Женик слободе/ПОЈАВА III

Женик слободе
Писац: Драгутин Илић
ПРОЛОГ - ПОЈАВА III

ПОЈАВА III

(Долази Чарапић са кнезом Алексом).

ЧАРАПИЋ:
Помоз Бог, браћо, е да л’ ново што?
МИЛУН (се накашљује да говори):
Онај...
СТАНКО:
Ва ноћас ништа, мањ то што до сад
Гледасмо оно.
ЧАРАПИЋ:
Шта то?
СТАНКО:
Змијски цар,
Ил тако нешто, сева једнако,
Варака час ту, час за онај џбун
Ишчезне, блесне, буди Бог с нама!
(прекрсти се)
ЧАРАПИЋ:
Ето ви’ш,
То о чем зборе није празан звук,
Јер и ја видех.
АЛЕКСА:
Неко знамење!
Ту светлост, тамо опет крвав крст,
Ил крсташ барјак небом језди сам.
Ономад — веле — три пут сунчев лик
Заигра небом. Ко зна шта је то!
МИЛУН (Марку):
Не рекох ли ти, главо, то је знак
Што предсказује?
МАРКО:
Нек је на срећу!
ЧАРАПИЋ (који је с Алексим говорио):
И ти, Алекса, остаде при свом?
АЛЕКСА:
Не могу друкче! У Карловци још
Полковник швапски даваше ми свет
Да земљу царску не напуштам сад.
Ал пусто срце вуче дому свом,
У отаџбини слађе и у гроб
Но у туђини цару уза скут.
ЧАРАПИЋ:
Разумем то: оно Швапска је
А то Србија. Но Авала зар
Није што и дом? Па онда, ко зна.
Немац ће, Бог зна, заметнути рат
Па ето посла опет.
АЛЕКСА:
Свршено!
У ког се уздах, изневери тај,
Прегази Саву, и с Турцима мир
А Србију нам на клин окачи
Да по њој Турчин млати како зна.
ЧАРАПИЋ:
Косовски грех је то, који народ већ
Четир столећа горко испашта.
О, мој Алекса, од селе ћеш тек
Гледати зулум кад Дахијска моћ
Над бедном рајом зачне освету,
Рад тога што је с Немцем спрегао.
У гору орле, ако ти је драг
Слободе зрак.
АЛЕКСА:
А раја? Куд ће та?
ЧАРАПИЋ:
Њојзи је усуд да злопати век.
Но предаш ли се у град Турцима,
Хоће л’ народу то донети спас?
Ил’ мислиш, санћим, Турчин не памти,
Да си официр био ћесару?
Фрајкоре ниси л' предводио ти?
И турска деца слушала су чак
За тамнавскога кнеза Алексу,
Који сеђаше ћесару уз скут.
Па ово да ти прашта Турчин зар?
АЛЕКСА:
Лако је теби одвраћати ме.
Хајдук, без куће и кућишта овог;
Гора ти кућа а дружина та
Задруга! А ја? Нисам хајдук ја:
Сиротиња на мене изгледа
Да је заклоним?
ЧАРАПИЋ:
Чиме? Швабама?
АЛЕКСА:
Не спомињи њих!
Писара немам нит’ сам учен сам,
Али што умем, пожурићу већ
Од манастира у манастир свет
И преклињаћу свете иконе
По манастири нека запишу:
Ко год је Србин Немцу не веруј!
ЧАРАПИЋ:
Кад не спрегнусмо сами, то ти је!
АЛЕКСА (иронично):
Где ти је снага, побратиме мој?
ЧАРАПИЋ:
У Бога горе, за појасом овд!
У раји, доле, којој додија
Зулум и глоба, тамница и нож!
АЛЕКСА:
Четир столећа већ је како Бог
Напушта рају; а твој пиштољ слаб
Да срушиш онај непобедни град
Што се ко гнездо гује отровне
Дунавом, Савом опасао ту.
А раја? Хеј, хеј, по хајдуку та
Још ће водати турски опанак.
ЧАРАПИЋ:
А ти се предај, но знај Алекса,
Имаћеш за то кајати се кад.
Јеси л’ присебан? Куд ћеш у тај плам?
Зар не опажаш шта ти припрема
Одоздо онај. На! планини тој
Стојиш к'о ор’о, непобедан, горд;
А тамо доле? Мрачне тамнице
Препуне српских мученика, где
Не мине данак а да по ког тек
На колац нису ил на капију
О ченгеле обесили. Чуј!
Турчину веруј ко и Немцу твом.
АЛЕКСА:
Бог како хоће, но ја не ћу већ
Да се потуцам више.
ЧАРАПИЋ:
А ти хајд
Полази с Богом

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Драгутин Илић, умро 1926, пре 98 година.