Историја Југославије (В. Ћоровић) 2.19

ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ
Писац: Владимир Ћоровић


други период.


XIX. Рaспад српске државе.


1. Цар Урош и његов стриц Симеон. — 2. Одвајање Епира и Тесалије од Србије. — 3. Распадање Српске Царевине. — 4. Краљ Вукашин и деспот Угљеша. — 5. Српски пораз на Марици. — 6. Изумирање Немањића династије.


Одмах после Душанове смрти Србија је почела нагло падати. Душанов син Урош није био дорастао оцу ни у ком погледу; под теретом огромног очевог наследства он је почео посртати на првом кораку. Најстарији наши летописи, писани мало после његове смрти, кажу за Уроша да је »по истини био красан и по изгледу достојан дивљења, али млад по уму«; да је одбацивао савете стараца, свакако очевих сарадника, и да је волео и примао сугестије младих. Личног ауторитета није имао нимало, и уколико се држао првих година имао је то да захвали поглавито угледу његова оца и извесном осећању легитимности појединих српских утицајних великаша.

Као први који се дигао против Уроша беше његов стриц Симеон, Душанов полубрат, намесник у Епиру. Он је тражио од свога синовца или царску круну или судеоништво у царству, и пошао је одмах са војском да те своје захтеве и извојује. Српска властела стала је у већини на страну Урошеву; једно стога што је налазила да круна по наследству припада њему (чак народна песма поводом Урошева случаја заступа становиште »од оца је остануло сину«), и друго што је Симеон, рођен од мајке Гркиње и управник једне грчке области, сматран више као грчки него српски претставник. Како Срби нису марили Симеона као полу-Грка, тако га нису марили ни Грци као полу-Србина. То се видело одмах год. 1356., када се мећу њима појавио деспот Нићифор, потомак старих господара, који позва своје сународнике у борбу против Срба. Готово сав Епир и Тесалија беху вољни да пођу за Нићифором. И ко зна да ли тај покрет не би и успео да Нићифор год. 1358. није погинуо у борби с Албанцима, који су, изазвани грчком реакцијом, бранили своје позиције добијене последњих година. После Нићифорова пораза и после поновног узалудног покушаја да се наметне у Србији, повукао се Симеон од год. 1359. коначно у Тесалију, основавши у Трикали свој двор. Тамо је живео потпуно у грчком кругу, издајући све повеље на грчком језику, потписујући се као Симеон Палеолог или Симеон Урош Палеолог, сматрајући очевидно палеолошко порекло дичнијим од немањићског. Његов помен очуван је нарочито као ктитора ретко живописних, на стрмим, једва приступачним, стенама подигнутих грчких Метеорских манастира.

За време ових борби са Симеоном видело се како је, ипак, од користи по Србију било то што је Душан за намеснике у јужној Маћедонији поставио извесну српску властелу. На далеким границама Царства они су бранили, док су могли, Душанове тековине и српску власт. Симеона је, у знатној мери, омело у његову продирању непријатељско држање охридског намесника Бранка Младеновића и берског и воденског заповедника војводе Хлапена. Исто тако достојан поверења свога мртвога цара показао се и ћесар Војихна, господар Драме, против једног другог противника Србије. Матија Кантакузен, обавештен о Симеоновом покрету, беше упао, у лето год. 1357., у Маћедонију, са једним повећим одредом Турака (5000 људи), хотећи да за време тих српских међусобица поврати изгубљене грчке градове и области. Али, под Сером његову војску разби Војихна, а Матију сама ухватише и предадоше ћесару становници града Филипија. Њега је после Војихна предао цару Јовану Палеологу, који се, сломивши последњег противника из куће Кантакузена, осетио најзад као самосталан владар.

