Зора (1906)
Разгорила се зора на висини,
Широки пламен по гребену засја.
Устај и пођи! Тамо, у даљини,
Гдје пољем тече шум дрвља и класја,
У тамном лишћу гдје слатки плод руди,
Гдје свака биљка збори гласом тајним,
Тамо далеко од вреве и људи
Утјехе има болима бескрајним.
Отвори срце небу благодатном,
Потоку, роси и лептиру златном
На ружу када уморан малакше;
Праштај и моли за себе и оне
Што љутом мржњом киње те и гоне,
И дуго плачи, и биће ти лакше.