Зен приче

Иако зен будизам нема светих књига, ипак постоји мноштво прича које се генерацијама препричавају и бележе. Ово су неке од њих.

Шоља чаја

Нанин, јапански учитељ из доба Меиђи (1868 - 1912), примио је универзитетског професора који је дошао да чује нешто о зену. Наниз је послужио чај. Он је шољу свог госта напунио до врха, а онда је наставио да сипа. Професор је посматрао како се поља прелива и напослетку више није могао да се суздржи. "Препуна је. Више не може да стане у њу!" "Баш као и ова шоља" рече Нанин, "и ти си испуњен сопственим мислима и судовима. Како могу да ти покажем зен, ако прво не испразниш своју шољу?"

Тако дакле?

Зен учитеља Хакуна суседи су хвалили као човека који живи чедним животом. Близу њега живела је једна лепа девојка чији су родитељи држали продавницу хране. Изненада, без икаквог упозорења, њени родитељи открише да је у другом стању. Ово разљути родитеље. Девојка не хтеде да призна ко је отац, а после много кињења именова Хакуна. У великој љутњи родитељи одоше до учитеља. Тако дакле?, беше све што он рече. Када се дете родило, донели су га Хакуну. Он је већ изгубио свој углед, што га није много бринуло, веома је добро водио рачуна о детету. Добијао је млеко од својих суседа и све друго што је детету требало. После годину дана девојка, мајка није могла више издржати. Рече родитељима истину, да је прави отац детета један младић који је радио на рибљој пијаци. Мајка и отац девојке одмах отиђоше до Хакуна да га моле за опроштај, и искрено се извине, и да му узму дете назад. Хакун је био предусретљив. Уступајући им дете, све што је рекао било је: тако дакле?

Блатњави пут

Једном Танзан и Екидо заједно путоваше по блатњавом путу. Јака киша је још увек падала. Идући путем, сретоше лепу девојку обучену у свилени кимоно обавијен појасом, која није могла да пређе раскршће. Дођи, девојко, рече одмах Танзан. Подигавши је у своје наручје, пренесе је преко блата. Екидо не проговори до увече, све док не стигоше до храма у коме је требало да преноће. Тада више није могао да се суздржи. Ми свештеници не прилазимо близу женама, реце Танзану, посебно не младим и лепим. То је опасно. Зашто си ти то учинио? Ја сам девојку оставио тамо, рече Танзан. Да ли је ти још увек носиш?

Христ близак Буди

Један студент универзитета, док је био у посети Газану, постави му питање: "Да ли си икада читао хришћанску Библију?" "Нисам, прочитај ми нешто из ње", рече Газан. Студент отвори библију и прочита му одломак из Јеванђеља по Матеју: "И за одијело што се бринете? Погледајте на љиљане у пољу како расту; не труде се нити преду. Али ја вам кажем да Соломон у свој својој слави, не обуче се као један од њих... И не брините се, дакле, за сутра; јер сутра бринуће се само за себе. Доста је сваком дану зла свога." Газан рече: Само је просветљен човек могао да изрекне овакве речи." Студент настави да чита: "Иштите, и даће вам се; тражите и наћи ћете; куцајте и отвориће вам се." "Изврсно", примети Газан "ко год да је то рекао, врло је близак Буди."

Посетница

Кеичу, велики учитељ зена у периоду меиди, био је поглавар Тофуку храма у Кјоту. Једнога дана гувернер Кјота га потражи по први пут. Његов пратилац му предаде гувернерову посетницу, на којој је писало: Китагаки, гувернер Кјота. Немам ја посла са таквим човеком, рече Кеичу свом пратиоцу. Реци му да оде одавде. Пратилац однесе посетницу назад, извињавајући се. Моја је грешка, рече гувернер, и оловком прецрта речи гувернера Кјота. Замоли поново свог учитеља. О, јели то Китагаки?, узвикну учитељ када виде посетницу. Хоћу да видим тог човека.

Зен сваког трена

Ученици зена су са својим учитељима најмање десет година пре но што се усуде да подучавају друге. Нанина посети Тено који је, прошавши своје учење, постао учитељ. Задеси се да тај дан буде кишовит, па Тено обу кломпе и понесе кишобран. Пошто га је поздравио, Нанин примети: претпостављам да си своје кломпе оставио у предворју. Хтео бих да знам да ли ти кишобран стоји лево или десно од кломпи. Тено, збуњен, немаде брз одговор. Схватио је да није способан да сваког трена уз себе има зен. Поста Нанинов ученик, учивши још шест година да би досегао присуство зена у сваком трену.

