Женик слободе/ПОЈАВА VI
| ←ПОЈАВА V | Женик слободе Писац: Драгутин Илић ПРОЛОГ - ПОЈАВА VI |
ПОЈАВА VII→ |
(Долазе жене са децом и старима; свака вуче пртљаг и шта је ко могао спасти. Сви су они, као и Павлија, у дроњцима и бедног изгледа. Жене, по која прилази Чарапићу и кнезу Алекси те их целују ко у руке ко у мишицу а ко у груди.)
ЧАРАПИЋ:
На посо момци, дижите колебе
Под развалама. Казуј, старино
Беше л’ колико доле Турака?
ЈЕДАН СТРАЖАР:
Мула Ибрахим са педесет њих,
Горих од горих, оставише град;
У смирај сунца селу бахнуше.
Од неког чули: Чарапић је ту,
Савладан ранам’ сишо међу нас
Да боље вида. Мула Ибрахим,
Преметну село, ама сваки кут!
Па кад не нађе искупи нас све,
Подвикну: „Рајо, хајдука ми дај
Ил ће вам село, прогутати плам!“
Вриснуше жене, обиснусмо сви
Крвнику о скут; ал’ он несретник,
С' Турцима зађе из дома у дом;
Зајмише стоку, овце, говеда,
Све нам узеше, душа оста тек.
Па и то њима не би доста још.
Но и на образ насрнуше наш;
Ко год не склони снаху или кћер
То поведоше у проклети хан,
Ноћас да с њима грдно пирују.
Кад Павлијином дому дођоше,
Те снаси њеној очи згледаше,
Гадови, шта починише тад!
Унуку њеном мрче тада свест,
Те штитећ’ жену уби Турчина.
А Турци тада осуше на све!
Унука њеног у комаде свег;
Што не избеже покла њихов нож!
Павлијну снаху одведоше у хан
А с њом избор десет младица.
ЧАРАПИЋ:
Скотови!
АЛЕКСА (за се):
Боже! Можда и мој кров
Сажиже огањ, можда и мој син
Животом плаћа свога оца дуг.
ЈЕДНА СТАРИЦА:
На моје очи погибе ми син,
Крв му пролише. Боже, где си ти?
Има л’ те игде, да покајеш то?
Мој сине, куку, хранитељу мој!
Обрано моја!
ПАВЛИЈА:
Куку и довек!
У граду син ми труне као роб.
Сам Бог зна нису л’ и његову крв
Под бедемима полокали пси!
Њега у ропство, дете му у смрт
А снаху у срам, у згариште дом.
И ја још живим! Види л’ ово Бог?
Хаје ли за нас?
ДРУГА СТАРИЦА:
Авај, куд ћу сад,
Без иког свога у немили свет?!
Смилуј се Боже! Душо где је смрт
Да ме избави? Јаох и довек!
АЛЕКСА (отире очи):
Проклество то је, клетва косовска,
Која нас прати из века у век!
Ах, Бранковићу, са греха ли твог
Испашта народ? О, да ми је моћ
Да ти из гроба кости ископам
У прах и пеп’о да их распем све!
Проклети Вуче!
ЧАРАПИЋ:
Утолите јад!
Заклон вам гора, а ја ћу у хан
Да светим рају.
СТАРАЦ:
Аман, јуначе!
Нека је света твоја десница!
Освети нејач; за крв њихну крв!
ЧАРАПИЋ (благо испраћа их):
Хајде, нејачи, хајде у заклон!
(бегунци иду у честар)
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Драгутин Илић, умро 1926, пре 98 година.
|