Заплакала Милкана невеста

* * *


[Заплакала Милкана невеста]

Заплакала Милкана невеста
пред Велигден на недељу дана.
Па гу пита Поповић Јоване:
„Ја што плачеш, моја верна љубо?
Зашто квариш твоје бело лице?“ 5
Ал’ говори Милкана невеста:
„Чујеш ли ме, мили господару,
како не би ја јадна плакала:
ево има девет годин’ дана
како несам ја мајку видела, 10
нити мајку, нити милу браћу.“
Тада рече Поповић Јоване:
„Бре не плачи, моја верна љубо,
ја кад дође први дан Велигден,
ће идемо у бабу на гости, 15
и у бабу и у миле шуре.“
Па кад дође први дан Велигден,
тада рече Поповић Јоване:
„Ја се спреми, моја верна љубо,
ће идемо у бабу на гости.“ 20
Па се спреми Милкана невеста,
и спреми се Поповић Јоване,
па јанаше њини силни коњи,
па пођоше по друми широки.
Кој ги виде мерак му остаде: 25
„Добар јунак и добра невеста!"
Кад дођоше до Корун планину,
тада рече Поповић Јоване:
„Ја скини се, моја верна љубо,
да се овде добро одморимо; 30
кад пођемо уз Корун планину,
тад ти нема никаквог одмора!"
Туј се они добро одморише,
па јанаше њини силни коњи,
па пођоше кроз пусту планину. 35
Куд ји срећа, туј је и несрећа:
Јована је дремка оборила,
оће Јован од коња да падне.
Тада рече Поповић Јоване:
„Ја запевај, моја верна љубо, 40
да би ми се дремка отргнала."
Ал’ говори Милкана невеста:
„Не смем, не смем, мили господару,
да запевам у пусту планину,
тој ће чује Коруна војвода, 45
па ће он нас овде да сачека,
и ће буде несрећа голема."
Тада рече Поповић Јоване:
„Викни, кучко, главу ти одсеко!"
И повуче сабљу из ножницу. 50
Заплака се Милкана невеста,
па је она гласно запевала.
Тој дочуја Коруна војвода,
па дозивље седамдесет друга:
„Чујете ли, моје верно друштво, — 55
ето иде Поповић Јоване,
и сас њега моја вереница,
како ћемо њега погубити?“
Сви ајдуци ником поникнаше,
и у црну земљу погледаше. 60
Ал’ не гледа Грче Претворвера:
„Чујеш ли ме, Коруно војводо,
ако м’ дадеш ђоку његовога,
ја ћу њега л’сно да преварим,
јер он ти је млого севаплија.“ 65
Тада рече Коруна војвода:
„Дајем ти га сас све жеље моје,
сал да узнем моју вереницу.“
Тој кад зачу Грче Претворвера,
он облачи просјачко одело, 70
и узима теј божјачке гусле,
па изађе у среди планине,
па он гуди, гора одговара.
Наилази Поповић Јоване,
па се маши у свил’ни џепови, 75
па му даде три дуката жута.
Ал’ говори Грче Претворверче:
„Аман море, делијо незнана,
изнеси ме из пусте планине,
ја сам, море, и ћорав и сакат, 80
ће ме једев тија сури вуци,
сури вуци и теј суре мечке.“
Јован ти је срца милостива,
па одјаши ђоку крилатога,
па га фати за десницу руку. 85
па га баци коњу поза себе,
па су силни коњи потерали.
У силину неје приметија,
а Грче му руке савезало,
у рамена сас свил’ни гајтани. 90
Кад изашли у поље широко,
ал’ на друми Коруна војвода
и сас њега седамдесет друга.
Грче скочи од коња у јендек.
Ал’ говори Милкана невеста: 95
„Видиш, Јово, мили господару,
ено ти га Коруна војвода,
и сас њега седамдесет друга,
сад ће буде несрећа голема!"
„Бре не бој се, моја верна љубо, 100
док је мене сабље из ножнице.“
Проговара Поповић Јоване:
„Помоз’ бога, Коруно војводо!“
Ал’ му рече Коруна војвода:
„Не помогја тебе, српска курво, 105
та ти ли се, море, болан нађе
да ми узнеш моју вереницу?"
Па му вати коња за дизгине.
Јован тргну сабљу из ножнице,
гајтани му месо пресекоше, 110
и из руке црна крвца проли.
Па кад виде Поповић Јоване,
па си боцну ђоку сас мамузе,
ђока лети по тој ведро небо.
Али ђока што га љуба јаши, 115
он завришта, до бога се чује:
„Аман море, мили господару,
та куде ме ти мене остављаш?“
Јован ти је срца жалостива:
„Сиђи, ђоко, на туј црну земљу, 120
може да је од бога суђено
да ми овде живот изгубимо.“
Сиђе ђока на туј црну земљу,
а Коруна сабљу је извукја
да Јовану скине русу главу. 125
Тада рече Поповић Јоване:
„Чујеш ли ме, Коруно војводо,
ја сам везан, а ти си одвезан;
жалосно је, Коруно војводо,
да јунака везаног погубиш, 130
него да се оба уватимо,
уватимо у кости јуначке,
па кад мене, Коруно, обориш,
све ти просто — главу да ми скинеш!“
Превари се Коруна војвода, 135
увати се у кости јуначке;
Јован везан, Коруна одвезан,
па се они јуначки понеше.
Од Јована беле пене падав,
од Коруна мутне и крваве. 140
Тада рече Коруна војвода:
„А што чекаш, моја вереницо,
што не тргнеш сабљу из ножницу,
да посечеш овој српско куче!
Зар не знајеш, моја веренице, 145
та како смо љубав проводили,
проводили три године дана?
И ја имам три товара благо,
све ћу тебе златом да окујем.“
Превари се Милкана невеста, 150
па повуче сабљу из ножницу,
па потеже Јову да удари,
ал’ је Јован јунак одскочија,
те га сабља мало доватила,
на главу му кожу одељала, 155
и пресекла свилени гајтани.
Ту је Јови тврда срећа била,
па кад трже сабљу из ножницу,
те посече Коруну војводу,
а и њум гу лако ударија, 160
исекја гу па мали комати.
Па кад јурну ђоку крилатога,
побегоше по гору ајдуци.
Па увати Грче Претворверу,
исече му ноге до колена, 165
изврте му обе црни очи,
па му Јова овако говори:
„Ајде сада, Грче Претворверче,
па ти гуди како божјак ради.“
Па сарани Милкану невесту, 170
и сарани Коруну војводу,
сарани ги све у једну рупу,
па појури ђоку крилатога,
право иде у шуре на гости;
па га они лепо дочекали. 175
Питала га тај његова баба:
„Мили зете, Поповић Јоваце,
што ми ради моја мила ћера?“
Тада рече Поповић Јоване:
„Моја бабо, моја стара мајко, 180
ето видиш да сам, бабо, рањен,
та од твоју Милку милу ћеру.
Она ти је млого погрешила:
помогла је Коруну војводу,
а ја сам ги оба посекао, 185
и у један гроб ги саранија.
Ако оћев моји девет шуре,
нека пођев па да се уверив.
Па јанаше њини силни коњи,
отидоше, па се уверише, 190
и на своју мајку си казаше
што је њина сестра учинила.
Тада баба зету проговори:
„Не брини се, бре мој мили зете,
та ја имам још помладу ћерку, 195
и опет ћеш зет да ми постанеш.“


Референце

Извор

  • Народне песме и басме јужне Србије, скупио и приредио Момчило Златановић, Београд, Српска академија наука и уметности, 1994., стр. 218-222.