Ивањско, ивањско, цвеће рујно

Ивањско, ивањско, цвеће рујно!
Цвеће рујно петрањско.
Петрањско цвеће плаветно,
Иван га бере те бере,
Петар га плете те плете,
Купал га Коледу даје,
Коледу брату својему.
Даје га мајки Купала
Купала мајки Живбожи:
Иванова стара мајко!
Је ли Иван дома?
Одговори стара мајка:
„Отишо је на орање
Још на Видов-дан,
Па је реко кући доћи
Баш на Петров-дан,
И донети киту злата
Родне пшенице
Те пшенице, те белице
Тог леба бела”[1]

  1. Ову певају у Срему, Бачкој Банату, Славонији и Далмацији, момци и девојке кад барјаке носе. Носе по три барјака од црвено рујне, плаве и беле боје. Највећи, носе по среди па онда један напред, а други остраг. Кад се из ливада враћају, увече Иван-дана, метну барјаке и венце на цркву па сутра-дан рано сваки свој узме и носи кући. Идући овако са барјацима н венцима певају непрестано до цркава и домова.

Извор

уреди

М. С. Милојевић. 1869. Песме и обичаи укупног народа србског. Обредне песме. Државна штампарија: Београд. стр. 1-2.