Звонимир
Писац: Јован Суботић
ПЕТИ ПРИЗОР



ПЕТИ ПРИЗОР


(Врт. Ноћ. Миесечина.)

Лиепосава и Звонимир
(дођу)

Звонимир

Овдие ћемо стати. Ту нас неће
Опазити око ненаклоно. —
Дакле сутра краљу се обричеш?

Лиепосава

Отац хоће, а ти га познајеш!

Звонимир

А и кћери није неповољно
На хрватски златни приестол сиести,
И краљевском круном виенчати се!
О све сте ви, што и мала диеца!
Само нек је играчка, ма каква,
Нек се цакли, свиетли, блиста, сјаје,
Нек је ново, и другче изгледа. —
Шта је вама живот, шта је срдце!
Нека пукне, кад немож' подниети.
Каква штета? Ни пол пуда меса!
А ко ће се на живот освртат',
Био сјајан, ил' црњи од ноћи,
Пун сладости ил' самога жуча?
Ком с' досади, нека га одбаци,
Има ножа, има кривих грана,
А шта ј' лакше, нег' у воду скочит',
Ил' попити чашицу отрова?
Неће л'? Нек се пати, како знаде,
Нек проклиње и мајчино крило,
И дан онај, у који с' родио,
И зрак сунца, што му видит' даде
Гују, која за срдце г' уједе,
И глас, који душу му отрова,
И сам себе, и људе, и небо,
И нек циелог' умире живота,
И нека му тужна душа цвили,
И нека му јадно срдце пишти,
Да се дрвље за њиме заплаче,
И од јада камење потриесе:
Све то није ништа спрама зраке,
Која пада с приестола у очи;
Све то стаје у мали обручић,
Који људи царском круном зову. —

Лиепосава

Говориш ли то о мени, кнеже!

Звонимир

Та и ти си анђ'о, ал' диевојка!

Лиепосава

Отац јутрос срдце ми разциепи,
А ти сад га на ново предиреш! (плаче)

Звонимир

Опрости ми, што сам ти рекао.
Подај виетру све те моје риечи,
Нек их носи планинској гудури.
Да никада до уха т' недођу!
Знам да с' једна у свем женском свиету;
Ал' кад си ми дража од очију,
Кад ми живот у смрт се претвори,
Како тебе из њега нестане,
Кад ми памет у глави помрча,
Како рекнем, другог кога трпи,
Кад би циео свијет отровао,
Кад помислим, могу ми т' отети, —
Гдие ћу друге да набавим риечи!
Сав се грозим дирнут' те мислима,
А сласт ми је у срдце т' ранити;
Умирем ти, што м' мисао долази,
А сав дрхћем, да риеч изговорим!
Ох диевојко, помислиш ли само,
Да помислит' можеш туђа бити —
На мач овај, па ми пробиј срдце,
Оплачи ме, п' онда што ти драго.

Лиепосава

Неговори тако, Звонимире!
Досад су ми риечи т' сладке биле
Као гласи из земље срећније,
А сад, гледни, како м' срдце бије
Што се плашим од твог' разговора!

Звонимир

Кажи само, да ту нећеш руку —
А за срдце нећу ни да питам —
Сутра нашем краљу обиећати,
Па ћу т' бити миран к'о јагњешце,
Тих к'о поток, који буре незна,
Ведар као оно јасно небо,
Кад њим први зрак пролиећа сијне!

Лиепосава

А ко каже, да ће бит' другчије?

Звонимир

Сав Биоград другчије говори;
У двору се спрема и намиешта;
Сутра ће те главом краљ просити:
А како би тако бити могло,
Да се незна да ниси противна?

