Иде Рада са белила

Иде Рада са белила,^[1]
Стојан иде са орања:
„Стан, почекај бела Радо,
Да те нешто верно питам:
Какви теби гости дошли?“
— „Мајци сејке, мен' су тејке,
Мајци браћа, мен' су ујци.“
Стојану се неверица,
Неверица лака чини,
Па отиде по вечери,
По вечери на пенџери.
Рада стоји уз девери!!
Како се је наљутио,
До три пут је ускочио,
У градину где је дошла
Рада цвеће да набере,
Да накити те девере.
Стојан скочи главу јој отсече.
— „Ој Стојане, ти Стојане,
Кад си мени ноге оставио:
Ја ћу опет светом ићи,
Ја ћу опет главу наћи;
Јер ја имам и за 'вицу,
И за 'вицу из горице,
Из горице танку вилу.“
Ал он скочи ноге јој отсече
Беле ноге до колена
Беле руке до рамена:
— „Ето т' Радо бела света,
Ја ћу лако и без тебе,
А како ћеш ти без света,
Кад си веру погазила?“

Имена лица од којих су забележене песме

Баба Мара из села Видровца.

Напомене

1. Место где се платно бели.

Извор

• Станковић, Ж. 1951. Народне песме у Крајини. Музиколошки институт САНУ: Београд., бр. 17, стр. 22-23.

• Драгољуб Симоновић: Народне песме из Источне и Јужне Србије, Београд, 1988., стр. 296-297.