Знам и не знам
Знам, Енеас да је химбом
Лукаве Јуноне
Поста' пл'јеном наручаја
Прекрасне Дидоне;
Али не знам, ког богића
Ил' божице које
Притрвицом — ја допадох
У вериге твоје!...
Па знам и то, да Енеју
Није тешко било,
Вишњом вољом да напусти
Дидонино крило;
Али која божанствена
Премогућа рука
Да отргне — брижна мене
Од твог вилин-струка!...
И знам, да је удес гања'
Анкизова сина,
Да обнови суђен пр'јестô
На земљи Латина;
Ал' ја Троје не изгубили,
Ни Лација жудим;
Па ћу вјечно зар остати
Роб при твојим грудим
Љубећи их? . . Вај! шта рекох!
Кад и мени виче
Гром удеса: „Не варај се,
Жалостан пјесниче!
И љубав је: машта, сјена
И прелазна јава;
Озелени — па увене
Ка' на пољу трава. —
„Данас гори ка' на огњу
Невољна Дидона;
Сутра мине — ка' Енеас
За валове она.
У грчевну загрљају
Данас ти се тали;
Сутра ти се испред очи
У понор стровали.
„Данас пламти, данас с'јева
Данас жаром жари;
Једним махом сутра 'згину
Сви њезини чари.
Данас би је благу, склону
Око прста смота' ;
А кад сутра, — издала је
Сва њена доброта." —
Ето, моја миљеницо!
Што нам љубав значи,
Кад је сунце постојанства
Не грије ни зрачи ...
Час је љубав: — будне, мине;
Ал' тај часак сами:
И опет је ам' на земљи
Рај, — најсладји нами.