Отворите главни мени

Женидба од Задра Тодора

Пију вино до два побратима
У Удбини на ћемерли лонџи:
Једно ми је Боичић Алија,
А друго је Танковић Османе.
Кад се побре накитиле вина,
Онда рече Танковић Османе:
„Побратиме, Боичић-Алија!
„Јеси л’ био скоро у приморју,
„У приморју, у влашком Котару?
„А јеси ли, побро, долазио
„Под танану Смиљанића кулу,
„Јеси ли се пењ’о на пенџере?
„Јес’ видио Косу Смиљанића?”
Вели њему Боичић Алија:
„Побратиме, Танак Осман-ага!
„Ја сам био скоро у приморју,
„Долазио у влашке Котаре,
„И под танку Смиљанића кулу,
„Пењ’о сам се кули на пенџере,
„Видио сам Косу Смиљанића,
„Код ње сједи Јела Мандушића,
„Ево Коса хитар везак везе,
„Код ње Јела танко рухо преде;
„Ал’ каква је Коса Смиљанића!
„Што је земље на четири стране
„Да је љевше у свијету нема,
„И нарасла цура за удају:
„Сад је Коси дванаест година,
„Нагојила лице за љубљење;
„Ал’ залуду, сладак побратиме!
„Јер је Коса скоро испрошена
„За копиле од Задра Тодора;
„У суботу, која прва дође,
„Хоће доћи Косини сватови,
„У неђељу данак преданити,
„Понеђељак јутра дочекати,
„И одвести Косу Смиљанића
„За копиле од Задра Тодора.”
Кад то чуо Танак Осман-ага,
Удраи се руком по кољену,
Нова чоха на кољену пуче;
„Јао њему до Бога милога!
„Ја је чекам четири године,
„Па ми данас оде за другога!
„Боичићу, Богом побратиме!
„Да си брже на вашу Цетињу!
„Покупи ми тридест Цетињана
„По избору добрих коњаника,
„Поведи их мени на Удбину
„У суботу, која прва дође.”
А Алија не рече ни ријечи,
Већ од земље на ноге скочио,
Па посједе дебела дората,
Оћера га право на Цетињу.
Осман-ага оста на Удбини,
Па он књигу на кољену пише,
Те је шаље на Херцеговину
На кољено Шарац-Махмут-аги
И до њега старац-Мердан-аги:
„Ето књига, двије аге старе!
„Да сте брже мени на Удбину
„У суботу, која прва дође!
„Повед’те ми по тридест Турака,
„Све атлије и добра коњика.”
Па је другу књигу накитио,
Те је шаље од Авале Порчи
И до њега Топал-Каматару:
„Ето књига, двије аге драге!
„Да сте брже мени на Удбину
„У суботу, која прва дође!
„Повед’те ми по тридест Турака,
„Све атлије и добра коњика.”
Па је трећу књигу накитио,
Те је шаље на Турску Кладушу
На кољено Хрњи Мустаф-аги
И његову Гојену Алилу:
„Ето књига, два брата родјена!
„Да сте брже мени на Удбину
„У суботу, која прва дође!
„Повед’те ми по тридест Турака,
„Све атлије и добра коњика.”
Па је четврту књигу накитио,
Те је шаље ка Пећини Ст’јени,
На кољено Ковачевић-Раму
И до њега од Ст’јене диздару:
„Ето књига, двије аге драге!
„Да сте брже мени на Удбину
„У суботу, која прва дође!
„Повед’те ми по тридест Турака,
„Све атлије и добра коњика.”
Па је пету књигу накитио,
Те је шаље Лики и Крбави
На кољено Личком Мустај-бегу
И до њега од Орашца Талу:
„Ето књига, двије четобаше!
„Да сте брже мени на Удбину
„У суботу, која прва дође!
„Повед’те ми по тридест Турака,
„Све атлије и добра коњика.”
Таке књиге Осман растурио,
Па изнесе зелена барјака,
Те га поби у рудину траву,
Па под барјак купи Удбињане.