Лиепосава

И ти Лиепу јоште непознајеш?
Зар би мене ев' овдие видио
Кад бих тако чинити мислила?
Како лик ми у очи ти паде,
Ваљаде тој мисли потамниети!
Ја сам к теби амо похитала,
Да ти кажем, шта отац захтиева,
И да т' оно диелом посвиедочим,
Што сам више пути говорила:
Да без тебе живити немогу.
Ја ноћ ову преживити нећу!
Двие су силе на мене устале,
Којој свакој свак подлећи мора:
На диевојче једно ударише
И бан и краљ; па шта ми остаје,
Нег' у ону земљу уклонит' се,
Куда њина рука недосиеже!
Звонимире, задњи крат видиш ме!
(плаче)

Звонимир

Неплач', драга, нецвијели срдца;
Још нерече Бог ти умирати!
Мислио сам, да сам собом хоћу,
А сад видим, небо наређује.
Живи, мила, јер Бог тако хоће!
Ја сам дош'о да те са мном водим!
Да биегамо из ове државе,
Гдие на срдца људи негледају,
Већ их циене к'о и друге ствари;
Да идемо у земљу срећнију,
Да живимо, да неумиремо,
Кад мријети још нам се немора.
Хајде, драга! једна риеч и слово
Из мрачна ће т' гроба подигнути,
И срећнијим животом виенчати.
Кажи само хоћу! па је било!
Већ све чека справно и готово,
Добри коњи већ су осиедлани,
До зоре смо своји и слободни.

Лиепосава

А мој отац?

Звонимир

                                            А шта би рекао,
Да те сутра нађе без живота?
Дани блаже тугу човиечију,
А с временом миењају се мисли:
Ког једаред црној земљи дамо,
Повратит' га више неможемо,
А ко живи, ма у даљној земљи,
Можемо га увиек загрлити.

Лиепосава

Убит' ће га зазор и срамота.

Звонимир

Јошт ни биела неће сијнут' зора,
А благослов цркве спојит' ће нас:
Са мужем ћеш од отца отићи,
Образ ће ти свиетао остати.
Хајде, мила!

Лиепосава

                         Па да га невидим?
Да га можда никад већ невидим?
Ох, тежко је то срдцу кћерином!
Не, немогу!

Звонимир

                         А кад ћеш га видит',
Кад те очи навиеки с' заклопе?
Ако сада са мном уклониш се,
Неће гријех на душу му пасти,
Да са њега сама себе уби.
Останеш ли, живити неможеш!
И зато ти опет сада кажем,
Да ми сам Бог ову мис'о ули,
Да пресиече пут црноме гриеху,
Којем би се пак'о срадовао!
А и моју сачуват' ћеш душу:
Јер кад тебе на свиету небуде,
Неможе се ни мени живити.
Ова рука живот' ће м' угасит' —

Лиепосава

Идем с тобом, неговори даље.
Са том силом, којом ме привлачиш,
И у сам ћеш пак'о ме одвући.

Звонимир

Не у пак'о, у рај од љубови,
Гдие те чека радост и сиегурност,
И гдие лиепша будућност се рађа.
Хајдмо дакле!

Лиепосава

                                 Само да се спремим.
Звонимир

Не ид' натраг! Ни за живу главу
Из ове те неизпуштам руке.
Све што триеба већ је приправљено,
А лакше т' је одавдие отићи,
Нег' из собе, где ће ти пред очи
Сви спомени диетињства изићи,
А ја стоим далеко од тебе.
Већ призови у помоћ вишњега,
Пак хајдемо у име Божије.

Лиепосава
(Клекне)

Боже благи, неуписуј у гриех,
Што се чини, да се живот спасе.
Чувај пут мој од сваке несреће,
А приклони срдце родитеља,
Да м' опрости, да ме благослови!
(устане)
С Богом миеста сладкога диетињства,
Да л' ћемо се икада видити?
Мајко драга, буд' ми у помоћи
Из тих чистих небесних висина:
Узми кћерку за десницу руку,
Па је правим увиек води путем. —
(к Звонимиру)
Хајдмо сада у име Божије!
На изтоку небо с' разгаљује:
Брже, брже! С даном смрт долази!
(Оду)




Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.