Срби су успели да одрже јужну Маћедонију и доцније, кад је почело све приметније и јаче цепање Душанове државе. Тамо су се они ослањали на свој словенски елеменат, који је, мада проређен и у великој мери погрчен, ипак у извесним областима био знатан. Антропогеографска испитивања (Б. Ж. Милојевића) о становништву западног дела јужне Маћедоније казују речито колико је тај елеменат, после толиких обрта на словенску штету, био још увек јак и на почетку овога века, и колико су жива сећања о његовој етничкој снази. Нешто слабији, али ипак осетан, био је тај елеменат и у источној Маћедонији. Богата словенска, још систематски неприкупљена, топономастика тих области даје довољно доказа за то. Сем тога, јужна Маћедонија била је у непосредном додиру са северном и са осталим деловима моравске Србије и занављала се етничким приливом са тих страна, који је за време српске власти тамо приметно ојачао. Најзад, и чисто политички, српски интерес за ту јужну границу био је одавно велик и није се губио ни иза Душанове смрти. Области које су Срби најпре изгубили, ако не формално а оно стварно, биле су чисто грчке, југозападни крајеви Тесалије и Епира. Тамо се словенског елемента налазило мало или нимало, ти су крајеви за непосредан промет са Србијом лежали снеруке и нису са њом имали готово никаквих веза. Између њих и Срба стерала су се подручја Албанаца или јако мешана албанско-грчка или влашко-грчка насеља. Цар Симеон, како се сам звао, после неуспеха, ограничио се на то да постане господар тог дела грчких области и да их, мада »самодржац Ромеја и Срба«, практично одвоји од Србије. Цар Урош му у том погледу није правио сметње, као ни други српски великаши са севера; једно стога што је Симеона тамо упутио још Душан, па се у том крају његово право могло сматрати као легитимно, а друго и стога што су можда осећали да одвајањем тих области нису уствари оштећени никакви интереси српске државе. Уколико је било извесног опирања, оно је долазило од породице умрлог ћесара Прељуба, Душанова намесника и војводе на тој страни. Када је ћесаров син Тома добио од Симеона кћер Марију за жену и уза њу Епир на управу, свршио се и тај спор без даљих сукоба. Томин двор у Јањини, о којем нам је једна веома занимљиво писана локална хроника очувала доста вести, може послужити као пример како се једна мала српска оаза, доста брзо, изгубила у грчкој већини и како је сав тај покушај придобијања етнички потпуно туђих подручја био из основа промашен.

Прве две три године, како видимо, Душанови великаши још су држали његово дело прилично неокрњено. Царев углед стојао је још високо. Али, сарађујући са њим, људи су све више увиђали да Урош није што и Душан и да није дорастао тежини дужности коју је имао да врши. Стога почеше избијати раније скриване амбиције појединаца и јављати се прохтеви оних који су веровали у своју снагу. Најпре се поколебаше великаши на границама, које је или плашила туђа моћ или их задобијала туђа обећања да ће њиховом помоћу добити извесне користи, до којих иначе не би могли доћи, или су их слабост или неодлучност царског средишта нагонили да се обраћају другима. Такав је случај био на северу. Два српска великаша, чија нам имена нису позната, дошла су у сукоб, и један од њих, у невољи, не добивши ваљда помоћи од цара, обрати се суседним Мађарима да га они спасу од насртљивог противника. То даде добродошао повод краљу Лајошу да се реши на рат против Србије, на који је одраније мислио. У пролеће год. 1359. прешла је његова војска у Србију, а ускоро и он сам; потиснули су Србе, али се нису усуђивали да за њима пођу у рудничке планине и гором обраслу Шумадију. Читав тај поход завршен је, због тога, за њих са релативно малом користи. Као штићеник мађарски, Дубровачка Република, која је дотад добро мерила своје кораке према српским суседима, пустила је овог пута да њени поданици упадну у подручје кнеза Војислава Војиновића (у државу кнеза Војислава, како каже цар Урош у својој повељи Дубровнику од 29. септембра год. 1360., узимајући реч у њеном првобитном значењу, »у област коју држи«), и изазвала је тим његову злу вољу и освету, која је њене људе скупо стала, и коју је кнез дуго носио.

