Женик слободе/ПОЈАВА XI/III
| ←ПОЈАВА X | Женик слободе Писац: Драгутин Илић СЛИКА III - ПОЈАВА XI |
ПОЈАВА XII→ |
(Калуђер, Слепи, Ружа журно изађу пред цркву).
ЛОМО, КАТИЋ и ВАСИЉ:
Ђорђе?!
КАЛУЂЕР и СЛЕПИ:
Шта то би?
РУЖИЦА (која је са неким чуђењем гледала у Ђорђа, крочи и одушевљено):
Ах!
КАРАЂОРЂЕ:
Ломо, чу ли ти?
ЛОМО:
Заиста, чусмо као неки клик;
А ова мома врисну, у тај час
Пред црквом виде сабласт некоју.
КАТИЋ:
А ти, виде л’ што?
КАРАЂОРЂЕ:
Тај ужас што га бесни зулумћар
Над рајом гнусно чини, заглухну ухо моје,
Очима поглед смрачи! И то је чудо зар,
Што очи привиђају и ухо чује твоје
Како и орли гор’
Кружећи под облаке кликћу песме своје?
Зацело, орли беху, а ја пречуо збор!
ЛОМО:
Шта си чуо?
ЂОРЂЕ (горко):
Ох, шта!
Када нам села горе, и душман крв нам точи,
Светиње срамом каља и образ свима гази;
Слободи окованој када се крвник плази,
Шта чујем, питаш ти?
Јаук и ропац Ломо, и лелек очајани,
Проклество жена што их бешчасти дивља жуд,
И стид од себе сама, и онај огањ тамни
Што као пако ломи, сажиже моју груд.
О, гнусног доба! Јаук, и јаук чујем само,
И цвокот кукавица; ал нигде мушки глас!
КАЛУЂЕР:
Ко стадо без пастира бедно се потуцамо.
СЛЕПИ:
И као кукавице чекамо смртни час.
ЛОМО:
Буди нам вођа, Ђорђе.
КАТИЋ:
Сви ћемо за тобом!
ВАСИЉ:
У живот и у смрт!
ЂОРЂЕ:
Је л’ тврда вера?
СВЕ ТРОЈЕ:
Убиј, ко превери!
ЛОМО:
Куд ћемо, да л’ у гору?
ЂОРЂЕ:
У гору, Ломо, не!
У народ, које куде! Дижите, соколите,
Не беж’те од Турака, већ њима сви на дом!
Грудима очајничким бедеме разорите,
Косова мученичког ми ћемо бити гром!
КАТИЋ:
Збогом, Ђорђе, доћи ћу ти!
ЛОМО:
У овом светом храму причестићемо се сви!
СВЕ ТРОЈЕ:
Благослов оче!
КАЛУЂЕР:
Божји благослов,
О, витезови, нек вас прати свуд! (сва тројица оду).
СЛЕПИ:
Господе, сада, сад поврати вид,
Да видим тога, што поорли све!
ЂОРЂЕ (Ружици на страни):
Девојко, шта си угледала то?
РУЖИЦА:
Мрачнога духа видех, где стојиш сада ти;
Видела сам га јасно и чула његов глас.
ЂОРЂЕ:
Истина дакле би!
То нису орли сури, кликтање не би то.
КАЛУЂЕР:
Онда нам Господ шаље небесно предсказање.
СЛЕПИ:
Са срећом нека је!
ЂОРЂЕ:
Зар није? Знаш ли шта ме доведе овом храму?
Ово је трећа ноћ
Узастопце како сањам страхобну, густу таму,
И њену грозну моћ;
А у њој светлог духа како ми ступа смело
И кличе: „Устај! Пођи! Отури ропски сан
Ономе самостану, на свето пођи дело!“
— У који самостан?
Запитах све три ноћи, а он ми свуда рече:
„Ти само пођи, иди! На путу заветном
Пред тобом ја ћу ићи, ти ме видет нећеш,
Али ћеш за мном ићи, за мном по трагу мом."
Тако ми у три ноћи виђење ово рече,
И ја се дигох тад,
Не знајућ ни сам како, за оним гласом пођох,
И ето ту сам сад!
КАЛУЂЕР (весело):
Руку, јуначе, тебе чеках ја!
ЂОРЂЕ:
Мене?
КАЛУЂЕР:
Не рекох ли ти, Виде, ову ноћ
У манастиру морам чекати?!
И мени у сан дође светла сен
„Не бежи!“ — кликну — „јер ће доћи он",
Он, ког ти ваља сачекати ту!
И гле ти дође!
СЛЕПИ:
О, нека вам сни
Весници буду дела Божијих!
КАЛУЂЕР:
Онај, који те амо доведе,
Зацело ће нам јавити се ту! —
Глас онај можда што га чусмо сви,
Не беше орла?!
ЂОРЂЕ:
Четири века јада, у крви и сузама,
Четир' столећа горких на крсту разапет,
Тешко смо издисали у муци над мукама,
Али овакав јад,
Ко што трпимо сад
Трпео нико није.
(Шум и шушњава).
РУЖА:
Спасавај, ено њега! (припија се уз слепца)
КАЛЂЕР:
Господе, је л’ ово сан?
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Драгутин Илић, умро 1926, пре 98 година.
|