Звонимир/1
| ←Лица | Звонимир Писац: Јован Суботић ПРВИ ПРИЗОР |
Други призор→ |
ПРВИ ЧИН
ПРВИ ПРИЗОР
Соба у двору бана Петра
Бан Петар, Лиепосава
Бан
Досад сам те питао, хоћеш ли?
А данас ти заповиедам, мораш!
Знам ја, шта ту моју вољу квари:
Ал' ти кажем, то доживит' нећеш!
Прие ће ова рука усахнути,
И у устих с' језик укочити,
Прие ће с' ово срдце предерати,
И славно ми с' колиено утрти,
Прие ћу т' мртву пред собом видити,
Или живу у гроб закопати:
Нег што ћу те оном дати, ког ни
Име нећу да с' предамном каже!
Лиепосава
(понизно)
Неиштем ти ништа више, отче,
Само дај ме миру Божијему:
Закопај ме у онај гроб живи,
У ком досад много младо срдце
С' тугом својом из свиета склони се,
И сахрани сласт и цвиет живота.
А ниси ли тиме задовољан,
Узми живот, који си ми дао;
Имаш руку, која мачем влада,
А на крв си вичан човиечију,
Проста нек ти ј' моја млада глава!
Ал' на то ме немој натиериват',
Јер немогу, — не — немогу! —
Бан
Тако!
Прије можеш сахранит' се жива,
И разстат' се с млађаним животом,
Него отцу вољу изпунити?
Шта му се то тако страшно хоће?
Да л' за њега да у воду скочиш?
Ил' у ватру младо тиело ринеш?
Ил' загрлиш гују отровницу?
Ил' одсиечеш своју русу косу?
Ил' обраниш своје биело лице?
Ништ' од свега! Грдна жртва, коју
Од диевојке од шестнајест лиета
Иште отац, а дат' се неможе,
Сва је у том', да за краља пође,
И на приестол краљичин попне се,
И свиетлија буде од сунашца,
И сјајнија од млада миесеца!
То је жртва, коју отац иште,
И коју му кћи приниет' неможе,
Зашто? Зашто, нећу ни да кажем,
Нећу да знам, нећу да се знаде.
Него чуј ме! краљу сам те дао!
Сутра ће те јавно даривати,
За три дана бит, ћете виенчани!
Лиепосава
(клекне)
Отче! Отче! смилуј се на мене!
Бан
(полазећи)
Овдие милост звала б' се лудошћу!
Лиепосава
Зар ти није твог диетета жао?
Бан
Сама твоја памет клела би ме,
Да те жалим, кад' ти желит' морам.
Лиепосава
(устане)
Прие ћу, бане, сама се убити,
Него с краљем у цркву отићи!
Бан
Убиј себе, мање ћес изгубит',
Него своју срећу да убијеш!
(оде)
|