелик плен. Тим црногорским заробљеницима, наводи С. Башагић, насељен је Гласинац и његова околина; Турци су, дакле, испунили сад своју тежњу отпре осам година да раселе Црногорце, ако непотпуно, а оно бар у извесној мери. Једна савремена белешка са болом казује како је »Оман паша« скупио »седам паша од седам санџака« и како са силном војском »похара Црну Гору и пороби и посече и домове христијанске попали и цркве разруши«.
Ну, тај страховити ударац није сломио Црну Гору. Она је поклекла; али, задржала је овој бунтовни отпорни дух, и показаће га наскоро, ако не у већим потезима а оно у извесним појединачним акцијама против Турака.