Кад сакупи тридест Удбињана,
Све атлије и добра коњика,
Шњима сједе пити вино ладно,
Дан по данак док субота дође,
Кад субота јутро освануло,
А јошт није обасјало сунце,
Ал’ ето ти Боичић-Алије
Од Цетиње града бијелога
И за њиме тридест Цетињана
По избору добрих коњаника;
На селам их Осман дочекао,
Од добријех коња одјахали,
Одмах сјели за пуну трпезу,
Па стадоше пити вино ладно.
Првом су се чашом обредили,
Ал’ ето ти од Херцеговине
А на име Шарац-Махмут-аге,
Шњим поредо старац-Мердан-аге
И за сваким по тридест Турака;
На селам их Осман дочекао,
И они су коње одјахали,
Одмах сјели за пуну трпезу,
Па стадоше пити вино ладно.
Првом су се чашом обредили,
Ал’ ето ти од Авале Порче,
Шњим поредо Топал-Каматара,
Сваки води по тридест Турака;
На селам их Осман дочекао,
И они су коње одјахали,
Одмах сјели за пуну трпезу,
Па стадоше пити вино ладно.
Првом су се чашом обредили,
Ал’ ето ти са Кладуше Муја,
Шњим поредо његова Алила,
Сваки води по тридест Турака;
На селам их Осман дочекао,
Од добријех коња одјахали,
Одмах сјели за пуну трпезу,
Па стадоше пити вино ладно.
Првом су се чашом обредили,
Ал’ ето ти од Пећине Ст’јене,
Ал’ ето ти, Ковачевић-Рама,
Шњим поредо од Ст’јене диздара,
Сваки води по тридест Турака;
На селам их Осман дочекао,
И они су коње одјахали,
Одмах сјели за пуну трпезу,
Па стадоше пити вино ладно.
Првијем се чашам’ обредише,
Ал’ ето ти Личког Мустај-бега,
Шњим поредо од Орашца Тала
На кулашу коњу великоме
(Заврг’о се дреновом батином,
У батини хиљада клинаца);
Сваки води по тридест Турака;
На селам их Осман дочекао,
Од добријех коња одјахали,
Одмах сјели за пуну трпезу,
Па стадоше пити вино ладно.
Ту њих бијел данак оставио,
И тамо су ноћцу преноћили
Све пијући вино и ракију.
Кад у јутру бијел дан освану,
Стадоше се Турци опремати,
Опремише и себе и коње
Па на добре коње усједоше,
Под Удбином поље прегазише,
Униђоше у Кунару Турци,
И Кунару здраво прегазише,
Па сиђоше у Тељигу Турци,
Газе Турци Тељигу планину,
И Тељигу здраво прегазише,
Па сиђоше у Динару Турци,
Газе Турци Динару планину,
И Динару здраво прегазише,
Па сиђоше мору у отоку,
Ту их бијел данак оставио,
У отоци конак учинише,
Добре коње Турци изводаше,
Па им онда зопцу устакоше,
Па сједоше аге вечерати,
Сира, љеба, ракије и вина,
И дебела меса овнујскога;
Полегоше санак боравити.
Понеђељник јутро освануло,
Јоште није обасјало сунце,
Скочио је од Кладуше Мујо.
Па он буди свог брата Алила:
„Устан’ горе, мој брате Алиле!
„Да идемо на Црвене ст’јене,
„Сехир’ чинит камене Котаре.”
И одоше на црвене ст’јене.
Кад изишли на Црвене ст’јене.
Ондар Мујо говори Алилу:
„Да се попни јели на кичицу,
„И понеси дурбин од биљура,
„Па му пружи седам кољенаца,
„Наслони га на јелову грану,
„Окрени га камену Котару.
„Па покупи поље под Котаром,
„И уфати на граду капију,
„Јесу ли се отворила врата,
„А јесу ли изишли сватови,
„Хоће л’, брате, у морску отоку.”
У млађега поговора нема.
Оде Алил јели у кичицу
И однесе дурбин од биљура.
Па му пружи седам кољенаца,
Наслони га на јелову грану,
Окрену га камену Котару,
Под Котаром поље покупио,
И на граду уфати капију,
Па он стаде Мују бесједити:
„А мој брате, Хрњо Мустаф-ага!
„Котару се врата отворила.
