Историја Југославије (В. Ћоровић) 1.7
| ←<< | ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ Писац: Владимир Ћоровић |
>>→ |
1. Акција Василија I Маћедонца. — 2. Византиски и романски утицаји међу Хрватима. — 3. Словенска служба у Хрвата.
Долазак на византиски престо Василија Маћедонца, год. 867., значио је за Царевину несумњиву добит. То је, истина, био »људска животиња, примитивна и сирова, са јаким страстима«, као што га тачно црта Шарл Дил, али у исто време и човек јаке воље, свестан циља, »вешт и срећан, и исто тако велики политичар«. Он је приближио Царевини не само суседне Бугаре, који су хтели да нађу наслона на Западу, него чак и удаљене Хрвате.
У далматинском Приморју стање није било довољно сигурно. У Хрватској је око год. 864. дошло до извесних сукоба, који су довели на власт једно лице ван куће Трпимирове, неког кнеза Домагоја. Поремећај власти изазвао је, поред осталог, старе гусарске склоности хрватских помораца, а ове опет енергичну акцију Млетака, год. 865., која је натерала Хрвате да обећају после тога вођење рачуна о млетачким интересима и да за боље јемство даду таоце. Општу несигурност појачавала су нарочито залетања арапских лађа у јадранске воде, доста честа током IX века. Кад је год. 866. један њихов напад, са дугом опсадом, угрозио Дубровник, обратише се становници града за помоћ свом цариградском господару. Василије, који је од Духова год. 866. био савладар цара Михаила III, нареди да велика византиска флота од сто лађа крене у Јадранско Море. Једним потезом извела се огромна промена. Тамо, на далеким границама Царевине, осетила се одједном њена снага, моћна и неодољива. Арапи се зачас повукоше, а сви градови Далмације одахнуше и осетише се више сигурни. Византија је том експедицијом показала свој несумњив интерес за ове области. И словенски кнезови из залеђа осетише конкретно врховног господара из Цариграда. Кад је Василије, у намераваном савезу са царем Лудвигом II, прегао да потпуно очисти Јадранско Море и јужну Италију од Арапа, он је год. 869. уз своју флоту позвао да учествују и своје поданике: Требињце са Конављанима, Захумце, и један део Хрвата с острва, све племена испод Неретве, докле је тада, под сигурно, допирала византиска власт. Дубровачка флота служила је као превозно средство. До заједничког савезничког напада на главну арапску поморску базу, на град Бари, није дошло, јер се цар Лудвиг у последњи час тргао од недовољно утврђеног савеза. Он је град Бари после узео сам, год. 871., уз помоћ својих хрватских поданика и њихових лађа. То је, као и учешће Хрвата, разуме се, још више раздражило Византију, љуту и иначе због раније неуспелог похода. Стога Грци нарочито искористише један догађај да казне хрватске помагаче Лудвигове и пре пада Барија. Год. 870. враћали су се папини изасланици са црквеног сабора у Цариграду из Драча у Јакин. На путу нападоше их и опљачкаше »словенски« гусари, углавном Хрвати и можда неки Неретљани, пошто су обоји почешће заједно оперисали, и одведоше их у ропство. Да освете тобоже то, а уствари да искале свој гнев, нападоше Грци на подручје Лудвигових поданика, па разорише неколико градова и одведоше у ропство доста душа. Грци су нападали само флотом и стога сигурно нису улазили дубље у унутрашњост. Хрватског отпора није било, јер се највећи део њихове флоте налазио под Баријем. Љут, цар Лудвиг се једним писмом цару Василију заузео за своје настрадале поданике и оптуживао је заповедника царске флоте, Никиту Орифа. Цар је, наравно, био на страни Орифиној, јер је његов поступак јачао поново углед Византије и у северној Далмацији. Огорчени Хрвати су, из освете или да се колико толико обештете, после повратка испод Барија нарочито нападали на Млечаие као на познате византиске пријатеље, и задавали им прилично брига. Млечани су морали чак молити папу да посредује код Хрвата и њихова кнеза, »најгорег словенског кнеза«, како су они звали Домагоја, да би напустили тај посао »морских харамија«.
Кад је год. 875. умро цар Лудвиг II, настаде борба чланова каролиншке династије око његова наследства, која је трајала готово све до краја год. 877. Њу је у великој мери искористио цар Василије да ојача свој утицај. Он је најпре натерао дотле углавном слободне Неретљане да признају његову власт и да са тим заједно приме хришћанство. Порфирогенит нам је оставио спомен да су Неретљани прозвани »поганим« стога »што нису пристали да се покрсте у оно време кад су се крстили сви Србљи«. Вероватно је, у исто време, цар почео деловати и међу Хрватима. Главни су му се посредници за све налазили у његовим далматинским градовима. Франци, забављени домаћим борбама, нису могли да му много сметају. Хрвати сами о њима не воде више много бриге; њихов кнез Иљко, можда син Домагојев, напада чак са флотом франачку област Истру; али, отуд је био сузбијен од млетачких лађа, јер се Република бојала њихова напада на своје подручје, посебно на Градо. Ови нападаји Хрвата на франачко подручје Истре дошли су свакако после ослобођења властитог подручја од њихове власти, која се после тога више не јавља.
