Историја Југославије (В. Ћоровић) 3.5

←<<

ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ Писац: Владимир Ћоровић

>>→

трећи период. V. Агонија Србије.

1. Деспот Ђурађ између Турака и Мађара. — 2. Смедерево. — 3. Један извештај о Србији из год. 1432./З. — 4. Црна Гора. — 5. Деспот Ђурађ и Византија. — 6. Стјепан Вукчић Косача. — 7. Смрт цара Сигисмунда и мађарски метежи. — 8. Напад Турака на Србију и њен пад. — 9. Деспот Ђурађ и стварање савеза против Турака. — 10. Обнова Србије. — 11. Сукоб између деспота Ђурђа и Јанка Хуњадија. — 12. Стварање Херцеговине.

Наследник деспота Стевана, Ђурађ Бранковић, претставља једну од најтрагичнијих личности наше историје. Народно предање, каткад сурово у својој осуди, бацило је проклетство на целу његову породицу; његова жена Јерина и не помиње се друкчије него као »проклета«. Он доживљава слом на свима странама мада улаже ванредну енергију, и физичку и интелектуалну, да одржи ујаково наслеђе. Србија, која је за Стеванова времена изгледала потпуно стабилизована, у његовој власти постаје угрожена од првог дана, и сав његов државнички напор свео се, углавном, на једно: да се то свима најзад очигледно сурвавање задржи бар на једној линији, кад није било наде да се може зауставити потпуно. У породици, коју је много волео, он је гледао убогаљена два красна сина, које су лишили очњег вида и могућности да му буду прави помагачи у послу. Он је гледао своју земљу прегажену, и за готово тридесет година као стално ратно поприште, преко којега, подједнако пустошећи, прелазе и пријатељске и непријатељске ордије. Од Србије је кидан комад по комад, и мало пред своју смрт Ђурађ је до недавно цватућу земљу, праву државу, могао видети сведену на обим од два три мала округа.

Ђурађ је од првога дана горео на две ватре. Мађарима је одмах у јесен год. 1427. предао Мачву са Београдом, у који је дошао сам цар Сигисмунд да га прими. Цар је и »интронисао« Ђурђа, који му је дошао са бандеријима и барјацима и, клекнувши, заклео се на верност, а цар му је том приликом дао као »војводи (»duci«) и деспоту државе Рашке и Албаније« знакове власти: огртач, митру (капу, круну) и мач. Град Голубац, и сада лепо очуван, са својим високим кулама и јаким бедемима, који се наслањају на суседни брег, и са утврђењима која улазе у сам Дунав, закрчујуђи ту излаз из дунавског кланца, требао је исто тако бити предан Мађарима; али, његов заповедник, војвода Јеремија, предаде га Турцима, пошто од Мађара није добио за њ тражени откуп. То, уговором предвиђено, враћање српскога подручја Мађарима изазвало је одмах протест Турака. Султан Мурат није хтео да се од Србије ствара мађарски бедем против његова напредовања и стога нападе на њу и заузе Ниш и Крушевац. Да очувају свој посед и утицај на десној обали Саве и Дунава, организоваше Мађари контраофанзиву и, у заједници са Србима, разбише Турке код Раванице; али, ипак не успеше да их сасвим потисну из земље. Борбе се наставише и идуће године, а биле су вођене понајвише око Голупца и у Браничеву, без успеха за хришћанско оружје; сам цар Сигисмунд, који је лично водио недовољно организоване операције, умало није допао турскога ропства. Због тога мађарског неуспеха, а иначе склон политици компромиса, коју је вешто отпочео деспот Стеван, Ђурађ Бранковић је понудио мир Турцима и пристао је да им плаћа 50.000 дуката годишњег данка и даје за борбе 2.000 ратника. Тако је Србија постала двострук вазал, и Турској и Мађарској, налазећи, сасвим оправдано, да би прилажењем само једној страни изазвала непријатељство или у најмању руку, опасну злу вољу друге.

Када се рат завршио, Србија је имала знатно сужене границе. Мачву и Београд држали су Мађари; Голубац и Крушевац Турци. Српска северна граница била је упола смањена и без иједне тврђаве на води. Дунавска линија била је, међутим, за Србе од прворазредног значаја; преко ње они су добијали непосредну везу са Мађарима на њиховом подручју, а у исто време она им је могла послужити и као веома погодна брана против Мађара, у случају непредвиђене потребе. Како су Турци, држећи не само Бугарску него и Голубац, угрожавали ту везу, а како су Мађари београдску тврђаву са системом чували од Срба, немајући у њих поверења, то Ђурђу није преостајало друго него да на тој линији подиже нови град. Тако је настало његово Смедерево, највећи досад очувани средњовековни град Србије после Београда, са своје 24 куле. Град је подигнут невероватно брзо, од године 1428. до 1430. свакако с огромним напором народне радне снаге и великим новчаним жртвама. Стога је помен о тој градњи остао у народу веома неповољан; одметањем од присилнога посла на њему објашњавала је народна поезија постанак хајдучије, која у XV веку у нашим земљама доиста почиње узимати маха. Турци нису ометали подизање тога града, јер им је по свој прилици са српске стране било објашњено да ће он имати да послужи Србији као бедем против Мађара; а Мађарима је опет претстављен као прва кула одбране против Турака са голубачког фронта. Смедеревски град, како је лепо разложио архитекта Пера Поповић, зидан је углавном према цариградским утврђењима, која су тада важила као најмодернија.