„Из Котара изишли сватови,
„Међу њима од злата кочије
„Прекривене црвеном кадифом,
„На њима су четири јабуке
„Све од чиста саљевене злата,
„И на њима драги каменови,
„При њима се види путовати
„У по ноћи, кано у по дана;
„И ето их право кроз отоку.
„Ал’ да видиш, мој брате Мујага!
„Да ти видиш, с јеле гледајући,
„А напријед пред сватов’ма, Мујо,
„У црвеној чохи Веденичкој,
„Туда иду девет коњаника,
„А под њима коњи алатасти,
„А напријед јунак на алату,
„Риђих, Мујо, до рамена брка,
„Панули му до малих пушака,
„Необична ока и погледа.
„Па да видиш, мој брате Мујага!
„За њима је седам коњаника
„У зеленој чохи Веденичкој,
„У зелену, на зеленим коњма,
„А напријед јунак на зеленку
„Смеђих, Мујо, до рамена брка,
„И у њега пали до пушака.
„Па да видиш, мој брате Мујага!
„За њима је до пет коњаника
„Све у црној чохи Веденичкој,
„Све у црну, на вранијем коњма,
„А напријед јунак на вранчићу
„Црних, Мујо, до рамена брка
„Панули му по малим пушкама,
„Сјају му се токе кроз бркове,
„Кано мјесец од петнаест дана
„Кад обасја кроз јелове гране;
„Необична ока и погледа,
„Необичне слике и прилике.
„Па да видиш, мој брате Мујага!
„За њима су до три коњаника
„У бијелој чохи Веденичкој,
„А под њима коњи ђогатасти,
„А напријед јунак на ђогату,
„Плави су му до рамена брци.
„Па да видиш, мој брате Мујага!
„Што је младо влашче уз кочије
„На вранчићу коњу од мејдана.
„Он не има браде ни бркова,
„А љевши је од сваке ђевојке.
„Па да видиш, мој брате Мујага!
„Што је момак јандал од сватова
„На дорату коњу од мејдана
„Гарила га мрка наусница,
„Све му доро зечки поиграва,
„А јунака пјеном пребацује.
„Па да видиш, мој брате Мујага!
„Што ј’ острагу јунак за сватов’ма
„На путаљу коњу од мејдана,
„Смеђих, Мујо, до рамена брка,
„И у њег’ су пали по пушкама,
„И покрили пушкам’ тепелуке,
„Сјају му се токе кроз бркове,
„Кано мјесец кроз јелове гране
„Кад обасја од петнаест дана;
„Око главе пера и челенке,
„Девет пера, дван’ест челенака,
„А трин’есто ноја тице крило,
„Па се крило на чекрк окреће,
„Те казује, који вјетар пуше;
„А путаљ га главом заклонио;
„Необичан јунак погледати.
„А остало кићени сватови.”
Онда рече Хрњо Мустаф-ага:
„Мој Алиле, мој брате од мајке!
„Добро није, нити му се надај.
„Све јунаке по имену знадем:
„Што је напр’јед девет коњаника
„У црвеној чохи Веденичкој,
„А под њима коњи алатасти,
„Оно ти је девет Томковића;
„Што је напр’јед јунак на алату,
„Што му риђи по рамену брци,
„Необична ока и погледа,
„Оно ти је Томковић Илија;
„Оно су ти све браћа рођена,
„Оно су ти под каменом гује.
„Што за њима седам коњаника
„У зелену на зеленим коњма,
„Мој Алиле, мој брате рођени!
„Оно ти је седам Даничића;
„А напријед јунак на зеленку
„Смеђих, брате, до рамена брка,
„Панули му брци по пушкама,
„Оно ти је Даничићу Ђуро;
„Оно су ти све браћа рођена,
„Оно су ти под каменом гује,
„Којих жешћих у приморју нема.
„Што з ањима до пет коњаника
„Све у црну на вранијем коњма,
„Оно ти је све пет Мркоњића;
„Што је напр’јед јунак на вранчићу,
„Црни брци пали до пушака,
„Сјају му се токе кроз бркове,
„Кано мјесец од петнаест дана
„Кад обасја кроз јелове гране,
„Необична ока и погледа,
„Необичне слике и прилике,
„Оно ти је Петар Мркоњићу;
„Оно су ти све браћа рођена.
