Жорж Данден/10
ДРУГИ ЧИН
ПОЈАВА I
КЛОДИНА:
Јесте, одмах сам погодила да су то твоја посла, и да си ти рекао некоме, а тај испричао нашем господару.
ЛИБЕН:
Нисам, вере ми! Само сам онако успут споменуо једном човеку, да не би коме казао како ме је видео где излазим из куће. Мора да су људи страшно брбљиви овде код вас.
КЛОДИНА:
Заиста, тај господин виконт је нашао ко да му буде гласоноша. Натрапао је на човека врло срећне руке.
ЛИБЕН:
Пусти сад то! Други пут ћу бити лукавији и припазићу боље на себе.
КЛОДИНА:
Да, да. Биће крајње време.
ЛИБЕН:
Доста већ о томе! Слушај нешто!
КЛОДИНА:
Шта да слушам?
ЛИБЕН:
Окрени се мало лицем мени.......
КЛОДИНА:
Но, па шта је?
ЛИБЕН:
Клодина!
КЛОДИНА:
Шта има?
ЛИБЕН:
Зар заиста не знаш шта хоћу да ти кажем?
КЛОДИНА:
Не.
ЛИБЕН:
Сто му мука! Волим те.
КЛОДИНА:
Је ли то озбиљно?
ЛИБЕН:
Јесте, нека ме враг носи! Можеш ми веровати када ти се тако кунем.
КЛОДИНА:
Е, онда добро.
ЛИБЕН:
Кад тебе гледам падне ми нека мука на срце.
КЛОДИНА:
То ми је мило.
ЛИБЕН:
Шта радиш да си тако лепа?
КЛОДИНА:
Радим што и друге.
ЛИБЕН:
Знаш, шта има ту ваздан да отежемо. Ако хоћеш, бићеш моја жена, ја ћу бити твој муж, и нас двоје бићемо муж и жена.
КЛОДИНА:
Можда ћеш бити љубоморан као наш господар.
ЛИБЕН:
Ах, не.
КЛОДИНА:
Ја, видиш, не волим мужеве сумњала и хоћу таквог једног коме се ниша не чини страшно, који има потпуно поверење у мене и моју невиност, тако да остане миран и кад ме види међу тридесет људи.
ЛИБЕН:
Е па знај, баш такав бићу ја.
КЛОДИНА:
Ништа није глупље на свету него не веровати својој жени и кињити је. Кад стварно узмеш, никакво добро из тог не испада. То нас само наводи да помишљамо на зло, и често мужеви својом галамом учине сами себе оним што су.
ЛИБЕН:
Е, па ја ћу теби пустити да радиш што хоћеш.
КЛОДИНА:
Ето, тако и треба радити па да човек не буде преварен. Кад се мужеви ослоне на нас, ми узимамо од слободе само колико нам је потребно, а то ти је исто као са онима који одреше кесу и кажу нам:"Вади!" Ми се тада понашамо пажљиво и узимамо онолико колико има смисла. А оне који нас за свашта муче гледамо како да оперушимо и нимало их не жалимо.
ЛИБЕН:
Не бој се, ја ћу бити од оних који дреше кесу, само се ти удај за мене.
КЛОДИНА:
Но, добро, добро. Видећемо још.
ЛИБЕН:
Па ходи мало овамо, Клодина.
КЛОДИНА:
Шта ћеш са мном?
ЛИБЕН:
Ходи, кад ти кажем.
КЛОДИНА:
Еј, лакше, скидај те твоје шапе с мене.
ЛИБЕН:
Де, малчице, онако из мила.
КЛОДИНА:
Пусти ме на миру, ја не трпим шале.
ЛИБЕН:
Клодина!
КЛОДИНА:
(Одгурне Либена). Јао!
ЛИБЕН:
Ах, како си немилостива према сиротим људима! Пих, како је неучтивотако одбијати свет! Зар те није срамота: тако лепа, а не даш човеку да те мало помилује? Стани мало!
КЛОДИНА:
Сад ћу те клепнути по носу.
ЛИБЕН:
О, мргодо, дивљакушо ниједна! Уха, каква је гадура, нема милости!
КЛОДИНА:
Много си се ти одуларио.
ЛИБЕН:
Шта ти чини ако ме мало пустиш?
КЛОДИНА:
Треба да се стрпиш.
ЛИБЕН:
Само оволишно пољубац, па да одрачунамо по свадби.
КЛОДИНА:
Ваша службеница.
ЛИБЕН:
Де, Клодина, кад те молим, а после ти одбиј од дуга.
КЛОДИНА:
Аја, боме! Већ су ме једанпут тако навезли. Збогом остај. Иди и кажи господину виконту да ћу на сваки начин предати његово писмо.
ЛИБЕН:
Збогом, лепа, тврдоглава мазгице.
КЛОДИНА:
Нежне речи.
ЛИБЕН:
Збогом, стено, кремене, мраморе и све што је најтврђе на свету.
КЛОДИНА:
(Сама). Сад идем да предам у руке госпођи....Али ево ње с мужем. Да се мало склоним и причекам док не буде сама.
|