У Мисији (древно име иноплемни уста,
Земљи која дотле била нигда није пуста;
Јер Мезија и Мисија и Мизнија тужи,
Да је мати свим мужицка гди витаху мужи),
У Мисији, у држави родитељској муза, 5
Гортану мом није треба чужи богињ’ вкуса.
Мечтанија мом одавна нека ласте уму,
И срце ми не бдје туне к чувства моји глуму.
Ветха љета вмјештена су у вашем спомену,
Ветха љета нућа ваша к нами да окрену, 10
О сестрице, јелоносног дико Еликона,
Ви сте снишле, ја осећам, у матерња лона.
Обишле сте, по растанку, чудне дружбе Лина,
Посјетиле дрска чада ига Апенина,
Сједалишта иза Златног Луга постојана, 15
И код морем отлучени од света Британа,
Имале сте, по крајеви и Дубраве Черне,
И принесле даже престол у стране сјеверне;
Све сте видле, и осто је свуд траг вашег вида,
Вративше се, сад грлите ст’јене вашег зида. 20
Пришелнице, туђите се, видјет се не дате,
Позном родству, ко невјеште, спутно се јављате;
Но вашег су стопе свјеже божественог трага,
Наитија вашег свашто воспарује снага.
Свирјел моја сличније ми њекуд даје гласе, 25
И тучније с раченијем стадо злаке пасе;
Сав се предјел нешто мења, ни томе одавно,
Ближе небо, тља разботје, време стиже равно.
Кад залази, сунце пушта невечерне свјете,
Зора зору наткрашује, сумрак ноћи мете. 30
Јутра лепша пољу нашем свићу на полтаму,
Него негда Мојсеовом у рају Адаму,
И воздуси, и потоци, и птице по гају,
И одзиви из пештера, сва бодрост издају.
Правда вјечном гаданију, што су рекли стари, 35
Да пастиром благи бози лучше штедре твари,
Који чесност хране хотну, душу чистосерду,
И природно оцев вјеру бљуду всегда тверду.
Рано, касно, кад и с трудом неки мину в’јеци,
Прости да се ополчају опет человјеци. 40
Ова поља, мила доља од очинства дједа,
Већ су била, као глава задрјахљела, с’једа.
Дубраве су козне љезле до врхова гора,
Житељ са свог, страхом пронзнут, бјежо селског двора,
Попрестале код волова и шале тежака, 45
С удолија јасне пјесне једри дјевојака.
Све пажити, и благослов колики је Пана,
Што Помона воћа носи, дивјачи Дијана,
Колико год и Церера с класа сипље тука,
Све је турска разграбљала крволочна рука. 50
Нитидоста, да невично јунци иго вуку,
И јуноше под читапом своје племе туку,
Како водом огањ гасне, огњем гори с’јено,
Тако скверна похот цв’јели дјевическо вјено;
Нит’ супруга самог има с в’јенцем господара, 55
Нит’ у брату која помоћ сблажнени сестара;
Празник забвен по њивама красног чтити Ладу,
У веси је вопљ био, а ужас у граду;
Неки бјежо у дубраве јав оружје на се,
Тај отчизну оставио, да га чужа спасе; 60
Само куд су жадателству зароњени пути,
Гди под ништим колибами срећабоље слути.
У пастира овде-онде (ко пророци да смо),
Што год тише живљаше се, ми боље чајасмо:
Дочекасмо. Наши теку преобразно дани, 65
Боље данас него јуче, љетос него лани,
Нашим паствам завид’ла би стада са Евфрата,
Гумнам нашим у Либијипшеница сабрата,
Предиво је сербско тање, тлеточиви Ниле,
Твоје људи, наше носе (јесу што и) виле. 70
Јагњат’ наши превошоди Гедеона руно,
Фебе б’јело, румено би надјет могла, Јуно.
Р’јеке дају Инда плоде, планине утвари,
Зеља капље, ко роснога неба сунцем шари.
Вјеште баке свуд налазе соволшебне траве, 75
Асклепија не питају, мртве ц’јеле главе.
Лоза токе са холмова сладости низлија,
Сласт, што Лиеј побједитељ принесе Индија.
