Исповест краљице Леоноре (енглеска народна балада)
Исповест краљице Леоноре
| Исповест краљице Леоноре Писац: Војислав Илић |
— ЕНГЛЕСКА НАРОДНА БАЛАДА —
Седам дана у пучини јада
Болна ложи Леонора млада;
Умрла би — но да грехе зблажи,
Два монаха из Француске тражи.
Краљ дозивље своју свиту сјајну.
„Чујте — вели — чудновату тајну:
Нека сумња ђаволски ме дражи,
Што туђинце Леонора тражи.
То је чудно; па већ кад је тако,
Њену тајну напипаћу лако:
Као монах у двор ћу се дићи —
И граф-маршал уза ме ће ићи".
И с ужаса, што је душу сламô,
Граф-маршал се узневери само;
Така мисô, кад се слабо нада,
Беше доста, да му кураж свлада!
И непокој да би како скрио,
Главу диже, па прошапта ти'о:
„То је красно, преко мере красно!
Но, чујте ме, док још није касно:
Мене плаши њена света тајна,
Јако плаши, круно моја сјајна!
Зато чујте и у напред знајте,
Реч вам иштем, заклетву ми дајте:
Да не може омрзнути мене
Света тајна исповести њене;
Јер у свету збивају се чуда,
Кô у мору сплетака и Јуда".
„Граф-маршале, не стрепите јако,
Реч вам дајем — и остаје тако.
Ма шта рекла, погинути пре ћу,
Тврду веру погазити нећу!"
И кад вече полагано дође,
Краљ с маршалом Леонори пође;
И њихово увијаше тело
Калуђерско побожно одело.
И к'постељи, у засенку бледом,
Леонори приступише редом.
И рекоше, да су оци седи,
Тешиоци у болу и беди.
„О, ако сте из Француске збиља,
Ја се топим од среће и миља;
Ал' ако је Енглеска вас дала,
Онда ид'те — ја вас нисам звала!"
„Не, госпођо! Преко сињег мора,
Од Француске до овога двора,
Ми божански мољасмо пастира,
Твојој души да пошаље мира!"
„Онда чујте, и молите Бога.
Грех је први: поред мужа свога,
Ком сам клетву пред олтаром дала,
Љубила сам и графа-маршала."
„Грех је велик!" краљ ће рећи на то.
„Бог нек'пошље опроштаја за то!"
„Амин!" маршал полагано збори,
А чело му у пламену гори.
„Грех је други, што ми образ каља,
Спремала сам да отрујем краља;
Но несрећом срећни су што греше,
Те план овај осујећен беше".
„Грех је велик!" краљ ће рећи на'то.
„Бог нек' пошље опроштаја за то!"
„Амин!" маршал полагано збори,
А лице му у пламену гори.
„Трећи грех је, што ми душу пали,
Тај смо отров Розамунди дали
У Вудстоку, кад је с нама била,
Мирно чедо, Розамунда мила".
„Грех је велик!" краљ ће рећи на то.
„Бог нек' пошље опроштаја за то!"
„Амин!" маршал муцајући збори,
А све тело у огњу му гори.
„Свети оци, погледајте само,
На дворишту играју се тамо
Два дерана као јагњад мала:
Онај лепи — то је син маршала.
Онај други — то је сабласт права.
Шта је котô? Већа му је глава!
Па тек уши — управ' према глави;
Једном речи: магарац је прави!
И то чудо, и наказу таку,
У законом родила сам браку —
То је пород у часима брзим,
Ја га мрзим, као жабу мрзим!"
„Ја га волим!" краљ, који је ћут'ô,
Сад се трже и повика љуто.
И краљица, кад осети јаде,
Занесе се, издахну — и паде.
И краљ упре поглед у маршала,
Кад је љуба умирући пала.
„Граф-маршале", још му вели зао,
„Благо вама, што сам клетву дао!"
септембар 1882 год.
Извори
уреди- Војислав Илић: Сабрана дела, Лирско песништво 1872-1886, Вук Караџић, Београд, страна 139-141.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Војислав Илић, умро 1894, пре 130 година.
|