Мађарски пораз у Србији и Ђурђево вазалство Турцима имали су свог одјека и у суседној Босни. Краљ Твртко, који се од год. 1425. био сасвим приближио Мађарима и оженио се од њих, уплаши се од каква могућег обрачуна са Турцима и пристаде да им плаћа годишњи данак. Кад није могао, или можда кад није хтео, или се устезао да тај данак стварно и плати, заузеше Турци, као залогу, неке градове у источној Босни и почеше да се утврђују у њима. Исто тако појачан је и турски утицај у Зети, где је један потомак Балшића, авантурист Стеван Марамонте, радио у вези са њима да се ту учврсти као господар, на штету Млечана и деспота Ђурђа. Као пријатељ и вазал турски деспот је успео да онемогући тога противника; али, за то је морао давати Турцима непосредније доказе о својој оданости. Његов син Гргур водио је лично српске помоћне одреде у турској војсци при освајању Солуна, год. 1430., и при турском продирању у Албанију, и био је за своје држање посебно награђен од султана. У ово време, септембра год. 1430., упутила је своје прво посланство на Порту и Дубровачка Република, која је признавала мађарску власт, али водила рачуна и о политичкој ситуацији у суседству и о силама које на њу највише утичу.

Шта би било природније у овако тешким приликама него прибрати све народне снаге за заједничку акцију? Србија, Босна и Дубровник признавали су врховну власт и Мађара и Турака; невоља их је упутила на исте политичке потезе, са тим двоструким сизеренством, које иначе није обичан случај у историји. У својој спољној политици они су се нашли, углавном, на истом терену. Било је онда сасвим близу памети да то некако учине и у својим међусобним односима, јер је опасност тешког политичког притиска претила и од Турака и од Мађара. Они су, међутим, поступали сасвим обратно. Никад није било у нашим земљама толико малих локалних сукоба и ратова као у ово доба. Ратовао је готово свак. Сандаљ са синовима Павла Раденовића, Радослав Павловић са Дубровником, босански краљ са спречком властелом Златоносовићима, деспот Ђурађ са Црнојевићима у Зети, и други мањи у мањем обиму. Између босанскога краља и деспота Ђурђа, коме се придружио Сандаљ Храњић, избио је у јесен год. 1432. рат, који је претио да узме велике размере. У споразуму са Турцима, краљеви противници истакоше чак новога кандидата за краљевски престо: Радивоја, незаконитога сина краља Остоје. То ратовање са злим страстима обустављено је тек у јесен год. 1433., кад су се почеле ширити вести да цар Сигисмунд спрема помоћ потиснутоме Твртку и да ће због тога, неминовно, морати доћи и до сукоба између њега и Ђурђа као главног противника краљевог. Противници су после ове борбе остали непомирени, стално спремни да кидишу један на другога, не увиђајући тако просту ствар да тим својим узајамним гложењем и сатирањем само олакшавају посао својим главним непријатељима.

Један драгоцен извештај о Србији из год. 1432./3. дао нам је учени француски племић, Бертрандон де ла Брокиер, повереник Филипа Доброг Бургундског, који се у то време интересовао за прилике на Балкану. Деспот Ђурађ, »леп господин и крупан«, баш је у то време водио преговоре о удаји својих кћери Маре и Катарине; прве за султана Мурата, а друге за Улриха, сина Фридриха II Цељског. Не треба много политичке мудрости па видети одмах да те удаје имају чисто политички карактер и да јасно обележавају политичко балансирање Србије између Мађара и Турака. Сем утврђеним вазалским везама требало је политички став српског двора, односно саме Србије, подржати још и крвним везама. Политички значај Србије, лични углед Ђурђев и његове старе господске породице, као и богат мираз који је дао, омогућили су деспоту да своје кћери удоми за главна лица тадање Турске и Мађарске, чији је утицај на јавне послове ван икаква спора. Прва је била обећана и можда удана Мара, год. 1433., а потом Кантакузена-Катарина у пролеће год. 1434.

У Србији је Бертрандон сазнао и о великим приходима деспотовим. Главни извор за њих беху рударске таксе. Од свих рударских места најбогатије беше Ново Брдо, које се нарочито развило у XV веку и од кога је деспот добијао на 200.000 дуката годишње. Захваљујући томе, у оно време за целу Европу не много обичном, приходу од само једног места, деспот је могао да непосредније делује и у земљи и у иностранству у своју корист и да организује приличну војску. »Да није тога (чуо је однекуд Бертрандон) мислим да би деспот досад био истеран из његове земље Расије«. Сем тих прихода из Србије, деспот је имао доста имања и у Мађарској, наслеђених од деспота Стевана и накнадно добијених од цара Сигисмунда. Приходи са тих имања цењени су на 50.000 дуката. »Али (пише даље радознали Француз), деспот опет више слуша султана него цара«; боље речено, више га се бојао. Стога у београдски град Мађари не пуштају српске људе, зазирући од њих као од турских пријатеља.

Видећи да у Зети неће моћи без нових и великих жртава потиснути Млечане, који се беху учврстили у Приморју и похватали доста веза са неким црногорским и албанским братствима, склопио је деспот са њима, после дугих прегоњења, 14. августа год. 1435., коначан мир. Тим миром предани су Републици Св. Марка »катуни Црне Горе« изнад Котора, чије име одлично показује главно занимање њезиног становништва. Ти катуни налазили су се највероватније западно од планинског ланца Ловћена, Ставора и Гарча, где је било, у планинским висинама, најпогодније подручје за летњи изгон стоке, односно »за катуновање«. Црном Гором, мисли Ј. Ердељановић, прозвано је подручје источно од те линије: Цетиње, део Ћеклића, Загарач, Комани и нахије љешанска и ријечка, чијим је становницима »било најподесније да се користе повољним приликама тога високог планинског предела за своје летње катуновање«. Само своје име Црна Гора је добила због своје густе горе, у којој је по свој прилици превлађивала црногорица. То име потиснуло је од краја XV века потпуно стари назив Зете, као што је раније, од средине XIII века, назив Зете, што се јавља још у X веку, почео све више потискивати још старији назив Дукље, који се најдуже одржао у владарским титулама, где се стари облици по правилу највише и чувају.

