Из завршне речи специјалног тужилаштва
Поштовани суде,
Све напред наведено је само понављање онога што се налази у оптужници и у образложењу оптужнице. За ових годину и по дана колико траје суђење ништа се у тим наводима није променило. Годину и по дана слушамо покушаје одбране окривљених да оповргну све изведене доказе. Другим речима, теза одбране је да од 15. јуна 2000. године, преко 25. августа 2000. године до данас, стотине људи: сведока, полицајаца, тужилаца, судија, вештака различитих струка поступало у злој намери, а све са циљем да монтира доказе и ове окривљене означе као извршиоце тешких кривичних дела. Таква теза одбране је једноставно немогућа. У овом поступку на оптуженичкој клупи пред овим судом и пред грађанима ове земље не налазе се само овде окривљени. На оптуженичкој клупи је и сам бивши режим Слободана Милошевића. Наиме, као једини повереник националних интереса, намесник Нације Слободан Милошевић имао је правно неограничену власт из које је произилазила потпуно неограничена и високо персонализована доминација.
У таквом концепту владања сваки облик институционализовања политике је нестајао и на његово место је ступала приватизована државна доминација.
Режим је успоставио више структурних нивоа: такозване дворске интелектуалце, економску мафију, тајну и другу полицију, војску, владајуће партије, а све то са Слободаном Милошевићем и његовом супругом Мирјаном Марковић, као центром мреже и персонификацијом тог система.
Али оно што се у овој оптужници мора констатовати, што се пред овим судом мора рећи то је, да је бивши режим своју власт заснивао на представци нације коју одликује изузетна моралност али чија част и достојанство су у прошлости повређени, а која се мора повратити, дакле, на таквом коцепту чија логика подразумева право на насиље, па су се управо зато при таквој националној свести насиље и убијање јавили као нужно средство за успостављање националног бића.
На тај начин створен је један моћан и разгранат апарат који је користио све инструменте репресије ради остваривања пуне контроле свих, социјалне и политичке области живота. У тој контроли коришћени су и насиље и убиства, производиле разне идеолошке манипулације и креирале изопачене комбинације популистичке подршке и страха. А управо на страху и ратовању се заснивао опстанак режима.
Или, да то кажемо једноставније.
Ово није обичан криминални случај и ова оптужница није само оптужница против криминала, свима је јасно, и најширој јавности, да је реч о предмету против некадашњег врха државног режима. У томе је важност овог предмета.
Овом доказаном оптужницом објашњена је права природа начина владања и схватања власти и посебно доказано је да је та власт оличена у њеним најзначајнијим представницима била спремна и решавала своје политичке интересе убијањем политичких противника. И зато пуцњи у Ивана Стамболића и Вука Драшковића су пуцњи у право на другачије мишљење, дакле, на све оне који другачије мисле. Ко им је дао право да они одлучују о томе ко ће живети а ко не.
Правне последице вршења власти тог режима данас осећа сво становништво Србије, не само правне већ и све остале које се тичу обичног живота грађана.
Ово је морало да се каже у завршној речи.
Ово није политички став.
Ова оптужница није политичка оптужница. То и што је она против окривљених Слободана Милошевића, Радомира Марковића, Милорада Улемека, Небојше Павковића и других не даје јој политички третман, али она је, понављам, доказана оптужница против самог врха ранијег државног режима.
Све ово, целокупан кривични поступак и пресуда која ће се донети, имају правно историјски значај, да се никада не понови у овој земљи прилика да овакве особе попут оптужених буду на функцијама са којих се управља државом.
Ова оптужница и целокупан кривични поступак јасно показују да су, упркос опструкцијама, ово тужилаштво и овај суд способни да на ефикасан начин обаве своју дужност, а то је прогон учинилаца кривичних дела.
Нема горег злочина од овога, да онај ко је задужен да чува народ и државу, да он одлучује о животу и смрти грађана.
Уместо да се власт одржава помоћу избора, власт одлучује да се одржи ликвидацијама.
Грађани Србије сигурно нису заслужили такву власт. Није заслужио овај народ да представници власти отму бившег председника у мирној шетњи и да га зверски ликвидирају и да то зверство види цео свет на граници векова.
То је најгори и најнецивилизованији начин управљања државом.
Избор руководеће структуре таквог режима није случајан.
Наравно да је организатор свих организатора био Слободан Милошевић, али овде се суди оном делу организације који је намењен за убиства, организатору групе за убиства. Није случајно што је на то место доведен свршени ђак средње музичке школе коме је хоби аутомеханичарски занат који је после обијања продавнице побегао у иностранство и после две године лутања завршио у Легији странаца. Тамо сте успешни ако вас ништа не дотиче. Тамо убиство није злочин. Тамо је убиство извршење задатка.
