Женидба краља словинскога

* * *


Женидба краља словинскога

(Кате Мурат)

Св’јетал краљу од Будима града
он је краљу џардин саградио,
у њ је свако цв’јеће насадио,
а највеће жут’јех наранача,
на џардин је стражу поставио, 5
л’јепу стражу два млада солдата,
да чувају од џардина врата
и његове ћери Катарине,
кад се буде шетат’ преко њега,
да је чува на вратима стража. 10
То се чудо надалеко чуло,
то обазн’о од Словиња краљу;
л’јепо се је краљу уресио,
он ми пође Будиму б’јелому
на џардине краља будимскога. 15
Кад на врата од џардина дође,
ту ми нађе два млада солдата
ђе чувају од џардина врата;
св’јетал им је краљу говорио:
»Бог помого, на вратима стражо! 20
Ви пустите у џардине мене
да се краљу по џардину шетам
и да видим по њему љепоте.«
Говоре му два млада солдата:
»Св’јетал краљу, драги господару!
Ми бисмо те у џардин пуштили,
господаре, ма ми не смијемо.
Ер кад би нам краљу обазнао
да смо тебе у џардин пуштили,
св’јетал би нас краљу погубио.«
Говори им краљу од Словиња:
»Вама борја, два млада солдата!
Мене краља у џардин пуштите.
Ако ли ме ви пуштит’ нећете,
у мене је корда самовољна,
мојом кордом осјећу вам главе.« 
Кад то чула два млада солдата,
од св’јетла се краља препаднули
и њега су у џардин пуштили.
Он се краљу по џардину шета
и он гледа по њему љепоте;
па ми сједе руже под румене.
Кад ево ти будимске краљице!
Ђевојка се по џардину шета
док је дошла жуте до наранче;
кад је дошла жуте до наранче,
завратила уз руке рукаве
и потеже свилу уз кољена,
пењала се наранчи у гране,
бере млада жут’јех наранача;
одломи се од наранче грана,
свилени јој кавад закинуло.
Кад виђела млада Катарина,
наранчу је листом проклињала:
»О наранчо, листом увенула!
И мој бабо који те садио,
а мој бабо, да би га не било!
Ја његова ћерца Катарина
краљевину њему посвојила.«
Све то мисли млада Катарина
да је нико не чује од никле;
све је слуша од Словиња краљу,
све је краљу и слуша и гледа.
У краљу је срце поиграло
како утва крилим’ по Дунају,
живу срцу одољет’ не мог’о;
он се краљу на ноге скочио
и ђевојку младу ухитио
и лишце јој б’јело обљубио.
Колика је бож’ја нојца била,
сву ноћ краљу у џардину ш њоме,
ђевојци се помамила мајка.
Кад је сутра б’јело утро било,
устала се будимска краљица
и дозивље слугу Маријана,
Маријану слузи говорила:
»Моја слуго, млади Маријане!
Синоћ ми је моја Катарина,
синоћ ми је у џардине пошла
да убере жут’јех наранача
св’јетлу краљу бабу за обједа,
Маријане, није се вратила,
нешто се је њоме догодило;
хајде, моја, у џардине, слуго,
и ти види моје Катарине,
доведи је, в’јерна слуго моја.« 
Кад то чуо слуга Маријане,
он је слуга од послуха био,
он пошета слуга у џардине.
Кадар слуга у џардине дође,
он се слуга по џардину шета
и он гледа младе Катарине,
он је ниђе наћи није мог’о,
њему се је погледати дало,
он погледа жуте под наранче;
то ми види краља од Словиња,
на руци му млада Катарина,
на руци му тихи санак спава.
Кад видио слуга Маријане,
овако је слуга говорио:
»Катарино, госпођице моја!
А ти што си у џардину досад,
од синоћка па све до утроска?
Што си краља у џардин примила?
Твоја се је помамила мајка
и твој бабо од Будима краљу.« 
Кад то чуо краљу од Словиња,
на слугу се краљу расрдио,
он потеже свога чефердала,
чефердалу живи огањ дава
и удари слугу Маријана
у зло мјесто, у чело јунашко,
мртав слуга црној земљи паде.
То је чула млада Катарина,
у сну се је млада препаднула.
Кад виђела слугу Маријана,
св’јетлому је краљу говорила:
»Св’јетал краљу, да те бор убије!
Што си слугу мога погубио?
Он је слуга мени в’јеран био,
не би мајци мојој повидио.«
Па се млада на ноге скочила,
па ђевојка б’јелу двору иде,
а он краљу б’јела пут Словиња.
Кад ђевојка б’јелу двору дође,
ђевојку је причекала мајка,
ђевојци је мајка говорила:
»Бор т’ убио, Катарино моја!
Што си, ћерце, у џардину досад
од синоћка па све до јутроска?
То какво је б’јело лишце твоје,
лишце твоје тамно и блиједо?
Што су очи твоје замућене
како мутна у Дунају вода?