У ово време покушаја нове оријентације код Хрвата, на њиховом престолу јавља се поново један Трпимировић, кнез Здеслав, који је, дошавши из Цариграда, са византиском помоћу потиснуо Домагојева наследника, око год. 878. Цар Василије је, прича његов унук, придобијајући Словене полагао на то да они »напусте своје старе обичаје« и приме грчке, а међу осталим нарочито да се више дисциплинују под влашћу нових кнезова, »архоната«, које им је он поставио из старих угледних породица, готово по њиховој жељи. Уствари, он је, колико се чини, довео на управу људе и породице који ће за свој положај имати да захваљују Византији и да се вежу за њу. Али, Здеслав, њихов кандидат у Хрватској, није се одржао. Домагојевићи, помагани, како се чини, и од римске курије, имали су у земљи доста својих присталица и они су, у мају год. 879., убили новога кнеза, а на престо довели Бранимира, можда члана или сродника недавно збачене династије.
Сукоб између присталица Здеслављевих и Бранимирових није потицао само из династичких мотива. Било је и крупних начелних разлика. Здеслав је био сав за византиску оријентацију; са њим су заједно, говори се изрично, дошли и грчки свештеници. Бранимир је, међутим, био за запад, за папу и Рим. У четири писма, писана од 7. до 17. јуна год. 879., папа Иван VIII хвали ревност Бранимирову, који му изјављује пуну оданост; свештеницима и народу хрватском казује своју радост што се враћају својој старој цркви и поручује им да их »грли раширеним рукама«; епископима далматинским пише да се врате »свом душом и драге воље« Столици Св. Петра, ккоја је глава и учитељица свих божјих цркава«, пошто су се од ње били одвојили. Ну, та писма казују и још нешто. Бранимир у својој земљи није без опозиције, коју папа изрично помиње. Далматински епископат колеба се између Рима и Цариграда, али нагиње више овом другом. Папа му стота поручује да ће га у случају потребе помагати, ако се »од стране Грка или Словена« предузме штогод због овог обраћања Риму. Али, у том погледу нема успеха. Сплитски надбискуп Марин још те године или на почетку наредне био је посвећен од византиског епископата, што је очити знак да је његов утицај претегао. Нински, односно хрватски, бискуп Теодосије био је, међутим, један од вођа папине странке. Ми немамо данас никаквих поузданих података на основу којих бисмо могли изложити како је овај цео спор даље текао. Сигурно је свакако да се Бранимир одржао на престолу, мада није био византиски штићеник; није сигурно само да ли је и отворено одрекао послушност цару Василију.
У Константина Порфирогенита саопштена је једна важна чињеница о односима далматинског романског градског и острвског становништва према Словенима. Узнемиравани од Неретљана кад су ишли да обрађују земљу на острвима, а од Хрвата кад су хтели да раде на копну, Романи се обратише цару Василију са питањем шта да раде. Он им нареди: да дају Словенима онај део који су давали његовим намесницима и да се нагоде са њима у миру, а византиском заповеднику да дају само нешто мало, форме ради, »тек да се покаже покорност и подложност ромејским царевима«. Отада плаћаху романски далматински градови и отоци словенским суседним кнезовима годишње: Сплит 200, Раб, Крк, Осор и Трогир по 100, а Задар 110 златника, »осим вина и других различитих давања«. Дубровник, чији тесни град нема места за винограде и њиве, култивише их на земљишту требињском и захумском и плаћа дотичним владарима као закупнину по 36 златника. Сам Порфирогенит сматрао је то давање као неку врсту данка. Цар је, очевидно, тражио неко компромисно решење, да задовољи обе стране и омогући миран саобраћај између градова и њихове залеђине. Тешко да је то моћни Василије учинио што би морао, како неки научењаци мисле, сматрајући Хрвате као независне или туђе поданике; он је овакву одлуку могао донети понајпре са намером да учини сношљивијим односе између својих поданика, избегавајући војнички притисак, који не би донео трајно смиривање.
Известан утицај на приближавање Хрвата источној цркви и њеним људима могли су, можда, донекле вршити словенско богослужје и словенска писменост. Словенски апостоли и њихови ученици, делујући у Панонској, свакако су радили и међу Хрватима. Свештеници, који су са Здеславом долазили у Далмацију из грчких области, несумњиво су знали словенски, ако већ и сами нису били Словени. Словенска служба ухватила је, дакле, међу Хрватима доста рано корена. Али, тешкоћа је у том погледу била ова: хрватски епископ и двор били су против византиског утицаја, а можда су трпели словенску службу; романско градско становништво и епископат били су за византиски утицај, али против словенске службе. Стога се ова налазила стално на муци, и сви уступци које су две странке чиниле једна другој вршени су углавном на њен рачун.
Византиски утицај у Хрватској, чисто политички до краја VIII века, није имао неких већих размера и није се много осећао, а овај у IX веку био је само једна епизода владавине Василија Маћедонца. Хрвати су, и по свом географском смештају и по целој културној традицији дотада, улазили потпуно у сферу и дух западне, римске, латинске и франачке цивилизације и у њој су и остали, исто као и Бугари у источној, поред свих тежња тога времена да је се ослободе.