„Сви изгинут’ један за другога,
„Не побјећи један од другога;
„Жешћих гуја у приморју нема;
„Оно су ти гује присојкиње.
„Што за њима до три коњаника
„У бијелој чохи Веденичкој,
„У бијелој, а на ђогатима,
„Оно су ти сва три Кулишића,
„Оно су ти три брата рођена;
„Што је јунак напр’јед на ђогату,
„Што му плави до рамена брци,
„Оно ти је Нико Кулишићу;
„Оно су ти приморски хајдуци,
„Све изгинут’ једно код другога,
„Не ће побјећ’ један од другога.
„Што је младо момче уз кочије
„На вранчићу коњу од мејдана,
„А не има браде ни бркова,
„А љевши је од сваке ђевојке,
„Оно ти је ђевер уз ђевојку,
„Оно ти је курвино копиле,
„А на име од Сења Тадија;
„Жешће гује у крајини нема
„У Турчина ни у каурина.
„Што је јунак јандал од сватова,
„Гарила га мрка наусница,
„Па му дорат зечки поиграва,
„Господара пјеном пребацује,
„Оно ти је од курве копиле,
„Оно ти је цури ђувегија,
„А на име од Задра Тодоре,
„Три године био у Млецима,
„Па оков’о себе и дората,
„Не море га сјећи оштра ђорда,
„Ни пробити пушка из кубура.
„Што ј’ острагу јунак за сватов’ма
„На путаљу коњу од мејдана,
„Смеђих, брате, до рамена брка,
„И у њега пали до пушака,
„И покрили пушкам’ тепелуке,
„Сјају му се токе кроз бркове,
„Кано мјесец од петнаест дана
„Кад обасја кроз јелове гране;
„Око главе перје и челенке,
„Девет пера, дван’ест челенака,
„А трин’есто ноја тице крило,
„Па се крило на чекрк окреће,
„Те казује, који вјетар пуше;
„А путаљ га главом заклонио,
„Необичан јунак погледати;
„Оно ти је Стојан Јанковићу,
„Оно ти је стари мејданџија,
„Љута, брате, под каменом гуја;
„Додиј’о је цару и ћесару,
„У Латинској краљу Латинскоме.
„Добро није, мој брате Алиле!
„Дочекати: изгинути листом,
„Не дочекат’: зазор и срамота,
„Ругаће се нама крајишници.”
Сиђе Алил с високе јелике,
И одоше, ддруштво избудише,
По отоци бусије метнуше.
До отоке свати дојездише.
Кад су дошли свати под отоку,
Тодор викну грлом бијелијем:
„Стан’те браћо, кићени сватови!
„Уставите бубње и свирале,
„Угасите свирке свеколике,
„Да ја јунак пред сватове прођем,
„Јер отока нигда није сама
„Брез хајдука, ја брез мрка вука,
„Ја брез чете Турске, ја каурске.”
Нап’рјед прође од Задра Тодоре,
Пред сватов’ма уђе у отоку
И за њиме кићени сватови.
Нађе Тодор на друму широку,
Нађе Тодор Шарац-Махмут-агу
И код њега старац-Мердан-агу,
Држе дуге преко крила диљке,
Држе добре коње за дизгене,
Код свакога по тридест Турака;
Њима Тодор добро јутро виче,
Они њему боље прифатили;
Мимо њих је Тодор проходио
И сватове здраво проводио.
Мало Тодор кроз отоку иде,
Нађе Тодор на друму широку,
Нађе Тодор од Авале Порчу
И код њега Топал-Каматара,
Држе дуге преко крила диљке,
Држе добре коње за дизгене,
Код свакога тридесет Турака:
Њима Тодор добро јутро виче,
Они њему љевше прифатили;
И мимо њих Тодор проходио
И сватове здраво проводио.
Мало иде Тодор кроз отоку,
Нађе Тодор на друму широку,
Нађе Тодор са Кладуше Муја,
Шњим поредо Гојена Алила,
Оба држе преко крила диљке,
Држе добре коње за дизгене,
Код свакога по тридест Турака;
Њима Тодор добро јутро виче,
Они њему љевше прифатили:
И мимо њих Тодор проходио
И сватове здраво проводио.