Што ли су ти косе распрхане
како свила у лоша трговца?« 
Катарина говорила мајци:
»Прођи ме се, мила моја мајко!
Велика се мени догодила.
Мила моја, не чуди се, мајко,
што ја сву ноћ у џардину јесам;
нит’ се чуди, мила моја мајко,
што м’ је лишце тамно и блиједо
ни што су ми очи замућене
ни што су ми косе распрхане:
кад сам синоћ у џардине дошла,
ја се пењем жуте у наранче
за утргат’ жут’јех наранача,
од наранче одломи се грана,
фати ми се грла и ђердана
и свилен ми кавад закинула
и злаћени ђердан прекинула,
проспе ми се трави по зеленој;
сву ноћ н’јесам санка боравила,
нег’ сам сву ноћ јадна преплакала,
чекала сам, мила моја мајко,
да осване и огране сунце,
да покупим по трави ђердане.
Од сна ми је лишце потамњело,
а од плача очи замућене;
наранча ми косе распрхала.«
С тез’јем млада шета у камаре
и узимље воде од ружице
и умива б’јело лишце своје
да је њоме б’јело и румено,
стави лишце своје у бјелило,
у бјелило и у руменило.
Па се млада л’јепо уресила;
а кад се је уресила л’јепо,
свому бабу шета на камару;
кад му б’јеле дође у камаре,
л’јепо му се млада поклонила.
Катарини бабо говорио:
»Ђе си досад, Катарино моја?
Што си сву ноћ у џардину мому?
Твоја ти се помамила мајка.« 
Говори му млада Катарина:
»Прођи ме се, бабо, добро моје!
У з’о час си џардин саградио,
у џардину цв’јеће насадио
и лијеп’јех жут’јех наранача!
Кад сам синоћ у џардине дошла,
а ја берем по џардину цв’јеће;
кад сам дошла жуте под наранче,
ја се пењем наранчи у гране
да уберем жут’јех наранача
теби бабу краљу за обједа;
од наранче одломи се грана,
фати ми се грла и ђердана,
свилени ми кавад закинула,
а злаћени ђердан прекинула.
Сву ноћ сам ти јадна преплакала
и жалила злаћена ђердана,
и чекала жутом под наранчом
док свануло и грануло сунце,
док по трави ђердан покупила.« 
Св’јетал јој је краљу говорио:
»Што си луда, Катарино моја!
Што си златна жалила ђердана?
Ја би теби купио бољега.«
С тез’јем млада пође из камаре.
То је мало бр’јеме постојало,
ђевојци се љубав познавала:
чедо куца, свилен појас пуца,
кавад краћа, а расту јој дојке,
познала је мила своја мајка.
Кад ђевојку познавала мајка,
Катарини својој говорила:
»Катарино, драга ћери моја!
Кажи, ћерце, ко те је љубио,
чије ти је под појасом чедо.« 
Катарина мајци одговара:
»О госпођо мила моја мајко!
Мила моја, не питај ме, мајко.
Умр’јет’ хоћу, ма ти казат’ нећу
чије ми је под појасом чедо.« 
Кад краљица своје ћери чула,
господару шета у камаре,
господару краљу говорила:
»Св’јетал краљу, драги господару!
Оли не знаш ол’ не хајеш за то:
у двору ти вита јела расте,
пуштила је у ширине гране;
узми корде, драги господаре,
узми корде, осјеци јој главе
да се теби не згоди срамота,
господару, у престољу твому.« 
Кад љубовцу краљу разумио,
својој ћери шета у камаре;
кад јој б’јеле дође у камаре,
Катарини бабо говорио:
»Катарино, драга ћери моја!
Што те питам, мени кажи право:
ћерце моја, ко те је љубио?
Чије ти је под појасом чедо?
Кажи мени, милу бабу твому.« 
Катарина бабу одговара:
»Не питај ме, бабо, добро моје!
Умр’јет’ хоћу, ма ти казат’ нећу,
о мој бабо, ко ме је љубио,
чије ми је под појасом чедо.« 
Св’јетал краљу ћери говорио:
»Катарино, драга ћери моја!
Кажи, ћерце, ко те је љубио.
Ако мени ти казати нећеш,
ово ти се мојом кунем вјером:
затворићу тебе у камаре,
у камаре ђе прозора нема,
ђе не видиш сунца ни мјесеца,
Бож’јег дана ни млада јунака;
морићу те и жеђом и глађом.« 
Говори му Катарина млада:
»Чини, бабо, што је теби драго;
ма ја теби повиђети нећу.«
Кад је краљу своје ћери чуо,
затвори је б’јеле у камаре
ђе не види сунца ни мјесеца,
Бож’јег дана ни млада јунака;
морио је и гладом и жеђом,
голотињом да и босотињом,
пит’ јој дава студену водицу,
а храни је крухом јечменијем.
Кад јој бр’јеме од порода дође,
ђевојка је породила чедо,
чедо мало, ма је мушка глава.
