Војислав Илић
Википедија
Википедија
Википедија има чланак у вези са овим текстом:


Из бележника
Писац: Војислав Илић


1.
Слободна земљо, по којој се крећем,
Славићу тебе увек, кô и сада,
И твоја поља, окићена цвећем,
Где пасу твоја свилоруна стада.
У теби влада ред и благостање,
Па и твој народ нарави је ретке:
Забава му је - коло И певање,
А занимање - сточарство и сплетке.
Он се у томе извежбô толико,
Да га под сунцем не надмаша нико.

2.
По теби реке беласкају хладне,
(Једна се од њих Чемерница зове)
По њима лети, када сумрак падне,
Брђани дођу и пастрмке лове
По сву ноћ драгу... Сребрни таласи
Суморно бију о обале мирне,
И трска шуми и трепере гласи,
Поноћни лахор кад је крилом дирне;
А чамац лети и таласе реже,
И једнолика песма се разлеже.

3.
Ах, шта сам пута у јулијске ноћи
Блудио самац крај пустих обала,
И слушô песме по тавној самоћи,
И шум и жубор разиграних вала...
Плаво Дунаво, сећаш ли се мене,
И да ли чујеш познаника стара
И ви, обале, цвећем покривене,
И ви, колибе убогих рибара?
Давно сам ваше напустио вале
За друго цвеће и друге обале.

4.
Судба је хтела да се страшно шали,
И оборила је громове на мене;
И моји дани, као бурни вали,
Разбијаху се о гранитске стене.
Несрећна љубав беше свему весник!
Истина, отад даде ми се згода,
Те политичар постадох и песник,
Велики песник свога малог рода;
Сад благостању не надам се вишем,
С успехом вексле и стихове пишем.

5.
Тамо, где Дрина кроз питоме стране
Са бурним током орошава цвеће
Жалосна врба где савија гране,
И бео лелек на спрудове слеће
Потражих мира. Слушајући вале
Ја сам, суморан, забављô се с тиме;
И с виком терô преплашене ждрале,
И њено слатко спомињао име,
И дан за даном терао у лову,
И певô песму отприлике ову:

6.
„О крива Дрино! Ти си красна река
(Ниси ни бурна ни луда, да речеш).
Ал' какав бол те гони издалека,
Те тако криво са тутњавом течеш?
Несрећна љубав да л' и тебе гони,
Те плавиш пола и обале росне?
Твој бурни талас твоје међе рони
Измеђ Србије и јуначке Босне.
Шуми, ах шуми, с благословом бога
Нека нам уши оглуну од тога.“

7.
Обуци, музо, свечано одело,
Свечана ј' песма, коју ћу почети;
Суморан глас ће бити кô опело,
Ил' као уздах, што из груди лети.
Сутон је пао... Дан и сунце оде,
Ал' душа с тугом светлости се сећа.
Упалићемо буктињу слободе
Место лојаних новинарских свећа
А њезин пламен није тако мали,
Он може, музо, небо да запали!

8.
Тугу ћу своју поклонити роду
И гробовима отаџбине своје,
Да силно јекне усклик за слободу
С усана твојих и са лире твоје.
Безумно, страсно, са смехом и плачем,
А оружани мржњом на тиране,
С буктињом, лиром и са бритким мачем,
Прославићемо осветничке дане
И као звона грмићемо тада
Са равних поља и са барикада.

април 1888.

Извори

уреди
  • Војислав Илић: Лирско песништво, страна 82-84, 2. књига, Вук Караџић, Београд.


 
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Војислав Илић, умро 1894, пре 130 година.