Избирачица/1
| ◄ Насловна | ПРВА ПОЈАВА | ДРУГА ПОЈАВА ► |
ПРВИ ЧИН
Укусно намештена соба у кући Соколовићевој
ПРВА ПОЈАВА
СОКОЛОВИЋ, ЈЕЦА, МАЛЧИКА И САВЕТА
(Малчика стоји пред великим огледалом и намешта се. Око ње стоје отац и мати јој. С десне стране седи Савета до клавира и шије.)
МАЛЧИКА (пред огледалом): Стоји ли ми добро ова хаљина?
СОКОЛОВИЋ: Красно, дете моје, као да је саливено!
ЈЕЦА: Изгледаш у њој као од шећера, 'рано моја! Могла би се и краљица пред тобом постидити!
МАЛЧИКА: То није истина, мени плаветна боја не стоји добро!
СОКОЛОВИЋ: Али, дете моје...
МАЛЧИКА: Ту нема али... Ја, ваљда, најбоље знам!
ЈЕЦА: Малчика има право да јој плаветна боја не стоји добро.
СОКОЛОВИЋ: Тако!... Ја нисам знао... Мислио сам ко...
МАЛЧИКА: О, није баш ни тако, мени свака боја добро стоји!
СОКОЛОВИЋ: Видиш, жено! Ал' ти увек мораш да се мешаш у оно што не разумеш, само да једиш моју лепу Мицику.
МАЛЧИКА: Нисам ли вам већ сто пута казала да ме не зовете Мициком!
СОКОЛОВИЋ: Опрости, дете моје!
ЈЕЦА: Дабоме, сада опрости кад је већ речено! И онда јој кажеш да је ја једим.
СОКОЛОВИЋ: Ти да, ти је једиш!
ЈЕЦА: Ко, ја? Ти је једиш!
СОКОЛОВИЋ: То није истина!... Ево, нека каже Малчика.
ЈЕЦА: Добро, нека каже. Је ли, дете моје, да твоја мати тебе не једи?
СОКОЛОВИЋ: Кажи, дете моје, кад је тебе твој отац једио?
МАЛЧИКА (срдито): Боже, боже! Човск би с вама свиснуо од једа! Зар ви немате другог посла, већ морате да сте овде око мене као стража! Гости који час да дођу, а вас није ни бриге!
ЈЕЦА: Али, дете моје, ја сам већ све уредила!
МАЛЧИКА: А крофне? Зар ће крофне нарасти поред оне луде куварице?
ЈЕЦА: Имаш право, дете моје! Морам ја то сама надгледати. Идем одмах у кујну. Збогом, драго дете моје. Ако ти ова хаљина није по вољи, а ти обуци другу. Хвала богу, имаш доста хаљина! (Оде)
МАЛЧИКА: А ви, отац? Ви се ништа не бринете!
СОКОЛОВИЋ: Ја сам се за све постарао!
МАЛЧИКА: А јесте ли се иза то постарали да Јован, док сте ви овде, не попије пола бермета?
СОКОЛОВИЋ: А, неће Јован!
МАЛЧИКА: Дабоме, ви увек браните вашега Јована, ја никад немам право!
СОКОЛОВИЋ: Боже сачувај! Како ти не би имала право?... Ја сам само мислио; ал' кад ти кажеш, онда идем одмах. Само се немој једити! Знам да ти јед поквари апетит, драго дете моје! (Оде.)
МАЛЧИКА: Хвала богу!
САВЕТА: Драга Малчика, мени се чини да би ти могла мало блажије поступати са твојим родитељима, јер...
МАЛЧИКА: Доста, доста! Знам већ шта хоћеш да кажеш. Твоји родитељи тебе тако воле; све ти чине што год зажелиш, и тако даље, и тако даље.
САВЕТА: Па зар не бих имала право?
МАЛЧИКА: Право? Може бити; али шта је мени стало до тога! Ја чиним оно што ми је по вољи. Не били ме томе научити.
САВЕТА: Али ја бих ипак рекла...
МАЛЧИКА: Манимо се тога разговора и пређимо на што паметније, на пример, да ти кажем ко ће све данас к нама доћи. Или можда већ знаш?
САВЕТА: Не знам.
МАЛЧИКА: А ти чуј, прво и прво, доћи ће породица Тимићева, и то господин отац, госпођа мати и госпођица кћи. Несносан трио!
САВЕТА: Зашто? Милица је пријатна девојка.
МАЛЧИКА: О, мани је, молим те, сушта сентименталност! Па је још и заљубљена!
САВЕТА: Не знам.
МАЛЧИКА: Ал' ја знам, па да би и ти знала, казаћу ти да је госпођица Милица заљубљена у господина Штанцику.
САВЕТА: То не би био рђав пар људи.
МАЛЧИКА: Може бити, само што то неће бити пар људи.
САВЕТА: Из узрока што је господин Штанцика заљубљен у тебе? Је л?
МАЛЧИКА: Кажу, драга Савета, тако кажу само. Ја о томе још нисам званично извештена. Уосталом кад је реч о господину Штанцики, могу ти рећи да ће и он доћи!
САВЕТА: Била сам сигурна.
МАЛЧИКА: Моћи ћеш дакле мотрити је ли заљубљен у мене.
САВЕТА: То ћу оставити Милици. Па ко ће још доћи?
МАЛЧИКА: Доћи ће још и господин Тошица. Ха, ха, ха!
САВЕТА: Ти се смејеш?
МАЛЧИКА: Зар он теби није смешан? Зар не знаш да је тако кратковид да не види ни корака испред носа!
САВЕТА: Да, да!.., Мало је кратковид.
МАЛЧИКА: Мало?... Ти то зовеш мало; кад је ономад пољубио Јована у руку, јер му се учинио мој отац! Ха, ха, ха! Ја сам хтела пући од смеја, а он, сиромах, поцрвенио до ушију.
САВЕТА: Ти си сувише немилостива према њему, а он сиромах, све трпи.
МАЛЧИКА: Мора, кад је у мене заљубљен.
САВЕТА: Дакле, у реду заљубљених број други.
МАЛЧИКА: Ипак по реду није други.
САВЕТА: Тако?... Колико има још пред њиме?
МАЛЧИКА: Не зна се још! Али да идемо даље. Најпосле ће доћи још и господин Бранко.
САВЕТА: И он ће доћи?
МАЛЧИКА: Како ти то нагло питаш.
САВЕТА: Ја? Не би знала зашто. Он је за мене као и сваки други, изузимајући што је пријатан, а то ми годи као што то годи и сваком другом.
МАЛЧИКА: Имаш право, Бранкоје врло пријатан човек, те ће свакога задобити за себе.
САВЕТА: Ти се радо занимаш с њиме?
МАЛЧИКА: Нећу да тајим; рекла би’ шта више, да ми се допада.
САВЕТА: А да се ти њему допадаш, о томе и не сумњам!
МАЛЧИКА: Мислиш? Нећу да поричем само из учтивости. Уосталом видићемо.
САВЕТА (за себе): Да, видићемо.
МАЛЧИКА: Него, ја би' рекла да гости већ долазе.
САВЕТА: Долазе заиста. Идем да јавим стрини. (Оде)