У старим српским земљама прва је почела да иде својим путем Зета, која је одувек показивала извесне сепаратистичке тежње. Год. 1360. у њој главну реч воде браћа Балшићи, чије би романско име говорило за њихово несловенско порекло. Како су они избили на површину није познато; мисли се само да су се истакли за време последњих борби са Симеоном и његовим људима, који беху продрли све до Скадра. За време ратовања Војиновића са Дубровником, које је једно време одобравао и цар Урош, Балшићи су држали страну Републике Св. Влаха, гледајући само своје интересе, па су ратовање наставили чак и пошто је са Дубровником склопљен мир по царевој жељи и наредби. Год. 1362. Балшићи су нападали и Улцињане са намером да их покоре, мада је град био тада својина царице мајке.

Има једна карактеристична чињеница, која упада нарочито у очи кад је говор о цепању Душанове државе. Старо племство српско, добрим делом у сродству са владалачком кућом, држало се углавном уз Уроша и бранило је државну целину. Такви су ћесар Војихна, Бранковићи, Војиновићи, Дејановићи. За њих немамо никаквих података да су се одметали од Уроша или му правили било какве тешкоће. Они су били сарадници

Душанови и створена царевина била је у извесној мери и њихово дело. Кад главни претставници тих кућа умиру, као и други сарадници Душанови, кад нестаје крупних лица ћесара Прељуба, деспота Оливера, Бранка Младеновића, ћесара Војихне, Војислава Војиновића и др., њихови наследници нису више сви тако поуздани као њихови преци. Тома Прељубовић и Никола Алтомановић иду већ својим путем, невезани много за своје традиције са царском кућом. Њих је вероватно добрим делом заразило држање властеле скоројевића, које је било друкчије од оног наследне и праве властеле. Таква скоројевићска властела, од најпознатијих, беху браћа Балшићи и браћа Мрњавчевићи.

За власт цара Уроша најопаснији су постали Мрњавчевићи Вукашин и Угљеша, јер су држали највећи део Маћедоније. Порекло те породице доста је тамно; прави њихов успон почео је тек за владе Душанове. Изгледа да је Угљеша једно време, око год. 1346., био намесник у Требињу, док се Вукашин јавља год. 1350. као жупан у Прилепу. Вукашинов најстарији син, популарни Краљевић Марко, помиње се у историји први пут год. 1361., као посланик цара Уроша у Дубровнику. Народна традиција говори да је Марко био угледан писар на Душанову двору, а за Вукашина тврди, и она и најпоузданији извори, да је био венчани кум Урошев. Како је Вукашин дошао до своје краљевске титуле и власти претставља једно од још нерешених питања српске историје. Да је он потиснуо цара то се види по целом његовом држању, а то кажу и наши савремени извори. Али, са друге стране, упада у очи да се Вукашин не проглашава за цара, као Кантакузен уз Јована Палеолога, чији му је случај, можда, био пред очима, него да узима титулу краља, ону коју је Урош носио за живота Душанова. На једној фресци манастира Псаче налазе се Урош и Вукашин заједно; први као крупан леп човек са доста мушког израза, а други као старац, знатно мањи, са малим лукавим очима; обојица као владари, са приближно истим ставом и оделом, само Урош, као цар, са нешто више раскоши. И посланици су им се понекад јављали заједно, као у Дубровнику год. 1366. Касније дубровачке вести говоре да је сам Урош дао Вукашину краљевску титулу. Ми држимо данас да је Вукашин, као човек без много обзира, своје сувладарство више натурио, и да је цара бацио у засенак, а да није осећао потребе, видећи његову безопасност, да против њега употребљава оштрије мере. У народу је његова узурпација осуђивана од првог дана: једно стога што је рушила законити ред, друго што је Вукашин имао много противника, и треће што је доскора претрпео потпун неуспех. После се чак створило уверење да је Вукашин Уроша не само потиснуо са власти, него да га је лишио и живота.