Мало Тодор кроз отоку иде,
Нађе Тодор на друму широку,
Нађе Тодор Ковачевић-Рама,
Шњим поредо од Ст’јене диздара,,
Држе дуге преко крила диљке,
Држе добре коње за дизгене,
Код свакога по тридест Турака;
Њима Тодор добро јутро виче,
Они су му Бога прифатили.
И мимо њих Тодор проходио
И сватове здраво проводио.
Мало Тодор кроз отоку иде,
Нађе Тодор на друму широку
Од Цетиње Боичић-Алију.
И код њега Танковић-Османа,
Штоно јесте цури муштерија;
Оба држе преко крила диљке,
Држе добре коње за дизгене,
Код свакога по тридест Турака;
Њима Тодор добро јутро виче,
Оба су му Бога прифатили.
И мимо њих Тодор проходио
И сватове здраво проводио.
Мало Тодор кроз отоку иде,
Нађе Тодор н друму широку,
Нађе Тодор Личког Мустај-бега,
Шњим поредо Тала од Орашца,
Држе коње добре за дизгене,
Бег Мустај-бег преко крила диљку,
Тале држи дренову бутину,
У којој је хиљада клинаца.
Њима Тодор добро јутро виче,
Мустај-бег му Бога прифатио,
Ал’ му Тале прифатити не ће,
Већ он скочи на ноге лагане,
Па овако говори Тодору:
„Курво једна, од Задра Тодоре!
„Стани мало, да јегледнишемо,
„Ти чију ћеш одвести ђевојку
„На срамоту свим крајишницима;
„Не море те сјећи оштра ђорда,
„Ни пробити пушка из кубура,
„А море ли моја дреновача!”—
Па потеже дренову батину,
Ал’ се саже Тодор на дорату,
На двоје му седло разломио.
Кад удари дреновачом Тале,
Ту се с мјеста заметнула кавга,
Паде тама од неба до земље,
Није тама од Бога послана,
Већ од брза праха и олова;
Земља јечи, а отока звечи,
Неки вели: „Јао моја мајко!”
Неки вели: „Прифати ме, друже!”
Неки вели: „Уклони ме с пута,
„Да ме добри коњи не погазе.”
Неки друже уз долину струже.
Она браћа, што се добро фале,
Братац брата познат’ не могаше,
Камо ли ће Турчин каурина!
А да видиш Јанковић-Стојана!
Он острагу иде за сватов’ма,
Кад нагази на прву бусију
С’ својим слугом Јероглавац-Марком,
Који јунак за Бога не знаде;
Стојан нађе двије аге старе,
Нађе Стојан Шарац-Махмут-агу
И код њега старац-Мердан-агу,
Обојици савезао руке,
Па их даје Јероглавац-Марку,
Марко веже за јеле зелене.
Ондар Стојан иза гласа виче
По имену од Задра Тодора:
„Ђе си, побро, од Задра Тодоре?
„Какве тебе савладаше виле
„Данас, брате, у морској отоци?
„И твојијех девет Томковића?”
Тодор му се у лугу одзива:
„Брате драги, сердар-Јанковићу!
„Нијесу ме савладале виле,
„Већ ето ме теби по авазу.”
Ал’ ето ти од Задра Тодора,
Шњиме иде девет Томковића,
Они воде Личког Мустај-бега
Свезанијех руку наопако,
Шњим поредо Тала од Орашца,
Сав је Тале у крви огрезао,
Јер се не да савезати Тале,
Јер је Тале јунак на мејдану;
Шњиме воде Боичић-Алију
Од Цетиње града каменога,
Шњим поредо Танковић-Османа;
Дадоше их Јанковић-Стојану,
Стојан даде Јероглавац-Марку,
Марко веже за јеле зелене.
Онда Стојан иза гласа виче
По имену Даничића Ђура:
„Ђе си, брате, Даничићу Ђуро?
„Какве тебе савладаше виле
„Данас, брате, у морској отоци,
„С твојом браћом до шест Даничића?”
Ђуро му се у лугу одзива:
„А мој брате, сердар-Јанковићу!
„Нијесу ме савладале виле,
„Већ ето ме теби по авазу
„Са мојијех до шест миле браће.”
