Басне поју древле светло ( да ли је уклето?),
Величају златног в’јека време као свето,
Златно време, гди с’ пастири бози селствоваху,
Плоди земље пишча људем, вода пиће бјаху;
Гди рогозом пољски ходећ препојасан житељ, 5
Шупље древо имађаше ил’ вертеп в’ обитељ;
Благо њино у здравију и миру стојаше,
И све среће преимућство убожество бјаше.
Тако басна из старине, нова ино каже,
Да чујемо - та си име истине прилаже! 10
Данаске је св’јетло време, златног в’јека дани,
Гди је злато всемогуће, нит’ му се што брани.
---------------------
--------------------- 15
---------------------
О, наши су, вјера пјесни, управ златни дани,
С’ златом свашто превозмажу богатога длани.
Он исправља златним млатом што је пред њим криво,
Сребрен кото: чест је као повседневно пиво. 20
Шта је душе благородство, он за то не пита,
Златна броња и штит сребрен, пак ето ти Тита.
Мудрост р’јетку, што богатир вади ‘з златног груза,
Не би мењо Минервином и све девет Муза.
Да у вкусу превосходи Соломона пјење, 25
И малог му прста каже спојено камење.
Пријатељство, слатка мана срца цјеломудри,
Златно руно прозјабава у свакојој кудри.
Златно време, кад златније за душу и т’јело?
Љубов стоји на продају, _ _ _ _ 30
