Жорж Данден/6
◄ ПОЈАВА V | ПОЈАВА VI | ПОЈАВА VII ► |
ПОЈАВА VI
Господин и госпођа од Сотанвила, Анжелика, Клитандар, Жорж Данден, Клодина.
Г-ЂА ОД СОТАНВИЛА:
Што се тога тиче, љубомора је заиста чудна ствар. Ево, доводим Вам своју кћер да све разјасни пред свима.
КЛИТАНДАР:
(Анжелики) Јесте ли Ви, госпођо, рекли свом мужу да сам заљубљен у Вас?
АНЖЕЛИКА:
Ја? А како бих могла тако што рећи? Је ли то истина? Волела бих заиста да видим да се заљубите у мене. Усудите се само, молим Вас, па ћете већ имати са ким да разговарате. Саветовала бих Вам да то учините. Прибегните свим лукавствима љубавника; покушајте и шаљите ми гласнике; пишите ми потајно љубавна писамца, вребајте прилику кад ми муж није код куће или оно време кад ја излазим, па ми говорите о својој љубави. Треба само да покушате, а ја Вам обећавам да ћете бити дочекани како треба.
КЛИТАНДАР:
Еј, станите мало, госпођо, лакше само! Није потребно да ми држите толике придике и да се толико зграњавате. Ко Вам каже да ја помишљам на то да Вас волим?
АНЖЕЛИКА:
Ја не знам шта ми овде причају.
КЛИТАНДАР:
Нека говори ко шта хоће, али Ви добро знате да ли сам Вам што споменуо о љубави кад сам Вас срео.
АНЖЕЛИКА:
Требало је да само то учините, лепо бих Вас дочекала.
КЛИТАНДАР:
Уверевам Вас да се немате чега бојати од мене, да ја нисам способан да лепојкама учиним шта нажао, и да Вас толико поштујем, Вас као и Вашег господина оца и госпођу мајку, да не бих никада помислио да се заљубим у Вас.
Г-ЂА ОД СОТАНВИЛА:
(Дандену) Ето видите!
Г-ДИН ОД СОТАНВИЛА:
Сад сте добили задовољење, зете. Шта велите на то?
ДАНДЕН:
Велим да су то шарене лаже, да ја знам шта знам, и кад се већ мора рећи, да је она малочас примила гласника од њега.
АНЖЕЛИКА:
Ја примила неког гласника?
КЛИТАНДАР:
Ја послао неког гласника?
АНЖЕЛИКА:
Клодина!
КЛИТАНДАР:
(Клодини) Је ли то истина?
КЛОДИНА:
Вере ми, да чудне лажи!
ДАНДЕН:
Ти да ћутиш, олошу женски! Чуо сам ја за твоје. Ти си пустила у кућу гласника.
КЛОДИНА:
Ко? Ја?
ДАНДЕН:
Јесте, ти. Шта ми се ту пренемажеш?
КЛОДИНА:
Ах, како је данас свет пун рђавштине, кад мене тако сумњиче, мене, сушту невиност.
ДАНДЕН:
Ћути, доброто моја! Правиш ми се ту светица. Давно те ја већ познајем. Прошла си ти кроз сито и решето.
КЛОДИНА:
(Анжелики) Госпођо, јесам ли ја.....
ДАНДЕН:
Ћути, опет ти кажем! Иначе би се могло десити да ти платиш за све друге. Теби бар отац није племић.
АНЖЕЛИКА:
То је тако ужасна лаж и тако ме у срце дира да немам ни снаге да на њу одговорим. Страшно је то кад вас оптужује муж, а ви нисте учинили ништа што се чинити не сме. На жалост, ако сам за нешто крива, то може бити само зато што сам одвећ добро са њим поступала.
КЛОДИНА:
Зацело.
АНЖЕЛИКА:
Сва је моја несрећа у томе што сам имала сувише обзира према њему. Што не да Бог да будем способна, као што он тврди, да поднесем нечије удварање! Мање би ме требало жалити. Сад збогом. Ја се уклањам. Не могу више да подносим таква вређања.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Жан Баптист Поклен Молијер, умро 1673, пре 351 година.
|