Женидба сокола с вилом
Питома се ружа одгојила,
Дуга раста до густа облака,
Све растура у облаке гране,
Те јунаке гледа изабране,
Који ће се китом закитити, 5
Ко ли ће јој лице обљубити;
То не била питома ружица,
Веће била вила ђевојчица,
Коју гоји у облаку мајка,
Вилу просе млоге муштерије, 10
А највише соко 'тица сива,
Високо се у облак извија,
Мајка не да вилу за сокола,
Ал' је шћерка ни слушати неће,
Веће често по облаку шеће, 15
У рукам јој три ките цвијећа,
Једна руже, друга босијока,
Трећа мави, што сокола мами.
Тако стаде за годину дана,
Кад изиђе годиница дана, 20
Соко набра три ките јаблана,
Па их даде лијепој ђевојци,
И на њима три прстена златна.
Нек се знаде да је испрошена.
Кад је соко цуру испросио, 25
На прстену свадбу одгодио:
»Свадба моја са петнајест дана,
Док ја дођем на Голуб-планину,
Док сакупим кићене сватове,
Све сватове сиве соколове, 30
Ђеверове златне голубове,
Добре коње лаве из планине,
Што их гоје у планини мајке,
А уздају 'тице ластавице,
А седлају сиви голубови.« 35
Кад то рече соко 'тица сива,
Оде соко на Голуб-планину,
стаде купит кићене сватове,
Саставио хиљаду сватова,
Све сватова сивих соколова, 40
Кад је соко свате сакупио,
Одведе их небу под облаке,
Ту их виле добро дочекаше,
Дочекаше, па их дароваше,
Сваком ситно перје позлатише, 45
А женика китом закитише,
Која кита увенут не може,
Дадоше му лијепу ђевојку.
Тадај свати цуру поведоше,
Полепеше сиви соколови, 50
Прелећеше четири планине,
Кад су били на Отрес-планину,
Ту сватове жеђа освојила,
На планину до воде савила,
Код језера на конак падоше, 55
Код те воде ноћцу заноћише.
Око воде густа гора бјеше,
А у гори пет стотин' делија,
А пред н>има делибаша Ибро,
А до Ибра Порча буљукбаша 60
Све гледају кићене сватове,
Све сватове сиве соколове,
Ђе код воде у траву падоше,
Кад се вила у траву савила,
На језеру лице умивала, 65
На све стране шевак отурила,
Би ти реко и би се заклео,
Усред ноћи да огрија сунце,
Тако бјеше ђевојачко лице,
Кад то виђе делибаша Ибро, 70
Он се на то ашик учинио,
Те дружини својој говорио:
»Браћо моја, пет стотич' делија,
Није л' мајка родила јунака,
Да он оде на воду језеро, 75
Да повеже сиве соколове?«
А вели му Порча буљукбаша:
»Побратиме, делибаша Ибро,
Ни како их похватат не мореш,
Већ натуци џама и сичана, 80
дај га мени у бијеле руке,
Да ја одем на воду језеро,
Да затрујем воду у језеру,
Да опојим сиве соколове.«
Кад то зачу делибаша Ибро, 85
Брзо Турчин на ноге скочио,
Пак дохвати џама и сичана,
Додаде га Порчи буљукбаши,
Хитро Порча на ноге скочио,
Пак се вуче од јеле до јеле, 90
Кајно гуја од трна до трна,
Док он води и језеру приђе,
Затрова је џамом и сичаном,
Пак с' отален натраг измакнуо,
Соколови кићени сватови, 95
По на јандал од воде панули,
По зеленој трави попа'нули,
Они пију вино и ракију,
Вечерају сватовску вечеру,
Кад се 'тице винца напојише, 100
До студене воде долазише,
На језеру коње напојише,
За вечере воде захватише,
Захватише, пак се напојише,
Како који хладну воду пије, 105
Све са њега полијеће перје,
А све пада главом без узглавља.
