Зерек
| Зерек Писац: Бранислав Нушић |
Другу половину београдске трговачке чаршије чини Зерек. Зереком се звала данашња Улица краља Петра од раскршћа са Узун-Мирковом улицом па наниже све до Душанове улице. То је најцентралнији део и најживља улица старог Београда. Док је у ономе делу ка Саборној цркви, који се звао Главна чаршија, било и гросиста и великих радњи и магацина, дотле су се на Зереку сабрале све занатлије и радње на детаљ. Па и по самим носиоцима фирми било је извесне разлике између Главне чаршије и Зерека. Док у Главној чаршији преовлађује потпуно хришћански елеменат - Срби и Цинцари - док се у тој чаршији налази свега један нехришћанин, Русо, сараф, дотле је Зерек мешавина свих вера и свих раса: Срба, Цинцара, Турака, Јевреја, Јермена и Бошњака Муслимана, ако ове треба издвојити као засебан елеменат.
Уосталом, Зерек је и најстарије београдско насеље. Сви Турци, ерлије, ту су имали своје куће сакривене у дубоке баште. Сем њих, а испод Душанове улице па све до Јалије била је позната јеврејска махала. Једва покоји Цинцарин староседелац ако је ту раније имао кућу. Тек од одласка Турака из Београда почели су Срби и Цинцари (а нарочито ови последњи) да откупљују турска имања и да насељавају Зерек.
Зерек је турска или јос вероватније арапска реч. По једноме тумачењу, које је и у литератури забележено, та реч значи: мудар, паметан, трезвен, бистар. Она се као придев додаје имену човека кога цене као мудра и паметна. Тако ће рећи: Зејрек-Махмуд, Зејрек-Исмаил итд. То тумачење претпоставља да је у томе крају Београда становао некада какав зејрек и био толико популаран да је своје име простро на цео крај.
Ово ми тумачење изгледа и произвољно и неозбиљно. Мени није познат пример да су Турци по личним особинама (придеву) некога човека давали имена месту; они су га давали само по личноме имену (као и ми: Петровац, Михаиловац, Александровац). Зејрек је вероватно термин који обележава извесан облик или формацију тла. Интересантно је да и у Цариграду постоји махала која се зове Зејрек и да и она почива на падини као и наш Зерек. Постоји и у Малој Азији место које се зове Зерек. Изгледа врло вероватно да су становници тога места у Азији населили ону махалу у Цариграду, када су га Турци освојили и изабрали себи сличан терен какав је онај у њиховоме граду. Тако је исто могуће да су ти Зеречани из Цариграда дошли затим у освојени Београд и истоветноме терену дали име Зерек.
По томе имену названа је и џамија, која је у томе крају постојала, Зејрек-џамијом, иако је она за турске владавине имала званично име Бајрак-џамија. Та џамија и под тим именом и данас постоји и служи Алаху.
Покушаћемо овде да реконструишемо Зерек шездесетих година прошлога века како би се стекла што боља слика тога интересантнога краја наше престонице.
Када станете на раскршће Узун-Миркове и Краља Петра улице, леђима окренути Сави а лицем Дунаву, онда је с ваше десне стране био овај ред радња и дућана у то доба:
На самоме углу била је радња чувенога Јована Папа-Наска бакалина. До Папа-Наска била је знаменита фирма Браћа М. Боди коју је основао ћир Гуша Боди, чија је породица и данас још врло пространа и угледна. Ма колико човек тога доба, ћир Гуша је полагао јако на просвећеност и васпитао је свју децу тако да му је кћерка Анка, која се удала за Светомира Николајевића, тадањег младог професора Велике школе, била једна од најотменијих и најобразованијих дама у Београду.
До газда-Гуше био је неки терзија чијег се имена ни ја ни старији од мене не могу да сете. До тога терзије била је радња Јове Кујунџића, оца Јанићија Кујунџића, који је доцније, у доба када је та манија настала, променио своје име и назвао се Милан Кујунџић а, по називу једне збирке својих песама, додао својем имену и презимену још и надимак "Абердар". Милан Кујунџић Абердар био је један од најагилнијих и најодушевљенијих учесника омладинскога покрета, професор Велике школе, председник Народне скупштине и министар просвете. Био је шурак научника Стојана Новаковића.