Вукашин се прогласио за краља крајем год. 1365. На ту одлуку можда га је донекле натерала опасност од Турака и потреба да се према њима створи јак српски одбранбени бедем, који би бранио један владар од ауторитета, а не неколико узајамно слабо повезаних великаша, којима цар, лично неактиван, не може да послужи као пример. Турци су се у Тракији све јаче ширили. Год. 1361. пала је у њихове руке Димотика; од год. 1363. Адријанопољ ће постати турско Једрене; брзо за њим Турци узимају и Филипопољ, у који се смешта први румелиски беглербег. Турски хан Мурат (1359.—1389.), који је наследио свог од куге умрлог оца Оркана, беше владар велике способности и чврсто решен да одржи и развије турску власт у Европи. »Чинило се (казује један приказивач отоманских султана) да је презирао лаке победе и да је волео сретати опасност с озбиљношћу јунака, слажући тријумфе на тријумфе и учврстивши их на крају својом крвљу«. Ценећи добро ту опасност од Турака, византиски цар Јован покушао је да се споразуме са Србима и упутио је стога у Сер, царици мајци, удовици Душановој, патријарха Калиста, да почне преговоре. Усред тих преговора стари патријарх се разболео и умро је у Серу, где је и сахрањен. Сем тога, Византинци су у то време покушали да за борбу против Турака заинтересују папу и западне силе, и сам цар кренуо је у зиму год. 1365. у Мађарску да краља Лајоша придобије за свој план. Са нешто мало тамо добивене помоћи, помаган мало и од породице своје мајке, из Италије, цар Јован је ушао у рат са Турцима, али није постигао, при коначном обрачуну, никаквих успеха.

Вукашин је у својим комбинацијама и тражењу веза показивао извесне државничке способности, можда више него његов брат деспот Угљеша, коме Ст. Новаковић у свом делу Срби и Турци XIV и XV века приписује и сувише значајну улогу. Вукашин, који себе назива, потпуно у ставу владара, »господином земљи српској и Грцима и западним странама«, не помињући ниједном речју свој однос према цару, био је уствари само господар северне Маћедоније и једног дела Старе Србије са Скопљем и Призреном. На њ се наслања брат му Угљеша, који држи серску област, коју је добио на рачун царице мајке, потиснувши је, по свој прилици, одатле, и Драму, као мираз добивен уз благородну, уметнички веома даровиту госпођу Јефимију, кћер ћесара Војихне. Код Вукашина се јасно види тежња да свој положај учврсти добрим породичним везама. Једном од својих синова беше наменио чак једну девојку из породице Шубића, која је живела на двору босанског бана Твртка. Хтео је, очевидно, ради Душанових веза са Шубићима, да тиме дигне значај својој породици, и да, у исто време, ступи у ближе везе и са Твртком. Тај брак спречио је папа не дозволивши да се један »шизматик« венча са католичком племићком. Краљевић Марко узео је Јелену, кћер војводе Хлапена, главне личности у југозападној Маћедонији. Своју кћер Оливеру удао је Вукашин за Ђуру Балшића, а по некој, ближе непознатој вези био је краљев сродник и угледни охридски племић Остоја Рајаковић. Тако је Вукашин, захваљујући свим тим везама, постао најмоћнији династ Србије. Северне српске области, изнад Шаре, нису биле са њим у вези и нису му признавале власти.

Вукашинов пример заразно је деловао и на остале великаше. У западној Србији одметнуо се год. 1367. млади и обесни Никола Алтомановић из породице Војиновића, који је држао земље од Рудника, дуж Дрине, преко Гацка и Требиња са Конављем све до мора, и који је брзо ушао у борбе са свима суседима без разлике. Област око Мораве држао је кнез Лазар Хребељановић, човек одан царевима Душану и Урошу, у чијој су дворској служби дуже времена провели и он и његов отац. Око год. 1353. оженио се Лазар Милицом, ћерком кнеза Вратка, потомка Вукана Немањића, па је тако и непосредно ушао у владалачку породицу. Леву обалу Вардара држала су браћа Дејановићи, а Косово са Дреницом Вук Бранковић.