Ту је њихе ноћца оставила,
Бијели их данак прихватио,
Кад ујутру јутро освануло, 110
Док ево ти делибаше Ибре,
Са његово пет стотин' делија,
Све повеза кићене сватове,
Око воде сиве соколове,
Пак ухвати нагоркињу вилу, 115
Одведе је стрмо низ планину,
Кад су били низ тијесне кланце,
Низ тијесне кланце јадиковце,
Док запјева делибаша Ибро:'
»Весели се, горо и планино, 120
Данас сам ти шићар задобио,
На планини вилу ухватио,
Барем ћу се вилом оженити.«
Стоји вриска пет стотин' делија,
Стоји цика нагоркиње виле, 125
Све прољева сузе низ образе,
Кад су били на дугу пољану,
Погледује нагоркиња вила
Око себе и тамо и амо,
Може л' иђе иког угледати? 130
Док се прамен магле заподио,
А из маглејунак испа'нуо,
На зекану ко на горској вили,
Бритку сабљу носи у рукама,
Пак је баца небу под облаке, 135
У голе је дочекује руке,
Кад га виђе нагоркиња вила,
Када га виђе, тадај га познаде,
Пак завика иза свега гласа:
»Побратиме, са Змијања Рајко, 140
Ал' не видиш, ал' не хајеш за ме,
Ђе су мене преварили Турци,
Преварили, пак ме ухватили,
Одведоше мене низ планину ?«
Кад то зачу са Змијања Рајко, 145
Хитро свога поћера зекана,
Пред делије у поље широко,
Пак завика грлом бијелијем:
»О, Турчине, делибаша Ибро,
Оклен теби нагоркиња вила? 150
То је вила моја посестрима,
Пуштај мени моју посестриму,
Ево теби пет стотин' дуката,
Те ти даруј пет стотин' делија.«
Кад то зачу делибаша Ибро, 155
Овако је њему говорио:
»Копиљане, са Змијања Рајко,
Не моли се за туђу влахињу,
Већ се моли за своју главину,
Данас ћу ти одсијећи главу.« 160
Кад то зачу са Змијања Рајко,
Више њега ни молити неће.
Већ узљути под собом зекана,
А прихвати сабљу заковану.
Па у Турке наћера зекана. 165
А завика нагоркињу вилу:
»Немој ми се, секо, препанути,
Неће тебе Турци обљубити.«
Док до Ибра допера зекана,
Седамнајест одсијече глава. 170
Сад да ти је стати, па гледати,
Кад се стаде крвца прољевати,
Неки виче: »јао моја мајко!«
Неки виче: »не удриме, Рајко,
На поклон ти твоја посестрима!« 175
Неки даје на оке дукате,
Кад то виђе делибаша Ибро,
Како Рајко одсијеца главе,
Он завика Порчу буљукбашу:
»Држи, брате, мрка Каурина!« 180
Пак преда њ'га коње повратише,
Па на њега коње наћераше;
А вели му Порча буљукбаша:
»Каурине, са Змијања Рајко!
Ласно ти је ђецу разгонити, 185
Ја ћу тебе боље ударити.«
Пак до њега доћера дората,
С једне стране Порча на дорату,
С друге стране Ибро на ђогату,
Опколише са Змијања Рајка, 190
Да ви'ш Рајка, весела му мајка!
Стадоше се сабљам ударати,
Куд ударо Порча буљукбаша
По плећима са Змијања Рајка,
Пресијеца на кате хаљине, 195
По три ката чохе веденичке,
А кошуља ни хабера нема;
Куд удара са Змијања Рајко
На дохвату Порчу буљукбашу,
На дохвату по свилену пасу, 200
Пре'ставља га на јуначком гласу,
И под њиме седла прихваћаше,
И под седлом дебела дората,
У земљици сабљу застављаше.