Објављивање сутри

Поклоник зена, Тецуген одлучи да у Јапану објави сутре, које су у то време биле доступне само на кинеском језику. Књиге је требало штампати помоћу дрвених плоча у издању од седам хиљада примерака, што је огроман подухват. Тецуген крену на пут да би сакупио поклоне у ову сврху. Неколицина подржавалаца би му дала стотинак златника, у већини случајева примао би само новчиће. Сваком дародавцу би захваљивао подједнако. После десет година, Тецуген је имао довољно новца да започне свој задатак. У то време се догоди да река Уди почне да плави. Појави се глад. Тецуген узе новац који је сакупио за књиге и потроши га да би спасао људе од гладовања. Затим наново започе свој посао око сакупљања. Неколико година касније прошири се земљом нека епидемија. Тецуген даде новац који је сакупио за помоћ свом народу. И по трећи пут започе свој посао, и после двадесет година жеља му би испуњена. Штампарске плоче од којих је направљено прво издање сутри, данас се могу видети у манастиру Обаку у Кјоту. Јапанци причају својој деци да је Тецуген направио три збирке сутри, и да су прве две невидљиве збирке чак надмашиле последњу.

Рајске двери

Војник по имену Нобушиге дође код Хакуина и запита га: постоје ли заиста рај и пакао? Ко си ти?, упита Хакуин. Ја сам самурај, одговори ратник. Ти, војник!, узвикну Хакуин. Који би то владар тебе хтео за чувара? Лице ти је као у просјака. Нобушиге се толико разбесне да поче да вади свој мач, Хакуин настави: па ти имаш мач! Оружје ти је вероватно превише тупо да би ми одсекло главу. Када Нобушиге извуче мач, Хакуин примети: овде се отварају вратнице пакла! На ове речи самурај, схвативши учитељеву поуку, врати свој мач у корице и поклони се. Овде се отварају рајске двери, рече Хакуин.

Војници човечанства

Једном приликом је једна дивизија јапанске армије учествовала у маневрима. Неки од официра нађоше за сходно да свој штаб сместе у Гасанов храм. Гасан рече свом кувару: официрима спремај исту храну као и нама. Ово наљути официре који су навикли на сасвим другачије опхођење према њима. Један приђе Гасану и реце: шта мислиш, ко смо ми? Ми смо војници који жртвују своје животе за своју отаџбину. Зашто са нама не поступаш сходно томе? Гасан озбиљно одговори: шта ти мислиш, ко смо ми? Ми смо војници човечанства који теже да спасу сва осецајна бића.

Нарав

Један ученик зена дође Бенкеи, жалећи се: учитељу имам необуздану нарав. Како да је излечим? То је нешто врло чудно, одговори Бенкеи. Покажи ми да видим шта то имаш. Не могу сада да ти покажем, одговори овај. Када можеш да ми покажеш, упита Бенкеи. Појављује се неочекивано, одговори ученик. Онда, закљуци Бенкеи, мора бити да то није твоја права природа. Да јесте, могао би ми је показати било када. Кад си се родио, ниси је имао, и твоји родитељи ти је нису дали. Размисли о томе.

Укус Банзовог мача

Матадуро Јагју је био син чувеног мачеваоца. Отац га се, верујући да је синовљев рад био исувише просечан да би достигао мајсторство, одрекао. Тако Матадуро отиде на планину Футара и тамо пронађе чувеног мачеваоца Банзоа. Банзо потврди очеву оцену. Желиш да учиш мачевање под мојим руководством?, упита Банзо. Ти не испуњаваш захтеве. Када бих напорно радио, колико би ми година требало да постанем мајстор?, наваљиваше младић. Остатак живота, одговори Банзо. Толико не могу да чекам, објасни Матадуро. Радо ћу проћи кроз све потешкоће, само ако би ме ти учио. Ако постанем твој верни слуга, колико би то могло трајати? О, можда десет година, попусти Банзо. Отац ми стари и ускоро ћу морати да се бринем о њему, настави Матадуро. Ако бих радио далеко напорније, колико би ми времена требало? О, можда тридесет година, рече Банзо. Како то?, упита Матадуро. Прво кажеш десет, а сада тридесет година. Поднећу све потешкоће да постанем мајстор ове уметности у најкраћем року! Е, па, рече Банзо, у том случају ћеш морати да останеш код мене седамдесет година. Човек који жури као ти да постигне резултат, ретко кад брзо учи. У реду, сложи се младић, најзад схвативши да је био прекорен због своје нестрпљивости. Слажем се. Матадуру беше речено да никако не говори о мачевању и да никада ни не додирне мач. Кувао је своме учитељу, прао судове, спремао му кревет, чистио двориште, уређивао врт, без једне речи о мачевању. Прођоше три године. Матадуро је још увек радио исто. Био је тужан мислећи на своју будућност. Још није ни почео да изучава уметност којој је посветио живот. Једнога дана Банзу му се прикраде иза леђа, и престрави га ударивши га дрвеним мачем. Следећег дана, док Матадуро куваше пиринач, Банзо опет неочекивано искочи пред њега. После овога, Матадуро је морао дан ноћ да се брани од неочекиваних напада. Ни тренутак у дану не би прошао, а да није морао да мисли на укус Банзовог мача. Учио је тако брзо да је изазивао осмехе на лицу свог учитеља. Матадуро постаде највећи мачевалац у земљи.

Извори

• Зен месо, зен кости, приредио Пол Репс, Београд 2001.
• Зен приче, интернет издање