Сем са тим моћним суседима, Турском, Угарском и Млецима, деспот Ђурађ је хтео да остане у добрим односима и са сад већ далеком Византијом. Као деспот Стеван, и он је за православне, а од Турака угрожене, Грке, као хришћане, имао у другом делу свога живота доста наклоности. Његова жена, по свој прилици друга, била је Гркиња, Јерина (Ирина) из породице Кантакузина, са којом се венчао крајем год. 1414. Са Јерином је у Србију, у већим размацима времена, дошао и један део њене ближе и даље родбине, од којих су неки, као брат јој Тома, заузимали највеће положаје у земљи и изазивали тим и својим мешањем у српску политику незадовољство у народу. Ипак, старога Јована, Јању, Кантакузина, који се био сместио у Новоме Брду, помиње народна песма (»Кузун Јањо«) не без симпатије. Један део чланова породице Кантакузина дошао је у Србију после пада Византије (војводу Ђорђа Кантакузина откупио је деспот из турскога ропства), и остао је у њој. Дмитар Кантакузин истакао се средином XV века као заштитник српске књиге, — његов је писар био Владислав граматик, најбољи српски преписивач тога времена, — и као песник једне много читане, лепе, стиховане Молитве богородици. Јашуњски манастир Св. Јована код Лесковца подигли су год. 1517. чланови те куће. Лошу успомену у народу оставио је Грчић Манојло; народна поезија приписује њему чак и ту подлост да за мито замењује, као кум, децу на крштењу. Тај Грчић Манојло биће по свој прилици Манојло, син Томе Кантакузина а братић Јеринин, доцније шурак Владислава Херцеговића. У Србију беше стигао, не знамо када, и један члан друге угледне старе куће, Манојло Анђел, из царске породице тесалских Анђела, и беше се, исто тако, сместио у Новом Брду. Ту се окућио, узео једну Српкињу за жену и имао децу већ посрбљену. Једном приликом Турци су за-робили једног од Манојлових синова, потурчили га и од њега направили после врло чувеног Махмута Анђеловића; Махмутов брат Михаило остао је у Србији и на деспотову двору правио лепу каријеру. Деспот је, дакле, са Грцима имао доста веза већ у својој земљи и ван ње, и личних и државних. Занимљиво је да је византиски цар, Јован VIII, сматрао за дужност да и Ђурђу даде деспотску титулу, као што је раније дана и Стевану, да га на тај начин легитимише и са своје стране. Посебан царев изасланик донео је у Србију знаке деспотовог достојанства и свечано их предао Ђурђу, у лето год. 1429. Веома је важна ова чињеница, на коју је К. Јиречек скренуо пажњу: да се Ђурађ сам, до тога именовања, није хтео називати деспотом, него само »господином«. Тако је владар Србије, који је пре осамдесет година сам узимао царску титулу, сада клечећи полагао заклетву на вазалство Мађарима, стрепећи од Турака давао кћер у харем, а своју владарску титулу ишчекивао од Византије, чији је цар исто тако био вазал турски, али још задржавао илузију да у старој царској традицији дели титуле и по томе као води главну реч на Балкану међу хришћанима.

Док је деспот тако гледао да Србију поштеди од удара и да буде добро са свима суседима, разједале су босанску краљевину унутарње кризе. Када је Сандаља Храњића († год. 1435.) наследио његов синовац, Стјепан Вукчић, мислили су многи суседи да је тај, њима још ближе непознати младић мало подобан да одржи доста пространу област стричеву, и пожурили су се да му тај посао олакшају тиме што су му почели одузимати извесна места и пределе. Чак цар Сигисмунд нареди хрватско-далматинскоме бану да поседне десну страну Хума као стару област Мађарске; Млеци угрозише Нови, а војвода Радослав Павловић требињски крај. Изненађен толиким непријатељима, видевши прикупљену толику мржњу против своје породице, Стјепан Вукчић, који је био бистар, окретан и препреден, а никад у животу мучен моралним обзирима, реши се брзо да се веже уз Турке. На његов позив, турске чете дођоше брзо у Хум и у Босну. Год. 1436. заузе Барак, син скопљанскога Иса-бега, Павловићеву Врхбосну, учврсти се ту и оста у њој, у срцу Босне, као сталан господар, претварајући ту средњовековну жупу и град постепено у ново, чисто турско Сарајево. Стјепан оте, са турском помоћу, Павловићево Требиње, и разби све млетачке припреме у Новоме. Заплашен од Турака, краљ Твртко пређе на страну Вукчићеву, и поможе од своје стране да тај млади војвода, чије су личне особине тако мало познавали, постане убрзо најмоћнији великаш Босне.

Стјепан Вукчић једино није имао успеха у борби са људима цара Сигисмунда; али, и ту он лично није лоше прошао. Страдали су само његови савезници, хрватски Франкопани, са којима се здружио одмах по примању власти. После смрти цетинског кнеза Ивана Нелипића († год. 1434.) наследио је његову област муж Иванове кћери Катарине, кнез Иван Франкопан. Цар Сигисмунд није пристајао на то и тражио је да се та област уступи њему, мада је раније то био одобрио. Због цареве одлуке да своју вољу оствари ма и по цену грађанскога рата, савез између Франкопана и Вукчића постао је сасвим природна ствар. Али, у борби против цара лоше су прошли. Већ крајем год. 1436. нестало је ненадано Франкопана, а 31. јануара год. 1437. предала је његова удовица Мађарима све земље свога оца и мужа. Мађарске борбе у Босни нису могле да ослободе ту земљу од Турака; успеле су једино да сатерају с власти Тврткова противника, краља Радивоја.

Мада се вешто уклањао сукобима и са Мађарима и са Турцима, деспот Ђурађ ипак није могао да избегне несрећу да једнога дана не буде увучен у њихове борбе. Одржавање мира, који је био његова највећа жеља, није зависило само од његове воље. За агресивне Турке било је јасно да се, поставши господари Балкана, неће зауставити неактивни на границама Мађарске, која је сметала њиховој експанзији и прикупљала под своју врховну власт извесне балканске земље, као Србију, Босну и полубалканску Влашку, не толико да их као хришћане брани од Турака, колико да им те хришћанске државе послуже као бедем за обезбеђење свог властитог подручја. Између Турака и Мађара морало је, пре или после, доћи до крупних обрачуна, а у том случају српско земљиште морало је постати ратно подручје или бар подручје преко којега прелазе војске, свеједно да ли ће Срби на то пристати или не. Иницијатива није била у њиховим рукама, нити су они могли на њу много утицати ни на једној ни на другој страни; Србија је постала подручје којим су, поред свих домаћих власти, углавном располагали други. Србима је само остајала слобода избора да се одлуче уз коју ће страну пристајати; а уз коју год пристали, главну штету и све ратне невоље подносиће они сами.