Кад то виђе делибаша Ибро, 205
Да је њему Порча погинуо,
Он поврати дебела ђогата,
Плећи даде, а бјежати стаде,
Хесабљаше, море побјегнути,
Ал' не даде са Змијања Рајко, 210
Веће за њим поврати зекана,
Поћера га пољем широкијем,
Брз је ђогат делибаше Ибра,
Бржи зекан са Змијања Рајка,
Достиже га у пољу широку, 215
Пак је њега сабљом дохватио,
На дохвату по свилену пасу,
У двије га поле преставио,
Турчин паде у зелену траву,
С једне стране глава и рамена, 220
С друге стране ноге и чакшире,
Кад то виђе са Змијања Рајко,
Даље њега ни гонит не шћаше!
Већ поврати под собом зекана,
Пак наћера коња у делије. 225
Исијече пет стотин' делија,
Док он нађе своју посестриму,
Пак је пита за мир и за здравље,
И за оне кићене сватове:
»Ђе с' остали сиви соколови?« 230
А вели му вила нагоркиња:
»Побратиме, са Змијања Рајко,
У напредак поћерај зекана,
Тамо горе до воде језера,
Ту ћеш наћи кићене сватове, 235
Ал' се немој, брате, преварити,
Немој пуштит коња на језеро,
Ни напојит себе ни зекана,
Јер је вода горко затрована.«
Кад то зачу са Змијања Рајко, 240
У напредак поћера зекана,
Брзо дође до воде језера,
Кад то леже сиви соколови,
Око воде као лабудови,
Њима Рајко божју помоћ даје, 245
А они му прихватише здравље,
Одријеши сиве соколове,
Попушта им соколова крила,
Ал' никакав полећет не може,
Тадај рече са Змијања Рајко: 250
»Секо вило, моја посестримо,
Сад што ћемо од живота свога,
Како ћемо њихе извидати?«
»Лако ћемо, мио побратиме!«
Пак полеће по зеленој трави, 255
Те сабира траве свакојаке,
Чим лијечи коње и јунаке,
Пак засипа сиве соколове,
Како кога травом засипаше,
Сваки соко на ноге скакаше, 260
Сви од земље на ноге скочише.
Ту се рујна винца напојише,
Пак отален свати полазише,
Тадај рече соко 'тица сива:
«Побратиме, са Змијања Рајко, 265
Али ћемо друмом путовати?
Ал' ћемо се под облак извити?«
А вели му са Змијања Рајко:
»Ви путујте куда вама драго,
А ја одох на Змијање равно.« 270
То рекоше, пак се пољубише,
И ту Рајка добро дароваше,
Дадоше му златну амајлију,
И на њојзи три драга камена,
Ваљају му три града царева, 275
Оде Рајко до Змијања равна,
Соколови крила расклопише,
Бијел крсташ барјак разавише,
Високо се под облак дигоше,
Одлећеше завичају своме, 280
Одведоше лијепу ђевојку,
Оженише са вилом сокола,
На јунаштву са Змијања Рајка,
Ког је мила одгојила мајка,
Нађела му име за јунака, 285
Да се знаде и да се познаје.
Соколови кад дођоше тамо,
На Голуба високу планину,
Ту велику свадбу затурише,
Висок крсташ барјак разавише, 290
И весеље млого учинише,
Сву господу на свадбу сазваше,
Лабудове, пак и соколове,
Голубице, пак и ластавице,
Голубице коло ухватише, 295
Ластавице пјесме запјеваше,
И јунаке српске опјеваше, -
А у сваку Рајка припјеваше,
Свадба била за петнајест дана,
Свадба била, пак се растурила, 300
Сваки оде завичају своме,
Све свадбаре вила даровала,
Соколице, пак и голубице,
Њеком злати до рамена крила,
Њеком даје питомо цвијеће, 305
Њеком даје златне перјанице,
Нек имаде доста породице.
Све отиде завичају своме,
Вила паде соколу на крило,
Соко љуби накићено лице, 310
Ко 'челица кад огрије сунце,
Дворе сели, пак се ту весели.
Већ не знамо шта је даље било,
Од Бога нам добро здравље било!
