Игуман Саво и седам патријар’а5
Велик ми се народ састануо,
У Призрену граду бијеломе,
У бијелој Петковачи цркви,
У неђељу на Васкресеније,
У олтару седам патријар'а,
Међу њима Саво игумане,
На златне се штаке наслонили,
А просули бијеле перчине,
Расклопили часно Еванђеље,
Одслужили тајну летурђију,
Кад свршила тајна летурђија,
Пред црквом се народ уставио,
На пољани коло ухватише,
Поскочише момци и ђевојке,
Те окрећу коло наоколо,
А пјевају пјесме умиљате.
А да видиш седам патријар'а,
И пред њима Сава игумана,
Изађоше из бијеле цркве,
Пак рдоше у_нове ћелије,
Посједаше један до другога,
а млађи им каву послушиже,
Послужише каву и ракију,
Устадоше седам патријар'а,
Па на пенџер промолише главе,
Па гледају момке и ђевојке,
Ђе окрећу коло наоколо,
И пјевају пјесме свакојаке,
Припјевају Србе и Српкиње,
Онда рече седам патријар'а:
»Господине, Саво игумане,
Ти си пуно љета запамтио,
И видио доста Србадије,
Је ли икад племенита била,
Како ова Србадија славна?«
А вели им Саво игумане:
»Браћо моја, седам патријар'а!
Добро нам је прије и послиЈе,
У народу што је прије било,
То не треба данас помињати.«
А вели му протопоп Неђељко:
»Господине, Саво игумане!
Ја те молим и руку ти љубим,
Ти дозови ђака самоука,
Нек изнесе књиге старовинке,
Да видимо шта нам књиге пишу?
Чија ли је слава натхватила?
Што у наске славна слава има,
Так'е славе у другога нема!
Расклопи нам књиге старовнике,
Да видимо, наша брадо златна,
шта ће наша ђеца дочекати?«
Кад то зачу Саво игумане,
Стар је Саво љуто остарио,
Бијела му и глава и брада,
А два брка кајно два голуба,
Он дозива ђака самоука;
»Самоуче, моја права слуго!
Дохвати ми књиге старовнике,
Да видимо што нам књиге пищу,
'Оћемо ли дуго царовати,
Нашу славу дуго славновати?«
Кад то зачу ђаче самоуче,
Дохвати му књиге старовнике,
А старац их рукам' прихватио,
Расклопио, па их пољубио,
Гледа књиге два пуна са'ата,
Кад на трећи са'ат наступио,
Од очију сузе проточио,
Грозне сузе низ бијело лице,
Забоље га у њедрима срце,
А пита га седам патријар'а:
»Игумане, наша брадо златна!
Што ти ридаш, што л' сузе прољеваш?«
А Саво им тихо говорио:
»Патријар'и, моја ђецо драга!
Старе књиге рђаво нам пишу:
Наша ће се браћа посилити,
Па нафору с коп.ъа узимати;
Срб ће Србу невјеру чинити,
У томе ће изгубити царство,
На Србе ће завојштити Турци,
Турци ће нам преузети царство,
Узети нам славу и државу,
Нашу браћу ногам' погазити,
Намастире цркве порушити,
Покупити и сребро и злато,
Расковати булам' на ђердане;
»Наша ће се браћа упуштити,
Про закона посте омрсити,
Један другом закон о'совати,
Наши пости мрсит се не даду,
А наш закон соват се не даде,
Тешко томе ко то погријеши,
И Србину кад закон преступи;
То ће Турци једва дочекати,
Ђе ће браћа закон погазити,
Млога ће се браћа истурчити,
Млога луда чеда заплакати,
То ће браћи нашој тешко бити,
Ал' се неће моћи придобити,
Док се Срби у слогу не сложе,
Пак за стару славу не прихвате,
Српске посте по реду испосте,
Све проклете 'совке не потуре,
Што је Србе кад 'совало Туре,
То ће неко, браћо, дочекати,
Али ће се многи напатити,
Од нашега српскога народа,
Док се врати слава и слобода.
Радују се у горици 'тице,
Пак и жарко на истоку сунце,
Када служе по народу цркве,
Кад се поји црквено пјеније,
Браћа чине за здравље деније,
И за здравље и за грешне душе,
Који желе царства небеснога,
Да помену и још кога свога.
Благо Србу, који закон чува,
Тај уза се и другога чува;
Када пази млађи старијега,
И закону када вјерно служи,
Србин може да никад не тужи.«
Кад то рече игумане Саво,
Старовнике књиге затворио,
Затворио, па их оставио,
Кад то зачу седам патријар'а,
Од очију сузе проточише,
Игуману руку пољубише,
Те овако њему говорише:
»Бог ти дао, игумане Саво,
Бог ти дао здравље и весеље,
Твојој души у рају насеље!
Што желио, жељу испунио,
Душа ти се раја нагледала,
К'о травица сунца нагријала,
У ћивоту тело почивало,
Не желио царства небеснога,
Поменуо и још кога свога.«