Аравија и Голконда, Китај до Јапона,
Мексик, Перу, Брасилија, Етиопска лона, 80
Нек остану, тко све жели, взрачни имен’ гласи,
Сербску нашу предовољно сокровиште краси;
Сокровиште, не таково да се роје блуди,
Но да живи, како наши, по природи људи.
Чудно време, време (мислим) да је исполина, 85
Тог успјеха (сумња) сама л’ чловјеческа вина.
И што видим, и што више даљни путник каже,
Све гаданом преобличју истину прилаже.
Није всује, ономадне жртвовасмо Пану,
Соко носећ са Авале јаворову грану, 90
Грану пусти, и гди падне, јаворсе сад крили,
И косови поља нашег, што су скрити били,
Ту одонда јато купе, гн’језда строје јавна,
Поју радост, рекао би, чајану одавна,
И кад поју, миле звуке свето јечи древо, 95
Пландишта се взигравају, земље миче чрево.
Такве жртве. теби, прости, подобају, Пане!
Такве одсад гледај те нам низпошиљај дане.
И ви нешто храбрите се, слатка чето, дјеве,
Мужате се, која боље, сербијиске неве! 100
Било овуд испод гора код покојни стада,
Било даље, како кажу, око Б’јелог Града,
Богиња се лова вашем крјепком струку диви,
Белона је једна била, ви сте чопор живи.
Шта ће из тог проче бити, ко зна, нек се нада, 105
Откако је, ево доста, земља мање страда.
Или Понта Амазоне басна код нас храни,
Или Спарта подунавској воскрешава страни!
Ил’ се враћа в’јек негдашњи Деукалиона,
Или жизни пастушеске вљудног Аполона! 110
Ја сам боље всегда ча’о, јер су бози блази,
Боље ча’о, јер су ништа пред божеством врази.
Веле да је за гр’јех отчиј небо казн’ дало,
Да гр’јеховно чада јазви оцев наши жало,
Т’јелом нису прегр’јешили, хребет је наш снажан, 115
Жалу духа, их глупости, није до нас сажан,
Но у сваком возодрасту може се умрети,
Сваки народ свим на чудо докле се попети,
Всегда кад се књига људски наврши судбина,
Бози дижу од тле себи человјека сина; 120
Одвијају и завјесу која и’ закрива,
Земљу тјеше, да одселе надеждно почива.
Внушавати бодро ваља што међ нами бива;_
Сваки да се шта прихвати, нитко не унива.
Часи су се приближили опет нашег Царства, 125
Часи лучши искушеног Сербљем государства.
Стр’јелодржац разгаљује Перун тме облака,
К обновљењу торжествија неба с земљом брака.
Које вишно зачатије весели година,
У Сербију жребиј носи с запустјели трина. 130
Кључило се на Олимпу отпре златног в’јека,
Није пиће вјечни богов’ забвенија река.
Собор њиов, досад внимав величеству своме,
С горе своје сад приниче к народу сербскоме.
Истину ми буди ласно сказати по реду, 135
Уста моја о небесним лагати не смеду;
Вјера ваља, колко се год вешт види чрезмјерна,
Ја крив нисам свидјетеља не имавши вјерна.
Рано бјаше, ја се дигнем да обиђем овце,
Хоћа рано, но ко негди да већ чујем ловце. 140
Пођем доље од обора, зора се ужаже.
Ил’ ја снивам, ил’ је тако што ми сепредлаже?
Обузме ме неки трепет, свети, јер ме блажи,
Очи моје мутне нису, нису ово лажи.
Да камо су, свануло је, у пољу пастири, 145
Камо наши с пастиркама овда вични пири?
Каква роса, шта л’ је ово? Огањ, влага жизни?
Поље наше јошт се незна у таквој новизни!
Призрак није, прониче ми сквозје плотно т’јело,
Осећа ли јоште когод ово чудно зјело? 150
Обратим се, пут наставим по првоме трагу,
У прсима чувствујући све то већу снагу.
Стадо нађем, и презнем се, јер ми јоште спава,
Нити гласи гди свирала, нит’ се пасе трава.
Шта ће бити, јабланови над колибом кр’јесе, 155
Што је дотле сјен бацало озарјава л’јесе:
Не знам, пређе на десно ли поћи ил’ на л’јево ,
Да возљезем тога јутра пророческо древо.