То се јасно видело од год. 1437., кад су настале српске невоље. Да се освети за турске упаде у Ердељ, упутио је цар Сигисмунд у лето те године преко Србије на Турке једну »летећу« казнену експедицију, која продре до Сталаћа и Крушевца и нанесе на оба места осетну штету Турцима, па се одмах повуче. Цео залет трајао је свега осам дана, од 19. до 27. јуна. Турска потера би разбијена близу Смедерева са приличним губицима. Да ће за тај мађарски поход Турци оптуживати и деспота и Србе, говорећи да је између њих било споразума и узајамног помагања, могло се очекивати од оног дана када Срби нису пристали да се њима придруже; као што би их оптуживали и Мађари да су поступили друкчије. Уствари, међутим, деспот је желео да остане колико је могуће више неутралан. Али, то му није помогло, и није му се веровало; и султан је стога као поузданије јемство за његово будуће држање тражио и добио браничевски крај, из којега је могао лакше и брже организовати прелаз на мађарско подручје.

После смрти сваковрсним авантурама богатога цара Сигисмунда, који је био све пре него велики државник († 9. децембра год. 1437.), и по доласку на мађарски престо његова зета аустрискога војводе Албрехта, решише се Турци на велику офанзиву против Мађарске, хотећи свакако да искористе забуне при промени на престолу. Овом приликом они су хтели да рашчисте и своје односе са Србијом, незадовољни дотадањом Ђурђевом политиком одржавања срдачних веза и са њима и са Мађарима. Било је нешто зазирања и од Ђурђевих веза са Византијом, која је у ово време јавно водила преговоре о црквеној унији са Римом и са тим у вези тражила западну помоћ против Турака. Год. 1438. почеле су прве уводне турске операције против Угарске, као и против Србије и Босне, да се идуће године понове у пуној снази. Крајем априла год. 1439. кренула је велика турска сила, под вођством самога султана, на Србију, помогнута војском турскога вазала Стјепана Вукчића. Деспот Ђурађ пређе у Мађарску да тражи помоћ. Али, краљ Албрехт, и поред све воље да доиста помогне угроженоме вазалу, није могао то да учини. Његова војска била је слаба и пристизала је веома споро. Мађара се тада није много тицао удес Србије; они су били у јакој опозицији против краља. Остављена сама себи, Србија није могла да одоли турској сили. 18. августа паде Смедерево и са њим цела Србија, сем упорно брањенога Новога Брда и сем Зете, која Турцима овом приликом није била на путу. »Такво је плењење било (извештава један турски савременик) да се у Скопљу продавао дечак од четири године за 20 аспри.«

У то време, када би се можда, под утиском црних вести из Србије, могла организовати у њену корист каква акција, на којој је деспот живо радио, умре изненада 27. октобра год. 1439. краљ Албрехт. Та смрт, због неуређеног питања наследства, изазва у Мађарској нове кризе и омете сваки рад у томе правцу. И сам деспот умеша се у сплетке око избора новога краља, истичући кандидацију свога најмлађега сина Лазара и предлажући да се Лазар ожени Албрехтовом удовицом. Чудновато је да је стари и иначе мудри деспот могао веровати да би његов син, православне вере, туђин и без моћне политичке подршке које силе, могао постати уопште озбиљан кандидат у ово време кад је он сам, као владар без земље и као човек коме треба помагати, био више у положају онога који моли него онога који захтева или о коме се, ради његове политичке важности, мора водити рачуна. Кандидација, наравно, није успела; напротив, она је деспоту донела без потребе само нових непријатности и неколико нових непријатеља, међу којима и непосредну околину на мађарски престо изабраног младог пољскога краља Владислава. После тога неуспеха, и видећи да Мађарска још за дуго времена, због унутарњих трвења, неће бити способна за неке веће акције, кренуо се деспот да тражи помоћи на другој страни. Са подручја свога зета, Улриха Цељскога, који је, исто као и Ђурађ, био противник новога краља Владислава, прешао је деспот на млетачко земљиште. Из Млетака, где је био дочекан са пажњом, кренуо је деспот јула год. 1440. у своју Зету, задржавши се успут у Шибенику и Дубровнику. У Мађарској је за то време био оптужен као човек који је одржавао везе са Турцима и као краљев одметник, па су му, за казну, одузета многа тамошња имања. Та оптужба, знало се добро, била је неоправдана и могла се без имало тешкоће побијати; али, при њој се ипак остало; то је била краљева освета за Ђурђево држање према њему. Ако је Ђурађ одржавао сумњиве везе са Турцима, зашто му је требало да се потуца по туђини, тражећи помоћи против њих, место да се, као султанов таст и њихов пријатељ, врати у Србију или Једрене и добије милост? Колико је та оптужба била неоснована клевета и ружно подметање види се најбоље по томе што су Турци на све стране љутито устајали против њега. Њихов вазал, Стјепан Вукчић, ушао је у Зету, и као муж Јелене, кћери Балше III, истакао је своја права на ту земљу. Када је деспот у априлу г. 1441. дошао у Дубровник, да потражи веза против Стјепана, изазвало је то велико огорчење и на Порти и на двору Вукчићевом. Посебно турско посланство стиже у лепи град под Срђем да протестује против деспотова пријема, а ускоро дођоше претње и око 20. јула нека врста ултиматума турскога и Стјепана Вукчића. Дубровачка Република одговарала је са пуно поноса да је у њеним зидинама слободно склониште овакоме који га затражи, и да они против свога госта и старога пријатеља не могу употребљавати присилна средства да га уклоне, али да могу, у исто време, јамчити да са њихова подручја неће бити покушано ништа против мира у суседству. Овај моменат претставља једну од најлепших страница њихове историје, којом су се, са правом, дичили столећима потомци дубровачких госпара, који су, мада иначе практични трговци, имали у себи ипак и витешког осећања и свести о достојанству. Стога се и Гундулић у своме Осману задржава дуже на томе случају и примеру, и прича, наравно песнички искићено, како