Тврдња одбране ће сигурно бити, зашто се предао ако је крив. Када им се кула од карата руши, када су притерани у ћошак, претила је опасност да ће припадници те организоване криминалне групе проговорити и срушти све, онда се креће у противнапад, у пробој. Али ово није афричка пустиња.
Није случајно ни да је на чело службе Државне безбедности доведен човек који пре тога у тој служби није провео ни један једини секунд. Сада, на крају овог поступка ми је, видевши о каквом се човеку ради, потпуно јасно зашто је он окривљени Радомир Марковић на то пристао.
Пошто нису дорасли месту на коме су се налазили, онда је било лако њима манипулисати, онда је лако издавати наређења, ма каква она била. Окривљени се представљају као храбри, заштитници српства, чувари нејачи, па где је та храброст била када је требало одупрети се таквом режиму. То би била храброст а није храброст отимати мирне пролазнике, везивати их лисицама, стављати у комби, обмотавати селотеип траком, држати их пет минута поред раке коју копате и пуцати му с`леђа у потиљак и све то да би се додворили вођи. То никада и нигде није била храброст.
Такви поступци у вредносном систему не подводе се под храброст нити могу издржати вредносну оцену јунаштва.
Због тога сврха овог поступка је не само кажњавање починилаца злочина, већ враћање вере у правду и цивилизацијске вредности.
Овај процес са великом пажњом прате људи који живе у Србији, десетине хиљада младих који су захваљујући таквом режиму отишли из Србије и живе у нади да ће се сазнати истина и у овој земљи завладати правда, да их више неће бити срамота да кажу одакле су. Исход овог поступка ће бити поука и порука за све.
Ово су речи које би требало да замене сувопарни законски текст о генералној превенцији. У могућност индивидуалне сумњам, мада, ако је неко од окривљених решио да се ослободи осећаја кривице, сада је прилика. Ради се о људској, о етичкој категорији. То нам уосталом и Кант саопштава. На небу звезде а у нама морал. По томе се управљамо, ако тог морала нема, онда сте у друштву Нерона, Лејди Магбет, Геринга.
Судимо организацији за убијање односно одреду ДБ-а намењеном за ликвидације, али шта је са организацијом или њеним деловима који су били или су још увек у економији, правосуђу, полицији, медијима, политици и која у страху да не буде откривена, подржава овакве одбране окривљених и одржава их у заблуди да ће се све по њих повољно решити. Ништа се неће повољно решити. Напротив, биће обележени и они и чланови њихових породица за сва времена. Још једном понављамо, ово је прилика да окривљени сами разреше сложеност овог проблема у своје име и у име својих породица. Нека нам кажу шта је било, шта су урадили. То је боље него извршавати задатке беспоговорно, то је боље него чувати власт од народа, то је боље него стварати атмосферу да ће владати заувек. Ако то не ураде, тој осионости, недодирљивости, окрутности, бахатости, неморалу, непоштењу и упорности одговара само максимална казна. И да поновим још једном, не суди се јунацима, јер јунаци не убијају с`леђа везане, саме, немоћне. Јаки су у групи а појединачно, појединачно се плаше, чега, губљења имовине, повластица, бенефиција.
У овом тренутку ниједна институција у земљи не брани земљу у тој мери као што то ради овај суд. Ваша одговорност је утолико већа али те одговорности се не треба бојати. Напротив, историја је забележила зло, историја очекује одговор. Одговор овог суда треба да буде такав да не падне под удар историје. Све што није адекватан одговор на зло режима Слободана Милошевића, историја ће осудити.
И на крају, дозволите ми да прочитам део образложења Суда у Јерусалиму приликом изрицања пресуде Ајхману: “Претпоставимо, аргумента ради, да вас је само зла срећа учинила добровољним инструментом у организовању убијања. Али, и даље стоји чињеница да сте извршавали, дакле, активно подржавали, политику убијања. Јер, политика није дечија игра, у политици су послушност и подршка једно исто. И као што сте ви подржавали и спроводили политику одбијања да се свет подели с јеврејским народом и народима многих других земаља, као да сте ви и ваше старешине имали икакво право да одлучујете о томе ко може а ко не може да живи на овом свету, тако ми сматрамо да нико, ниједан припадник људског рода не може пожелети да дели свет са вама.”
Наравно, смртна казна је укинута. Али, и казна од 40 година окривљенима даје право на живот. Ивану Стамболићу је то право одузето.
Текст је преузет са Б92: [1]. Као дело запосленог у правосуђу Републике Србије током обављања својих дужности, овај говор је у јавном власништву.