Као што се види, сва главнија властела имала је своје подручје, где се понашала као апсолутни господар. Цар Урош остао је владар без власти и готово гост у својој царевини. Колико је изгубио сваки значај и утицај види се најбоље по томе што је у јесен год. 1369. молио Млетачку Републику да она спречи Ђурђа Балшића у добијању Котора, јер он сам за то очевидно није имао снаге. Ствари су у Србији пошле сасвим лоше. Царев посланик у Млецима нудио је тада Котор Републици само да не би пао у руке одметнику Ђурђу, који га је опседао и са мора и са копна. Исто су то молили и Которани. Дошло се, ето, дотле да су се кидали делови још живог народног организма и да се наше народно подручје, ради домаће распре, нудило туђину! Најзад, у пролеће год. 1371., кад Млечани нису хтели да приме ту понуду и кад Которани видеше да од потпуно безначајног цара нема никакве помоћи, они, не хотећи ни по коју цену да дођу под власт Балшића, прихватише врховну власт мађарског краља.

Деспот Угљеша, човек побожан и пун пажње према калуђерској култури, велики ктитор Хиландара и обнављач светогорског манастира Симопетре, живо је настојао да изравна противности између грчке и српске цркве, настале после прогласа српске патријаршије. Хтео је свакако, као најизложенији српски династ према Турцима, да у својој области грчки елеменат што више измири са српским и омогући њихову искрену са-радњу пред непријатељем који им је заједнички. Да то постигне, он се није устручавао потпуно прихватити грчко становиште, према којем је проглас српске патријаршије и српскога царства био незаконит и да је Душан вршио отимачину туђег. Чинило му се да нема потребе бранити установу царства које се већ и тако срозава на очиглед свију. То схватање почело је да осваја међу Србима не само на југу, него чак и на северу, нарочито откако су учестали ударци и недаће за српску државу, што су многи приписивали изреченом проклетству. У биографији патријарха Саве говори њен писац, свакако српски калуђер, како се цар Стеван венчао на царство и прогласио патријаршију »не по закону ни са благословом цариградског патријарха, као што треба« него је то учинио »како не треба«. Мада је сам држао власт као посредно наслеђе Душаново, Угљеша је, осећајући свакако зазирање грчког становништва од српске власти, осуђивао Душаново цело дело, и војничко и државничко и црквено, као готово безбожничко. Преговори између деспота Угљеше и цариградске патријаршије завршени су у мају год. 1371. Они су, истина само за Угљешину област, донели решење спора са потпуном победом становишта грчке цркве. Из Цариграда је чак означен и митрополит за Угљешину државу, која се, на тај начин, издвојила из заједнице са пећском патријаршијом.

Изгледа да је деспот Угљеша прецењивао значај тог акта. У најбољем случају он је доносио само можда извесно умирење у његовој области, али саму љубав његових грчких поданика тешко да је Угљеша и са тим стекао. Постигавши то, он је, међутим, држао да је добио главни услов за успешну борбу са Турцима, мада је Византија тога времена, као замишљани савезник, пометена кризама разне врсте, једва била способна за ма какву акцију. Говори се да је Угљеша узео на себе иницијативу да изврши »изгнање Турака«, како пише савремени монах Исаија. Ну, против тога схватања говорило би у великој мери то што се краљ Вукашин у лето год. 1371. спремао на борбу са Николом Алтомановићем, који беше у сукобу са његовим зетом Ђурђем Балшићем, и што је са сином Марком и са својом војском јуна месеца био тога ради стигао код Скадра. Угљеша је за борбу са Турцима сигурно рачунао на помоћ свога брата. Ако он спрема скору офанзиву, како би могао пустити Вукашина да оде тако далеко? Друго, и још важније: Вукашин се са тога пута вратио хитно, не свршивши посао ради којег је пошао. То значи, по нашем мишљењу, несумњиво, да су или неке изненадне вести о турским припремама за скори напад (јер напада није било) или о неком веома повољном изгледу за борбу побудиле Угљешу да журно позове Вукашина натраг. Има мишљења да је Угљеша хтео искористити отсуство цара Мурата, који беше отишао на војну у Малу Азију. Тачно је несумњиво ово: да је српска војска сама потражила Турке, а да није одбијала неку турску офанзиву на свом подручју. Тачно је и то да је тај српски поход изведен без довољно припрема или бар без довољно припрема оба брата.