Дубровник сред покоја

ки од слободе круну стече,

с мита од злата, с приетње од боја,

од вјере се не порече

тако да исти цар охоли

чудећи се тада кличе:

»Цјећ тве вјере крепке толи

Вик ћеш живјет, Дубровниче!«

Стари деспот видео је тешкоће и опасности којима се ради њега излаже мала република, и да им их уштеди, он је око 25. јула напустио град и преко Сења кренуо за Мађарску.

Турско огорчење против Ђурђа и његове активности на страни види се још нарочито по свирепој наредби султановој да му се ослепе оба сина, Гргур и Стеван. Гргур је пао у турске руке при заузимању Смедерева, а Стеван се налазио на султанову двору као талац. Наредба је извршена 8. маја год. 1441., баш за време Ђурђева бављења у Дубровнику. Турска оптужба гласила је да синови писмима одржавају везе с оцем, који је непријатељ и одметник султанов. Ђурђева политика, у истину лојална и према једној и према другој страни, доживела је потпун слом. Хотећи да одржи добре односе и према Турцима и према Мађарима, он је изгубио поверење и код једних и код других, и, ето, дочекао то да га Мађари осуђују ради веза са Турцима, а да му Турци ослепљују децу због његових односа са Мађарима. Мало после те личне несреће стигла је вест деспоту да је 27. јуна год. 1441. пало најзад и јуначки брањено Ново Брдо. У исто време освајао је Стјепан Вукчић небрањену горњу Зету, док су Млечани, да га спрече, освајали приморска места и области. У јесен год. 1441. деспот није имао више ни педља своје земље; Србија је била коначно покорена.

Видећи да у Зети од какве акције са те стране, у евентуалном савезу са Млетачком Републиком, не може бити ништа, и после неуспеха у Дубровнику, реши се деспот Ђурађ да се измири са мађарским краљем. Мађари су, сами непосредно угрожени од турских освајачких тежња, били ипак најприроднији савезници деспотови и једини који су схватили опасност и показивали воље да се боре против ње. Њихова одбрана Београда год. 1440. била је доиста лепо јуначко дело. Унутарње њихове борбе беху се током год. 1441. прилично стишале и постојали су изгледи да се сад може прећи на озбиљније спољне акције. Ратоборну странку у Мађарској подржавао је нарочито смели и јуначки Јанко Хуњади, популарни Сибињанин Јанко наших народних песама, централна личност мађарске историје средином XV века. Њега је краљ Владислав год. 1441. именовао за заповедника Београда, поверивши му за одбрану најопасније место у држави. Одмах, чим је примио нову дужност, почео је Јанко да узнемирује Турке и да прави испаде из београдске тврђаве. Да би могли пратити његова кретања и држати у шкрипцу мађарску посаду у Београду, подигли су Турци год. 1442. свој град на Авали, одакле је био широк видик на сву околину.

Са неколико страна кренута је год. 1441. мисао да се образује један велики хришћански савез, који би имао не само да брани европске хришћанске народе од Турака, него и да пређе у борбу против њих. Угрожених је било много; сем Србије на ударцу беше Босна, Влашка, Византија, Јовановци на Роду, па и сама Угарска. Пример пада Србије деловао је живо и непосредно и изазивао на брзе мере, док све не буде касно. На чело покрета за стварање тога савеза ставила се сама папска курија, а главни њен орган беше речити и активни кардинал Јулије Цезарини. Папа Евгеније, и он, и деспот, и други људи, који су хтели да се што пре са речи пређе на дело, обратили су главну своју пажњу на то да за ту идеју придобију мађарскога краља и Мађаре као главне носиоце те политике. Можда би, поред све њихове убедљивости, цела ствар напредовала спорије, да сами Турци својом експанзијом нису изазивали на енергичне мере, и да успеси Јанка Хуњадија против њих, у две велике борбе, у Ердељу и Влашкој, током год. 1442. нису дигле самопоуздање и оживеле наде на још веће и коначне успехе. Папа Евгеније, својом булом изданом о новој години 1443., позиваше хришћане поново да крену против агарјана, а сам обећа за организацију похода петину својих прихода. Доиста, током те године спреми се велика офанзива против Турака. За њу је, сасвим природно, понајвише радио деспот Ђурађ, који је своје спасено богатство употребљавао само на то да придобија људе и купи војску. Крајем септембра или почетком октобра год. 1443. прешла је Дунав код Београда веома јака савезничка војска са 25.000 коњаника и стрелаца, а вођи јој беху Хуњади и деспот Ђурађ, коме приђе још око 8.500 српских ратника. Успеси одушевљених савезника били су велики. Турска војска била је потиснута свуда, а 3. новембра ометена је поразом код Ниша концентрација главне турске европске ордије. Одатле па све до балканских кланаца Средње Горе Турци нису могли да организују нов отпор. Пред тим кланцима, код Златице, услед новог турског отпора и услед оштре зиме и тешкоћа са снабдевањем у опустошеној земљи, савезници су обуставили даље напредовање и почели да се повлаче. Деспот је гледао на све начине да савезнике задржи у ослобођеној Србији, обећавајући да ће се сам бринути о снабдевању војске, али није успео; заморени доиста великим напорима овог јесењег и зимског рата, људи су журили да се што пре врате на своја огњишта.

