Изгубљеној нади
Писац: Драгутин Илић





            
Изгубљеној нади

К'о последњи листак са увеле гране,
Кад га јесен хладна са вихаром коси,
И летећи с њиме кроз пустоши равне
Далеко, далеко, у неврат га носи:
Утргнута надо, мој увели листе,
И тебе су тако отргнули веће.
Са вихаром страшним, што надамном хуји,
Срећа младих дана губи се и леће.
Све, што мило беше у животу томе,
Далеко се негде испред мене клони,
Као хучна река са високих гора
Што пред собом храшће сатире и гони.
Ти једина само у сумору мрачном
Вила си се ведра, као звезда јасна
Кроз облаке тамне када зраком сине
И весело небом затрепери красна.
И светлошћу благом, на сну ил на јави,
Лепше си ми некад прорицала дане;
Моја звездо јасна, тебе више нема,
Да са душе гониш облачине тамне!
Све је пусто, немо, у поноћној сети
Око мене сени витлају се, гоне,
И летећи страшне некуда ме вуку,
А вечерња звона, звоне, звоне — звоне!



Извор уреди

  • Стражилово, број 1, година 3, 1. јануар 1887, Нови Сад, стр. 1.


 
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Драгутин Илић, умро 1926, пре 98 година.