Гадао би шта нам зима приутихла слути,
Какови су тајни Вида и сквозје смрт пути.
Кад се гласи по дубравам’ птичица угасе,
Круто р’јеке покривало кад навуку на се,
Заб’јеле се с’једе главе озебли планина, 5
Дух зан’јеми бритким мразом уснувши долина.
Кад разузда сјевер своје, који носе броње,
Упитане на јаслама вјечним сн’јегом коње,
Пак појезди, не мотрећи ни поља ни мора,
Ни колибе сељанина ко ни царског двора: 10
Пчела чува кл’јетку своју, вертеп ишту зв’јери,
Угрожени свуд припиру људи дома двери.
Куд год позриш, све останци, друго као замрло,
Рекао би даће небо, ил’ да је тљу стрло.
Но у тврдој кори зрија сладост сваке језгре, 15
Кост пробити љуту ваља ко је рад до мезгре.
У трњу се ружа краси, свега цвећа хвала,
И мед и сот обстрегава јетки свуд тма жала.
Мрко злато гора крију туште преогромне,
За бисером у глубине гњурци мора роне. 20
За пшеницу с лихвом жети, пре треба обрјада,
С’ сјејатеља потом сјеме тлеју да пострада.
К већем благу суђени су и повећи труди,
Кажи, шипка ил’ јабуке, чиј’ плод пре заруди?
Кад природа празнујући совершава тајне, 25
Од’јева се ил’ у воду, ил’ у луче сјајне.
С вјетром дише, с чим је свашто по вселеној живо,
С огњем живи, што создаје: то је земљи диво!
И да твари к њеном дјелу око не привири,
У внутрења завире се и отуд се шири. 30
Једа нису тога знаци ноћу об мјесеца,
Сјајни в’јенац када иње воздушно прос’јеца,
Кад се мрачна зарумене жилишта сјевера,
Или југа, шта је ино сваког сн’јешка мјера?
У зими се, ко мудрује као и ко бунца, 35
Чуди, диви, изумљава, видећ по три сунца.
Чије срце, кад помотри о поноћној стражи,
Како бистро сверканијем зв’језда зв’језду дражи,
Не пронзаје величество превиспрењег круга,
Исповедит с’ земљом небу, да Виду њест друга? 40
Но таинства испод нас су по глиби спретана,
Којаближе касају се жизни нашег стана.
Стужа оно што топлота разгне и развеже,
Совокупља невидимо и све брижно стеже:
Она запне неко време сјемену, корену, 45
Не умертви, само стазу заживичи трену.
Жиће би се, да не стаје, ко слабо точило,
Струјећ прочно за нававек једном орочило.
Шта би било које нису за трајање праве,
Да потрпе све у злаку по ливадам траве? 50
Докле би се продужила животни порекла,
Кад утроба би с то-хуђим трудна птенци текла?
Зима хоће преизбитак да нам предохрани,
Да наспори, не украти, радост свакој страни.
Зато и ми у покоју радост находимо, 55
Нити у њем проведене часе кад жалимо.
Могу зимни дани бити срећни и весели,
Оном који право тече, и криво не жели.
Ко помиње да природи пркосити кадар,
Човек зиму уљетити има жребиј на дар. 60
Кад узавре по воздуху и вјетри и сн’јези,
Да он жизан сву вкушава у домовој њези.
Која гођа, ко не призна, у тихом сну мрака?
И што гата код огњишта дјеци својеј бака!
Помињући дане своје, старци срце пасу, 65
Кад шаљива око ватре младеж плеше к’ гласу.
Ту се пјева, ту се смјеје, и игра и свира,
И све, чим год чистосерђе људске прси дира.
То је доба кад Надежда жезал царства прима,
Љупко бодри, бригу с чела смртни многу снима. 70
Угрјеју се при бесједи љупко мили друзи,
Д’јеле с’ собом, д’јеле с чадом сву њежност супрузи.
Отроци се шалећ кр’јепе к’ његда своме дјелу,
Многе су се посестриле и на простом прелу.
Кад замукну будни гласи и гусак’ и паса, 75
И чтец ноћни преполавља пјети число часа:
Магновења кад природа (јер се тако чини),
Дух створењу поустави, у себи се вини,
Милобл’једа с колеснице сребром оковане,
Измеђ јата пренебесни пролазећи стране, 80
Богиња се ноћи сама молчанију диви,
Уснула л’ је тља, двоумна, или јоште живи:
И тад људи жизан жију, не да се враћати,
Шта је жиће, ако није гођу осећати?
У зими је грађа мира (кажу да је с’зидан), 85
Јер нит’ огањ (ту спропретан), ни св’јет бјаше видан.
Кад дан и ноћ, све стуштено, и мокро и суво,
Скроз и окрест лаког тешко туд лежаше глуво.
Из сјемена невјечними к слоги улучена,
Вселена је, што би стужом тушта удручена! 90
То је за нас превелебна све редом утјеха,
Пјенију мом ја не желим инога успјеха.
Шта би било јаро љето, да му није зиме?
Узми св’јету с међе мраке, узећеш му име.
Нека твари не престају, шта је онда време? 95
Простор мнити без вештества, јест без мозга тјеме.
Ја сам с вами, друзи моји, живите, ликујте,
Зима има свој избитак, више не взискујте.
Женски поле (а куда ћу?), миле мисли моје,
Сприп’јевајте, стужа оде, да смо си што своје. 100
Ко је за то, нек’ се жени, сада му је ора:
Живот дати, ко га има, живот нови мора.