Турке је ова офанзива изненадила, збунила и чак уплашила, тим више што, због ратовања у Малој Азији, нису имали слободне руке. На глас о победама савезника почеше покрети против њих на више страна, у Влашкој, Грчкој, Тесалији и Албанији, где се појавио и брзо прославио хришћанству повраћени потурчењак, Скендер-бег. Стјепан Вукчић, сувише обележен као турски човек и пријатељ, имао је у то време доста тешких дана. Њега су Млечићи потискивали и у Зети и у Далмацији (из Пољица и Омиша, које беше заузео). У самој Босни дошао је Стјепан у сукоб са новим краљем, Стеваном Томашем, сином краља Остоје, који је крајем новембра год. 1443. изабран за краља иза умрлога Твртка II. По логици догађаја Стјепан је требао да буде краљев присталица, јер је Томаш дошао на престо место Улриха Цељског, који је, према уговору од год. 1427., имао да наследи Твртка и није, дакле, био мађарски кандидат. Али, доследност и логика у поступцима властеле и државника тога времена беху ретка особина, а у Босни, пометеној и растројеној борбама свих врста, личним, верским и политичким, ређа него и у једној другој нашој области. Стјепан је лоше рачунао. Томаш је био човек јаке воље и прилично чврсте руке, и од свих босанских владалаца после Твртка I са несумњиво највише државничких способности. Мада је сада, после толико година владавине моћних великаша и слабих краљева, ишло доста тешко, он је живо радио на том да поврати углед краљевској власти. Те његове тежње и приступање делима осетио је Стјепан Вукчић врло брзо, мада без тежих последица по себе. После савезничкога успеха краљ Томаш се определио за Мађаре и ускоро био признат од краља Владислава. Отпор Цељских против њега није био озбиљан, вероватно стога што се од првог часа видело да би Улриху требало много крви и напора да се учврсти на босанскоме престолу. Против њега била је готово сва босанска властела, и турко- и мађаро-филска; а краљ Владислав није показивао воље да се, ради овога дојучерашњег противника, за њ војнички залаже у Босни и да га, својом помоћу, направи још јачим и опаснијим. Владиславу се чинило политички много мудрије да призна Томаша и да га тако веже чвршће уза се.

После постигнутих успеха год. 1443. у Мађарској је још више узела маха ратничка струја, — тим више што је успело, сарадњом Млечана, организовати и једну велику флоту за акцију са мора. Султан Мурат, забринут ради прошлогодишњег пораза, понуди год. 1444. савезницима мир, спреман да учини велике уступке. За главног посредника узе своју жену, мудру Мару, деспотову кћер, очевидно са намером да ова делује на оца. Деспоту је султан обећавао повратак целе државе, ако успе израдити повољан мир за Турке. Ђурађ није хтео рат рата ради, нити је, поред свих војничких успеха, веровао да ће савезницима поћи за руком да коначно скрхају Турке. Доживео је он и теже турске поразе и кризе, па се уверио да они нису могли да сломе њихову снагу и трајно обуздају њихов полет. Он је стога брзо био готов да свом својом речитошћу и утицајем ради за мир, не штедећи, да то постигне, ни новца ни имања. Јанку Хуњадију, само да би га придобио, уступио је читав низ својих поседа у Угарској и тврди град Вилагош. Захваљујући понајвише његовом заузимању дошло је до мира са Турцима крајем јула год. 1444. у Сегедину. Мир је утврђен за десет година; а деспот доби, према обећању, целу своју државу, овог пута чак и са Голупцем и Крушевцем, истина с обавезом да за њу, као и пре, плаћа султану годишњи данак. Склапањем овога мира, који је првенствено његово дело, деспот Ђурађ је несумњиво учинио велику услугу забринутоме султану, и изазвао тим љуте протесте Мађара. Али, деспот је гледао у првом реду српске интересе. Даљим ратовањем он и Србија нису могли добити ништа више од оног што им је султан већ сада нудио; а даље ратовање, сем што је црпло и иначе изнурену народну снагу, могло је, једном прекинуто, да испадне са мање успеха од лањског. Деспот је био добар познавалац људи и прилика, и тешко да му извесна искуства из зимске кампање год. 1443. нису говорила за већу опрезност. На крају крајева, он је лично био већ стар човек и, после толико година лутања и богорађења по туђини, желео је да се смири и почине заједно са целим народом, који је био сит борбе, нарочито кад та борба, после онако повољних понуда, не изгледа ниуколико потребна. Чим је мир склопљен, још истога лета, пожурио је деспот да се врати у Србију; 22. августа год. 1444. ушао је он поново у своје Смедерево. Стјепан Вукчић, који је био освојио добар део Зете, покушао је, после Сегединскога мира, да се и сам измири са деспотом и вратио му је заузето подручје. Тако је Србија васпостављена; на северу са нешто проширеним, а на југу са нешто суженим границама, пошто Млечани нису хтели да поврате освојене делове и градове приморске Зете.

Добар део Мађара и неки њихови пријатељи, а нарочито кардинал Цезарини, беху веома незадовољни склопљеним миром, налазећи да се добро започето дело упустило без потребе и без по њих видно повољног резултата. Они нису кренули велику војну против Турака само за то да се васпостави српска држава, него су имали веће циљеве и радили на корист свих угрожених хришћана. Њихово незадовољство узело је веома велике размере, распиривано пламеном агитацијом Цезаринијевом, који је, у свом хришћанском одушевљењу, веровао и говорио да се са новим напором могла постићи потпуна катастрофа Турака у Европи. То и активност савезничке флоте у турским водама потакоше краља Владислава да откаже склопљени мир и настави рат. Деспот Ђурађ није хтео да се овог пута придружи њиховој акцији, него, између два господара, остаде сасвим неутралан. Мађарска војска, коју је водио сам краљ, кренула је овог пута на Турке преко бугарског земљишта, пошто се код Оршаве пребацила преко Дунава. Учинила је то вероватно понајвише стога да би се што пре приближила савезничкој флоти на Црноме Мору; а можда је било и извесног уздржавања да се, због деспота, пређе преко Србије. Без много муке продрли су савезници до Варне, где их је 10. новембра год. 1444. задесио страховит пораз. На бојном пољу падоше сам краљ Владислав и борбени кардинал Цезарини. Овај тешки пораз, који је једним потезом наново дигао углед Турака на Балкану и међу хришћане унео нову малодушност, дао је пуно оправдање опрезној политици деспота Ђурђа, мада му је знатно отежао положај. Мађарима се деспот замерио што није наставио борбу на њиховој страни; а Турци су, после овакве победе, мада формално исправни према њему, поново дигли главу и постепено напуштали оно предусретљиво држање које су показивали у последње време.