Ал’ ето ти Даничића Ђура
И он води од Авале Порчу
Свезанијех руку наопако,
Шњим поредо Топал-Каматара;
Дадоше их Јанковић-Стојану,
Стојан даде Јероглавац-Марку,
Марко веже за јеле зелене,
Ондар Стојан иза гласа виче
По имену Петра Мркоњића:
„Ђе си, брате, Петре Мркоњићу?
„Какве тебе савладаше виле
„Данас, брате, у морској отоци
„А са твоја четири брата,
„До четири брата Мркоњића?”
Петар му се у лугу одзива:
„А мој брате, Јанковић-Стојане!
„Нијесу ме савладале виле,
„Већ ето ме теби по авазу.”
Ал’ ето ти Петра Мркоњића
А са своја до четири брата,
До четири брата Мркоњића,
И шњима су сва три Кулишића;
Они воде Ковачевић-Рама.
Свезанијех руку наопако,
Дадоше га Јанковић-Стојану,
Стојан даде Јероглавац-Марку,
Марко веже за јеле зелене.
Састаше се и Срби и Турци,
Искупише одсјечене главе,
Изнесоше рањене јунаке.
Кад погледа Јанковић-Стојане
По дружини и тамо и амо,
Удари се руком по кољену:
„Јао њему, до Бога милога!
„Нема нама друга најбољега,
„Нема нама од Сења Тадије!
„Богме нам је Таде погинуо.”
Онда Стојан иза гласа виче:
„Ђе си, брате, од Сења Тадија?
„Какве тебе савладаше виле
„Данас, брате, у морској отоци?”
Стојан виче, нико не одвиче.
Опет Стојан иза гласа виче:
„Ђе си, брате, од Сења Тадија?
„Јеси ли ми данас у животу?”
Онда јунак у лужини викну:
„Ђе си, брате, од Задра Тодоре?
„Погибох ти данас у лужини.”
К њему Тодор трчи по авазу,
Кад допаде Тодор до Тадије,
Али на њег’ нагазила гуја,
Љута гуја са Кладуше Мујо
С’ својим братом Гојеним Алилом
Хоће Мујо цуру и кочије,
Да он шњоме бјежи на Удбину,
Али не да од Сења Тадија,
Већ се туку дрвљем и камењем,
Најпотље се с Мујом уфатио,
Уфатио у кости јуначке,
Па се носе по зелену лугу;
Тадија је пјенам’ запјенио,
Запјенио пјенам’ бијелијем,
А Мујо је пола крвавијем;
А око њих Алил опскакује,
Голу носи сабљу у рукама,
Па удара од Сења Тадију,
Седам га је ударио пута,
Седам му је начинио рана,
Седам рана од седам педаља;
Кад допаде од Задра Тодоре,
На Алила ршум учинио,
Алил баци оковану ђорду,
Тодор му је савезао руке,
Па он дође, те говори Мују:
„Чујеш ли ме, са Кладуше Мујо!
„Пушти мени побратима мога,
„Жао ми те погубити, Мујо,
„Јер сам чуо, говоре ми људи,
„Да си добар јунак на мејдану.”
За то Мујо хаје и не хаје,
А кад виђе од Задра Тодоре,
Он потеже тешку топузину,
Па удара са Кладуше Муја,
Док је њега трипут ударио,
С Тадијом је њега раставио,
А с црном га земљом саставио,
Па му свеза наопако руке.
Под Тадију џиде подметнуше,
Тадију су ране освојиле,
Рањена га носе Јанковићу,
А везана Муја одведоше
И дијете Гојена Алила.
У кочије Тадију метнуше,
Код ђевојке рањена Тадију;
Цура дере везене јаглуке,
Те Тадији крвцу устављаше.
Отале се свати подигоше,
Повезане Турке поведоше,
И дођоше Задру бијеломе;
Побацаше Турке у тавницу,
А Тадији хећиме нађоше;
Кад Тадији ране извидаше,
Онда Турке за благо пустише,
И вјенчаше Косу за Тодора.
Давно било, сад се спомињало,
Кано Ђурђев данак у години,
Баш к’о добар јунак у дружини:
Тамо расло клење и јасење,
Међу нама здравље и весеље!