Краљ Вукашин и деспот Угљеша кренули су у борбу са великом војском, чији се број, можда претерано, наводи са 60.000 људи. Срби су се упутили према Једрену, што је свакако знак да су веровали у своју снагу и тражили одлуку на главном месту. Допрли су на свом походу до Чрномена, сада Чирмена, на Марици. Ту их једним ноћним препадом изненади турска војска, коју је водио искусни вођ Евренос, и порази их потпуно, 26. септембра год. 1371. Српска погибија била је страховита, добро запамћена и у народном предању тога краја и у народној поезији. Место борбе и данас се зове Срб-Синдиги, т. ј. српска погибија, а у народној фразеологији узречица »однела га мутна Марица« потсећа на ту кобну борбу, кад је та река


Ударила мутна и крвава,

Па проноси коње и калпаке,

Испред подне рањене јунаке.


У тој борби изгубили су главе и краљ Вукашин и деспот Угљеша.

Битка на Марици је један од најсудбоноснијих догађаја не само у историји Срба, него у историји свих Југословена и целог Балканског Полуострва. У њој је турска снага сломила свог најопаснијег противника и постала господар Тракије и Маћедоније. Узалудно би било говорити како та победа није била израз правих размера у снагама, да су Срби, још увек, претстављали према Турцима јачу војничку силу и да су страдали стога што поход нису довољно припремили и што за њ нису искористили ни све снаге у јужном делу државе, а камоли све уопште. То је узалудно просто стога што је турска победа, како показује даљи развој догађаја, била доиста потпуна. Она није тргла Србе да се, њом поучени, јаче збију и спреме нову брану за турско продирање, него их је обесхрабрила и готово растројила. Турци нису имали никаквих препрека више у целој Маћедонији. Србија је тим ударцем одједном сурвана у ред држава другог и трећег реда, којој је не само недостајала снага недавног Душановог времена, него и вера у њу. Одмах после тога делови дојучерање царевине морају да траже наслона код туђих држава и примају на себе вазалске обавезе; други постају турски подложници. Том битком почиње систематско турско подјармљивање Јужних Словена. Брзо развијена Душанова држава брзо је и пропала. Петнаест година (1331.—1346.) требало је да од младог зетског краља постане моћни цар, а тачно петнаест година требало је од његове смрти па до маричке катастрофе и слома његова дела (1355.—1371.). Разбијена у неколико малих, понегде међусобно завађених области, недовољно јаких по властитој снази не само за дела већег обима него и за успешан отпор, Србија се држала у тешком напору још једно столеће, а извесне њене земље и нешто мало дуже, али не више као држава смелих планова за будућност, него као болесник који се грчевито хватао да очува живот.

Српском невољом користише се не само Турци него и Грци. Одмах, у новембру год. 1371., узела је њихова војска град Сер и места око њега.

Наскоро иза битке на Марици, 4. децембра год. 1371., умро је и цар Урош. Његово тело, нађено случајно год. 1584. у запустелом манастиру код Шареника, налази се данас у манастиру Јаску, у Срему. С Урошем је изумрла мушка линија српских Немањића. Није се много дуже одржала ни грчка у Тесалији. Симеонов син, цар Јован Урош, калуђерска природа, одрекао се престола год. 1381. и примио је монашки чин: као монах Јоасаф завршио је живот године 1423.