Погибија још младога краља Владислава изазвала је у Мађарској дуге борбе око престола. Међу осталим кандидатима јавио се и Алфонз V Арагонски, у то време и напуљски краљ, оснивајући своје »право« на старим везама између напуљскога двора и Мађара. Као некада Карло Роберт или Ладислав Напуљски, тако је сад краљ Алфонз тражио веза и ослонца међу утицајним људима на источној обали Јадранскога Мора. Главни његови људи на тој страни постадоше Стјепан Вукчић и Скендер-бег; нарочито му је био добродошао Вукчић као непосредан сусед подручја круне Св. Стевана. Стога је краљ Алфонз, унеколико активнији од Ладислава Напуљског, помагао Стјепана у његовој борби са Млецима и натерао својим посредовањем Републику да према њему попусти и у питањима где то иначе не би хтела. Та веза са краљем Алфонзом, као и познато му пријатељство са Турцима, дигоше знатно Стјепанов углед. Босански краљ Томаш, дотле његов непријатељ, измири се са њим и год. 1446. постаде му зет, узевши за жену његову кћер Катарину. Ово сродство између Томаша и Стјепана није било по вољи деспоту Ђурђу, коме Томаш беше отео богату Сребреницу; и он је то на Порти, где је, после Сегединскога мира, уживао прилично поверење, приказао као Стјепаново приближавање мађарофилској политици краљевој. Да пресеку то јачање мађарског утицаја, упутили су Турци у пролеће год. 1448. две јаке војске у Босну; једна је оперисала у самој Босни, а друга по Хрватској. Стјепан Вукчић, уплашен због турског држања, напусти одмах свога зета и приђе деспоту; њихове удружене војске потукоше 16. септембра год. 1448. краља Томаша и повратише опет Србији изгубљену Сребреницу.

Одмах после те победе, да јасно обележи свој успех и да се видно одвоји од заједнице са босанским краљем, Стјепан Вукчић се прогласио херцегом; и то, понешто у традицији краља Твртка, који се крунисао у Милешеву, а које се сад налазило у Стјепановој власти, а понешто и да према католичкој Босни истакне друкчији карактер своје државе, Стјепан се прогласио »херцегом од св. Саве«. Тај назив, као и његова добро очувана црква у Горажду, показују најбоље како нису у праву они који Стјепана, као и његова стрица Сандаља, хоће да прогласе богумилима. Назив херцега, који се у нашим крајевима јавља први пут год. 1403. као нова титула Хрвоја Вукчића, чинио се Стјепану да означава нешто више од чина великог војводе, који је он дотле имао, и да повећава нарочито његов углед према краљу. Ваљда је остао у успомени онај суверени Хрвојев став према босанским краљевима Твртку и Остоји, па је то, некако, приписивано не само његовој личној вредности, него и чину који је имао. Своју нову титулу, о којој је одмах обавестио суседни Дубровник, Стјепан је узео око 10. октобра год. 1448., знајући да му то неће оспоравати ни Турци ни деспот Ђурађ, на које се, у овој фази своје политике, првенствено ослањао. Занимљиво је да је тај необично препредени, »у сто вода прани«, човек дошао некако и у везе са немачко-аустриским царем Фридрихом III, као тутором малолетнога сина краља Албрехта, и добио од њега потврду свих својих поседа (20. јануара год. 1448.). Једно време се веровало да је Стјепан и своју титулу херцега добио од њега; али, то неће бити тачно. У изворима о томе нема трага; а у јесен год. 1448., када се Стјепан налазио потпуно у антимађарскоме табору, то није нимало вероватно. Уосталом, облик речи херцег није нам дошао по немачком (Herzog), него по мађарском и турском изговору. Стјепаново подручје, које је хватало од бококоторског залива до близу Олова у Босни и од Цетине до Мораче и Лима, добија доста брзо, по тој новој титули, назив Херцеговина; први пут то се име јавља у једном документу из времена око год. 1454.

Док су Мађари своју главну војничку и политичку активност развијали на подручју око дунавске линије, употребила је Млетачка Република сву своју вештину да се што боље утврди на Јадранскоме Приморју. Нарочито су Млечани живо радили у Зети и Албанији, где су не само љубоморно и упорно чували стечене позиције, него ишли и за новим освајањима. Та њихова активност довела их је у сукоб са Скендер-бегом у Албанији и са деспотом Ђурђем у Зети, нарочито после год. 1445., када су узели трговачки важни град Дањ. Удружени Срби и Албанци нанесоше Млечанима осетне губитке; али, не могоше да их потисну. Напротив, после три године дана деспот, због пораза своје војске, мораде за извесно време да обустави операције, а Скендер-бег склопи са Републиком мир, јер га од год. 1447. почеше нападати Турци. Обећавана помоћ арагонскога краља Албанији натерала је Млечане да буду попустљивији и да не отежавају већ и иначе тешки положај њезиних противника.

