Запросио Салко Дољаџија
Запросио Салко Дољаџија,
Запросио злато Авдалијно,
До подне је злато испросио,
А од подне оде на Дољане.
Три године на Дољаним' био, 5
Кад настала година четврта
Онда пош'о свом бијелом двору.
Угледа га издалека мајка,
Колико га лако угледала,
Још је више пред њег' ишетала; 10
Руке шире у лица се љубе.
Ал' не вели Салко Дољаџија,
Он не вели: — Како си ми, мајко? —
Већ он пита: — Шта ми ради злато? —
— Злато здраво, ал’ је у другога, 15
Препросио Мујо побратиме,
Вечерас ће у ђелдеку бити. —
То је њему врло жао било,
Па он иде свом бијелом двору,
Па он узе шару по сриједи, 20
И узима до два џевердара,
И узима ноже потајнике,
И узима лаке мердевине,
Па он иде свога побра двору
Да он види кроз срчали пенџер, 25
Да он види шта му злато ради.
Ал' је злато Муји говорило:
— Себи руке, Мујо сиротане,
Себи руке, шинула те гуја,
Да те види Салко Дољаџија, 30
С русом би те главом раставио. —
То је њему врло мрско било,
Удари је руком по образу,
Колико је лако ударио,
Два јој зуба квара учинио, 35
Ал' не вели злато материно
Ал’ не вели: — Јао, моја мајко! —
Веће вели: — Ђе ли си ми, Салко? —
Ал' то Салко и слуша и гледа,
Он је својој пушци бесједио: 40
— Шаро моја, не остала пуста,
Немој мене ватром преварити
А за око нећу ни молити,
Погоди ми Мују побратима. —
Пуче пушка, остала му пуста, 45
Не погоди Мују побратима,
Већ погоди злато материно,
Међу очи ђе јој дукат стоји.
Кад то виће Салко Дољаџија,
Он потеже до два џевердара, 50
Те погоди свога побратима,
Па с’ провлачи кроз срчали пенџер,
Па јој меће руку на срдашце,
Да он види је л' му злато живо?
Ал' му злато свијет пром'јенило. 55
Кад то виђе Салко Дољаџија,
Он потеже ноже потајнике,
Па удара себе у срдашце;
Колико се лако ударио
На ножу је срце извадио. 60
Три гамејта напоредо леже.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
