Из ковнице изашав
| Из ковнице изашав Писац: Растко Петровић |
О шумо, горо, загрлим ли те јутрос бреза мирисних
Би стид ме века о коме причу усних:
Да отац је хладно погубио свога сина,
Па у сенци га закопао великог мога млина,
А да лав младунца свога закла;
Са паром шуме дишем и пару једног пакла
Густог.
О шумо, горо, напијем ли се жедан вина залуталог облака
Опет ме стид је неког дванаестога века.
Сним: богумиле гоне усана жеђју пуклих ко рака
И незаситљивих бола, уморних, самртних без лека;
И ту се животу сметало да тече,
да величанствено свиће јутро, а плодоносно леже вече
Моћно.
Чим у жудњи опасах бедра друмом журним кроз горе,
Стид ме би... видици, бескрај, пароброди запловише море;
А као тикве журне у пољу,
Као хлеб врућ, извором
Сањам.
Из ковнице изађох, навукох на себе небо ко кабан,
Под главу жеље старе, да одморим своје удове џина;
Около свуда пољана, словенски ветар хабан
Душе са гора. Желим да спим у среди летњих јазбина,
А међ зубе запало пуно звезда ко жита презрена
И руке су ми у кладенцима а недра пуно зелена.
Ноћас ја слушам топот љубавнога млина међ таласима,
Ноћас! месец студенац, месец реч из срца што се отисла,
Он диже мора; љубавно диже се плима.
Па шта? Ко да то није само понор, а у људима љубав!
О ви, што ситнији сте но скакавци упрегнути у кола цара,
Но варнице, ипак сте за мене бољка и жељка стара.
Човека љубим ја сада.
Ко да то није понор!
Човека.
Али, где живи он од неколико љубазних речи
Као од мало зрна лана;
У пролеће му се душа дрветима лечи,
У јесен је већ уморна и онда је сама.
Човек снева о љубави,
А љубав сања о летима без болова
И љубав сања о зимама без мразова,
Покаткад да је штета ранити
Невина срца: због тога ће се љубав пропити.
Обесиће се о крушку радо,
Нашто живот му овај;
Та више му се и не живи!
О једну једину крушку у шљиваку,
И ветар ће му њихати ноге у мраку,
Збогом! њему је добро и да се обеси
У зрелом неком воћњаку
Сред мрака
Без зрака,
Замро.
Конопац једини од њега носи срећу,
А скромно, место палата, настанити топлу врећу
Па у реку. О беде!
Рудници
Затрвени
У Боливији где је планина Сан Симон.
И живи од пабирчења осмеха
Као од два-три зрна пшенице:
Не нађе у тајни греха
Чари, па бескраја не нађе у звуку меденице.
Спрема се да умре.
А душа му је жалост и тад бескрајна:
О, кад би била бар пратња сјајна!
То тада на чудан начин сазнам
Да ми је душа раскидана на хиљаду крпа вековима,
А тело великим просторима,
Ко облак да сунчам своја тврда леђа на сунцу
Над Охридским језером и манастиром светог Наума.
Залутах разбојништво стечено у дружби са Словенима старим,
Одбацих поштење надајући се у боље дане,
Нисам хтео ишта да научим, нити за шта да марим,
да се ичега прихватим. Па ипак пун чежње јутра да сване
За славу и путовања, за славу и путовања, са друма
За корак једног детета, за покрет његов у ходу,
А аероплани и птице пролећу кроз облак
И цепају га ритмом дугих песама
Крај Охридског језера и манастира светог Наума
За мирни пут бескрајни и дубоку набрану воду,
Раскидам облак над вама.
Извор
уреди
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Растко Петровић, умро 1949, пре 75 година.
|