До Јове Кујунџића била је радња Јозе Тенешџије који је трговао са цариградским еспапом. До Јозе Тенешџије био је Тефа, бакалин, па онда Г. и Г. Нуша. Један од ортака ове фирме био је Кир Герас, онај којега је Стеван Сремац овековечио у својој причи истога имена. До Г. и Г. Нуше била је радња Антонија Симића, затим један Мухамеданац који је држао бошњачку робу и до њега газда Марко Митровић са цариградском робом. До газда-Марка била је једна турска кафана. Ту је било тада и једно сокаче.
Одмах после сокачета била је радња газда-Пешикина. Та породица и данас још има живих чланова у Београду. До Пешике је била ситничарска радња Мацлијаха Були а до Булија колонијална радња Димитрија Куманудија, оца Косте Куманудија, професора универзитета, министра и председника Народне скупштине. До Куманудија држали су радњу неки Бошњаци, браћа која су продавала босанску робу. До Бошњака била је угледна радња синова Бајрама Махмуда а до њих Пешикине магазе. До Пешикиних магаза била је радња Маце пекарке а до ње Мате Клозера. До Мате Клозера била је дуванџиница Стојана Данчевића а до ове апотека Делинијева. До апотеке је био чувени Давичов хан а затим дућан Николе Џанге који је држао Никола Кики. На углу, на данашњој Душановој улици, кафана Тала Стефановића, краће звана Талетова кафана, које име и данас носи. Тале Стефановић је отац публицисте и књижевника Пере Талетовог.
Талетовом кафаном завршава се десна страна Зерека од Узун-Миркове до Душанове улице.
Леву страну Зерека, када се пође од данашње Узун-Миркове улице, почиње ћир Никола Шонда (отац фабриканта чоколаде и банкара Михаила Шонде), а до овога Дангало памуклијаш, отац познијега п-пуковника Косте Наумовића-Дангала. До Дангала је била трговина Мате Јовановића, једина на Зереку која је имала фирму на европски начин. Та фирма је гласила: "Трговина Мате Јовановића код пастирке". До Мате је био познати Фича јорганџија а до овога читав низ, четири ли пет, памуклијаша где се по цео дан на ћепенку дрндала вуна. Иза ових памуклијаша био је сокачић а преко сокачића бакалница Думе Јане, оца познатога београдског судије Ðорђа Јане. До Думе је био чича Васиљко папуџија а до овога Андреја берберин. До берберина је била кућа ћир-Ничина а одмах до ње знаменити Пеливан, претеча свих данашњих Пеливановића који су се толико размножили по Београду. До Пеливана је била Хоџина кафана а затим пространа пољана на којој је била и џамија, ова која се и данас одржала.
Испод пољане на даљој стрмини Зерека, ка Дорћолу, био је најпре Тоне пиљар а до њега кућа Стојана Данчевића, па онда магаза Петре Џехане и до ње дућан Петра Ђеме који је имао два сина, једног познијег апотекара и другога Васу, даровитог боема који је умео писати доста углађене стихове те је испуњавао дуги низ година ступце свих хумористичних листова.
До Ђеминога дућана биле су магазе Маце Дукине а до ових Нестор Калупџија. До Нестора Калупџије знаменита Ђозина кафана а одмах до ње Милутинова кафана. Иза ове друге кафане био је мали сокак а преко сокака опет кафана Јована Дере. До те кафане био је Благоје бакалин а до њега Димитрије бурегџија. Иза ове бурегџинице па све доле до Душанове улице био је читав низ телалница.
Доле, у Душановој улици биле су касапнице и рибарнице.
Ето такав је изгледао тадањи Зерек, сав у ћепенцима и са ниским кућицама чији се кров руком могао дотаћи. Било је и неколико двоспратних али турских кућа; једина двоспратна циглом зидана, прописне висине и за данашње доба, била је кућа Димитрија Куманудија. Интересантно је да су прва два дућана на врху Зерека с леве стране, које су држали Јован Папа-Наско и Михаило Шонда, били остаци старе дубровачке чаршије и зидани сасвим по дубровачком начину, каменом са засвођеним вратима. Ти су дућани дуго трајали и тек их је после светскога рата збрисала нова модерна грађевина која се на томе месту подигла.
Данас се Зерек, поневши ново име Улице краља Петра, преобразио и по њему се поносито узносе четвороспратне грађевине - али у њему нема више онога живота и онога шаренила какво је било половином прошлога века.