* * *
Иван-бег и Ружица ђевојка
Полећела два сива сокола
Преко оне високе планине,
И падоше у гору зелену;
Траву пасу, с листа воду пију.
То не била два сокола сива, 5
Већ то био бего Иван-бего
Са Ружицом лијепом ђевојком.
Проговара бего Иван-бего:
„О бога ти, Ружице, ђовојко!
Јеси л’ боља кад си боловала? 10
Јеси л’ јадно срце умирила?“
Ал’ говори Ружица ђевојка:
„Нјесам боља кад сам боловала,
Нит’ сам јадно срце умирила;
Хоћу, јадна, брзо умријети! 15
Не умирем од моје болести,
Већ од тебе, туђина јунака;
Јер су други облагали мајци,
Да си моје обљубио лице
У мом двору, на моме душеку. 20
А ја сам се залуд заклињала,
Да те никад ни виђела н’јесам,
Него једном на водн студеној
Кад заиска у кондиру воде, —
Ти заиска студене водице, 25
Ја ти дадох вина црвенога;
Вино попи а кондир ми сломи.
Са тога ме, ето, мајка кара.“
Забиљежио: Вељко Радојевић.
|
|
Референце
Извор
Босанска вила, 1889, година IV број 8. Сарајево, 15. априла 1889, стр. 123.
