Звоните, звуци...
Звоните, звуци...
| Звоните, звуци... Писац: Војислав Илић |
Звоните, звуци...
А вече кад се на земљу спрема,
Уморни грлећ свет,
И срце дрхће - и речи нема
Да жељи прида лет:
Разбивши харфу о камен хладни,
Ја склапам поглед свој
И стрепим, тонем... и нашто звуци,
Кад чујем шапат твој!
О звучне струне немирних дана!
Чувајте слатки глас
За поздрав дана, кад зора рана
Истоком распе крас;
Па сву ноћ будан кад поглед склопи
Анђелак мили мој:
3воните звуци, звоните звуци,
- 3воните онда њој.
октобра, 1881
Напомене
уреди- Милораду Гавриловићу, члану Народног позоришта Београд.
Извори
уреди- Војислав Илић: Целокупна дела, Књига I, страна 26-27, Издање Свесловенске књижаре, М. Ј. Стефановића и Друга, Београд, 1922.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Војислав Илић, умро 1894, пре 130 година.
|