Жице
Жице
Пут нам је свима у болу исти,
ма се ми како звали:
бели генерали
или црвени екстремисти.
Видик нам је сив од жица,
и небо је сиво,
и душа је сива,
у валу смрти, тифуса, падавица.
Нећемо у смеху подићи главе
ако се над нама бели ждралови јаве.
Наш ће осмех за њима да се вине
у недокучне, слућене висине.
И кад нам над главом затутњи,
и заљуља се небо, и сунце, и жице,
не можемо да одолемо тешкој, крвавој слутњи,
и гледамо преда се нетремице.
О, боље да смо презрени, у стиду,
пали на неком непрекорачивом зиду.
Пути су нам сада од бола и беде сливени,
и жице нам погледе у небо крате.
Људи су у нама дубоко, дубоко скривени,
и не могу,
не могу,
не могу да се врате...
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Душан Васиљев, умро 1924, пре 100 година.
|