Мађарска је добро осећала губитак свог престижа у суседним земљама после пораза код Варне, као и опасност од све виднијег јачања Турске, и гледала је да што пре поправи свој положај. Још увек се веровало да је могуће потискивање Турака из Европе са једном моћном коалицијом хришћанских држава. Мађарска, која је са Јанком Хуњадијем на челу узела на се улогу водеће хришћанске силе у борби са Турцима, увиђала је све више да је у питању њен властити опстанак, ако султановој војсци пође за руком да сруши остатак хришћанских држава на Балкану, и стога је сада гледала да те државе веже што чвршће за себе, организујући их за заједничку борбу, која би, наравно, била руковођена првенствено мађарским интересима. Борбена активност Мађарске узе маха нарочито од год. 1446., откад постаде њен државни гувернер Јанко Хуњади, вођ војничке странке и човек који је највећи део своје популарности стекао борбама са Турцима. Деспот Ђурађ, који је пре пет година био главни сарадник Хуњадијев у стварању хришћанског савеза против Турака, није се овог пута одушевљавао мађарским плановима. Он је видео да у тај савез не улази ниједна од већих држава; да су Млеци чак у извесном споразуму са Турцима; и да би главни терет ратовања пао и опет на Србе. Он стога не само да не улази у савез него му је чак и противник. Он неће да тек мало опорављена Србија постане поново ратно подручје. Напротив, његова је јасна тежња да положај Србије појача новим везама и да јој уштеди колико год може нове потресе. Женидба његова сина Лазара, у децембру год. 1446., са Јеленом, кћерју морејскога деспота Томе Палеолога, а братичном доцнијег цара Константина Драгаша, израз је тих тежњи, које су биле у интересу и српскога и византискога двора. Приликом ове женидбе Лазар је добио наслов деспота, и означен је тим не само као очев наследник, него чак и као његов савладар. Да појача одбранбена средства Византије, деспот је год. 1447./8. помагао обнављање цариградских бедема и тиме најбоље показао да је његова туркофилска политика била само политика нужде.

Почетком септембра год. 1448. почело је прибирање и пребацивање мађарске војске преко Дунава, код Ковина, за велики поход против Турака. Сва настојања Хуњадијева да се и деспот придружи томе покрету остадоше безуспешна. Деспотов чиновник, »ризнички челник« (министар финансија), Дубровчанин Паскоје Соркочевић, имао је да објасни Хуњадију устручавање свога господара и да, у исти мах, добро осмотри стање мађарске војске, која је имала на 70.000 људи. Бојећи се да га Турци ипак не окриве ради веза са Мађарима и њега не оптуже да је мађарска војска прошла кроз Србију са његовим пристанком, деспот је одмах доставио султану, који се налазио под Кројом у Албанији, све вести које је знао о снази и кретању мађарске војске. Хуњади, љут због деспотова устручавања, допустио је да се његова војска, на пролазу за Косово, понаша у Србији као у непријатељској земљи, тражећи храну за себе и за стоку. Хуњади је пошао против Турака на Косово по свој прилици стога што је био обавештен да се султан са својом војском налази у Албанији и да му отуда хита у сретање на том класичном пољу турско-хришћанских обрачуна, најпогоднијем за развој веће војничке снаге. У тродневној битци 17.—19. октобра мађарска војска је претрпела страховит пораз. У страшној борби погибоше, међу осталим витезовима, Јанош Секељ, Хуњадијев сестрић, прослављен у народним песмама као Бановић Секула, и хрватско-далматински бан Фрањо Таловац. У народу је та мађарска погибија остала запамћена све до данас у познатој узречици: »Страдао као Јанко на Косову«.

Разбијена мађарска војска прсла је на све стране. Највећи део враћао се у бегству преко Србије. Српске власти бегунцима нису правиле сметња, поред свих штета које су им Мађари нанели приликом свог ранијег проласка. За те штете деспот је чинио одговорним њихова вођа, самога Хуњадија, па га је стога дао на проласку ухватити и затворити. Не може се данас јасно утврдити да ли је старога деспота навела на тај нимало политички поступак жеђ за осветом или тежња да се и на тај начин оправда пред Турцима. Али, у сваком случају поступак није био добар и донео је њему самом више непријатности него што би могла бити корист од њега. На деспота је било већ и раније доста повике, кад је год. 1444. напустио савезнике. Пораз на Варни, као и овај на Косову, приписивани су добрим делом његовом држању. У очима Мађара он је сматран као издајник, и овај поступак према Хуњадију могао је само да појача опште огорчење против њега. Није било тешко предвидети да ће Хуњади, ако остане жив, или после њега његови пријатељи у Угарској наћи начина да се свете деспоту и Србима за ову меру. Турцима овим поступком деспот није, исто тако, угодио до краја, јер им није издао Јанка; они су и даље имали извесног разлога за сумњу да Ђурађ неће да кида све везе са Мађарима и да им, према томе, није потпуно поуздан. И код наших људи било је осуде деспотова поступка; у далматинским бугарштицама називају Ђурђа правом »невјером«. Угарски сталежи решили су одмах, крајем новембра, да Хуњадија избаве из Деспотовине, нудећи Ђурђу новчану отштету од 100.000 дуката и обећавајући му помоћ против непријатеља. Да се све лепо изглади би чак решено да се деспотова унука Јелисавета, кћи Улриха Цељскога, уда за једног Хуњадијева сина и да тај син остане као талац у Србији, док се сва ова утаначења не изврше. Сам Хуњади, против кога се беше дигла јака опозиција у Мађарској, окривљујући га за поразе код Варне и Косова, није спочетка устајао против деспота, јер му је требало његово посредовање за мир са Турцима. Када је мађарски сабор одбио предлоге за мир, које беше изнео деспот, овај се одрече даљег рада у томе правцу и тим још више изазва срџбу и оптуживање Мађара. Да се Јанко Хуњади и Мађари неће држати примљених обавеза према деспоту и да ће их оглашавати за изнуђене била је ствар која се могла очекивати од онога часа кад им деспотова сарадња не буде више требала или кад он не усхтедне да мање више извршава њихову вољу. И доиста, мађарски сабор и сам папа Никола V својом булом од год. 1450. ослободише Хуњадија дане обавезе и заклетве, сматрајући деспотов поступак као уцењивачки. Одмах потом одузео је Хуњади деспоту добра у Угарској. Писма старог деспота из те године пуна су пркоса и чак понегде и претње, која је, вероватно, искрено мишљена, али која је била без могућности да се оствари. Овим сукобом између деспота и Мађара користио се одмах и босански краљ Томаш и почетком год. 1450. посео је Сребреницу.