Будем горе, и внезапу, древност се помлади,
Гора гори вознасјела, до неба су грјади. 160
Сав ми предјел, ко под маглом, око мене мучи,
Испод мене јошт мрак ноћи, са мном зоре лучи.
Силна гора преда мном се на виспар протеже
Подножије све у диму, врх се с небом веже.
Нит’ је Оса ни Пелије, мостнице к Перуну, 165
Ни страшило египатском синајско бјегуну,
Већ планина с тмом тем тисјашч испештрена зв’језда,
(Нису зв’језде, но народа свију времен’ гн’језда).
Многе су се погасиле, нема већ ни трага,
Многим стоји јошт гдикоја само луча нага, 170
Неке блисте, као срасле, с пом’јешани жари,
Нека свиће изненада гди се друга квари,
Једне всегда по подломе подгорију пузе,
Друге снују с окрестнима дружеске сојузе;
Ова љезе на стрмоту, она доље тежи, 175
Та вишекрат помрчала зраке паки јежи;
Ина свуда обилази, и на свашто слути
Њој унакрст, до тјемена горе језде пути;
Како једне бистро сјају, те се клубом јачу,
Ове ближе возају се, оне ко да скачу! 180
Преко многи превлаче се другда ко облаци,
Другда им се, кад странпуте, позамрсе зраци.
И кад взором пригвождени’ све мотрим зјеница,
Ко да ми се зрак мојега преобрази лица;
Чувства ми се поразверзу плоти моје густа, 185
Испуне се вдохновен’ја и човеч’ја уста
Пронесе се шумнамолва, изнад моје главе,
Вострепећу и листвијем гране древа плаве,
Блисну луче с врха горе (луче, правда, благе)
И абије очи моје не имаху снаге. 190
Буде тихо и врх горе у златном облаку,
Облак сплетен, као в’јенац на красном јунаку.
Немезда је сирјеч небо над гором отперла,
(Немезис бје страно име, богиња немерла),
Иста врата тврди неба, подобије круга, 195
Спустила је као облак поврх горског луга,
Ту је богов’ судеиска храмина всевидна,
Ту вселене мзда дјелам штедра и постидна;
Тамо престол трисједални од златнога руна,
Мудре л’јево, десно Јуне, по среди Перуна, 200
Сјуду, сјуду тад богиња витко препасана,
Март у броњи и уокруг проча причта страна.
Јунино се дјело види, брижно Мудру пита,
Иште, да се судеб књига разгне давно свита:
Буде. И гле, Минерва си паладиј над’јева, 205
И абије из облич’ја свију слога с’јева:
Март се маши к своме копју, Плутон мошњу др’јеши,
Мане главом, да је доба, и Сатурн пљеши,
Пан ц’јевницу наперио (звали су и Пана),
Дијани је Луна пала, стид јој см’јех Дивана. 210
Меркуриј се за свој жезал, Церера за груди,
За трезубац хвати Нептун, свак по својеј ћуди,
При зачељу Вид се смије с руковет’ју луча,
Прама њега Ирис ређа низ Јунини кључа.
Тад гремитељ вдовлетворен загрли Немезду, 215
Да наредбе, и сам пође нову зр’јети зв’језду;
Једва пође, вселена се сваколика стресе,
Руком гране, оком ловим, куд свјетила кр’јесе
Нити видим, тарем очи, и ко да се будим,
И будим се, и на одру не знам шта да судим, 220
Летим брже из колибе, сјаје врх јаблана,
Ноћ бје прошла наступајућ јутро б’јелог дана;
Врси гора наоколо гобзују у жару,
И сва с вишем ко да радост трожествују дару,
Узнам и ја мога Вида и Ириду младу, 225
Сунце сјајно на востоку, дугу на западу.
Сан је, дакле, која вјера, што није на јави?
Што пожели, то се снива видовитој глави.
Маловјере, да с’ је твоме то духу одвило,
Клео би се да с’ је негли вјеждома ти збило. 230
Ти да узмеш небу силу наитија низу,
Хватајућ се всемогућства, које није близу!
Ајде, реци: Љествица Јаковља је сумна,
И седмери класи лажни за Египта гумна;
Реци, да је фараону будна шала била, 235
Што на брегу краве творе седмоустог Нила.
Страно јутро! И сам питам, је л’ све тако било?
И откуда да тољ небо на ме простре крило?
