Зидање манастира Граца

И кад мину неко време по овоме, богоугодна мисао се појави у срцу ове блажене госпође Јелене и рече: „Ево видим очима мојим храмове божанствених цркава, све које подигоше христољуби људи од почетка у славу Божију, а себи у вечни спомен. И мени се приличи да се потрудим, јер Бог жели да створим храм у име пресвете Богоматере, неби ли ми она била измолитељница на судњем дану". И тако ставши на молитву поче се молити с топлим сузама говорећи: „О пресвета моја владичице госпођо дево Богородице, погледај на скрушење моје и смилостиви се на немоћ моју. Јер ево се усуђујем бедна топлој ти заштити надајући се у обилну милост твоју и просим и молим ти се, даруј ми храброст и љубав вере срца чиста, да почнем у Господу и свршим храм у име твоје свето, у коме ће се прослављати име Сина твога и Бога мојега, и твоје моја Госпођо, заједно".

И тако поче зидати цркву предивну име пресвете Богородице празника Благовештења у месту званом Градац, и сама се трудећи, не имајући покоја ни дању ни ноћу, како би јој било могуће да са успехом сврши такво дело, које почела беше говорећи: „Ево, дакле, са стрпљењем чекам да примам вечну утеху имајући тебе припету као ленгер, тврду и извесну. Јер ти разумеш жеље моје, и љубав срца мога од тебе не крије се. Јер ако у овоме не учиниш да се сврши, ми се, дакле, узалуд трудимо зидајући, као што рече апостол: нисмо кадри ништа у себи смислити, но моћ је наша од Бога." И свима људима колико их је у држави њеној, заповеди да се скупе ту и веште уметнике нашавши хотећи да створи све што је на предивно подизање храма тога, злато много и безбројно нештедно дајући свима радницима како нико од њих не би био увређен силом или да когод у нечему не би узнегодовао, но свима свачега довољно преизобилно даваше, као мудри и разумни градитељ.

Месеца октобра у 29 дан житије и жизан благочастивога и христољубивога и светороднога, крепкога и само државнога с Богом господина краља Стефана Уроша, нареченога Милутина, праунука Стевана Немање, новога мироточца српскога .....