То је чедо пуно зламенито:
на глави му од круне зламење,
на прсима звијезде данице;
кад виђела ђевојка краљица,
робињици својој говорила:
»Робињице, по Богу сестрице!
Ти пошетај краљу бабу мому,
ти му, моја, реци, робињице,
ја да сам га млада поздравила,
у поздрављу њему поручила
да му с’ круна вила и повила
и њему је пала у престоље;
’да му данас мајку поможете;
ако му је ви помоћ’ нећете,
а да чеду главу ос’јечете.’«
Кад то чула млада робињица,
пошетала краљу у престоље,
робиња је краљу говорила:
»Св’јетал краљу, драги господару!
Круна ти се вила и повила
и теби је пала у престоље!
Поздрави те твоја Катарина,
у поздрављу теби поручила:
а да чеду мајку поможете;
ако ли је ви помоћ’ нећете,
да ви чеду главу ос’јечете.«
А кад краљу чуо робињице,
у живу се срцу заболио,
шета својој ћери у сљепицу.
Пред њим иде млада робињица
и воштаном свијетли му св’јећом.
Кад је дош’о краљу у камару,
он узимље чеда малахнога,
гледа краљу по чеду зламење
и својој је ћери говорио:
»Катарино, драга ћерце моја!
Кажи, ћерце, чедо чије ти је;
пустићу те бабо из камаре,
даћу теби пива и једива,
ћерце моја, што год ти је драго.« 
Говори му млада Катарина:
»Св’јетал краљу, бабо, добро моје!
Умр’јет’ хоћу, ма ти казат’ нећу.
Него данас мене помозите;
ако ли ме ви помоћ’ нећете,
а ви чеду главу ос’јеците.«
Кад је краљу своје ћери чуо,
он ми шета старац из камаре
и љубовци у камаре шета,
сузе рони и њоме говори:
»О вјенчана драга љуби моја!
Круна нам се вила и повила
у нашему двору бијелому,
мени краљу у престоље пала.
Моли ми се моја Катарина,
љуби моја, да је поможемо;
ако ли је ми помоћ’ нећемо,
да јој чеду главу ос’јечемо.
Тешко се је јадна заморила,
пуштићу је тамне из тамнице,
ставићу је у друге камаре
ђе ће јадна б’јела дана виђет’.« 
Св’јетлу краљу говори љубовца:
»Нећеш, краљу, драги господару!
Не води је у друге камаре;
него узми оштре твоје корде,
господаре, осјеци јој главе
и оному чеду малахному.« 
Св’јетал краљу срца милостива,
он љубовце и не слуша своје,
нег’ говори од двора робињи:
»Походи је, робињице моја,
ти походи Катарине моје,
ти јој носи рушке и обједе
и лијепе госпојске вечере,
на промјене од вела кошуље,
и поздрави моју Катарину;
ти јој, моја, реци, робињице,
ја да сам је бабо поздравио,
у поздрављу њоме поручио
из сљепице да би је пуштио,
ма јој не да мила своја мајка,
него хоће, моја робињице,
да погуби моје Катарине
и њезина чеда малахнога.«
Кад то чула млада робињица,
Катарину младу походила,
Катарини младој говорила:
»Катарино, моја госпођице!
Твој је бабо тебе поздравио,
у поздрављу теби поручио
из камаре да би те пуштио,
ма ти не да мила твоја мајка,
него хоће да погуби тебе
и твојега чеда малахнога.«
Ту ми стоји млада Катарина,
походи је од двора робиња,
носила јој рушке и вечере,
на промјене од вела кошуље.
Глас по гласу, јунак по јунаку,
то се чудо у подаље чуло,
то се чуло Словињу б’јелому,
то обазн’о од Словиња краљу.
Кад је св’јетал краљу обазнао,
то је њему пуно жао било
што је краљу 'ери заморио
и његова чеда малахнога;
он ми краљу б’јелу књигу пише:
»Св’јетал краљу од Будима града,
ево чуо јесам од другога
да ти се је, св’јетла круно моја,
да се круна вила и повила
у твојему двору бијелому,
да је теби пала у престоље.
Св’јетал краљу, то је круна моја;
гоји ми је, не замори ми је.
Ја ћу скупит’ кићене сватове
у неђељу која прва дође;
и ја круне извести ћу моје
из твојега двора бијелога
и одвести твоје Катарине.«
А кад краљу б’јела књига паде,
књигу лега од Будима краљу,
књигу лега, колур пром’јењива;
гледала га вјенчана љубовца,
господару краљу говорила:
»Св’јетал краљу, драги господару!
Откле теби б’јела књига паде
кад је легаш тако невесело?
Бор убио књиге и крајине,
десне руке китила која је,
рука десна под сабљом остала,
а крајина књига из које је
да би жив’јем огњем изгорјела!« 
Краљу својој говори љубовци:
»Не кун’ књиге, драга љуби моја,
ни крајине књига из које је
ни десницу китила која је.
Ово ’е књига из Словиња града
од св’јетлога краља словинскога;
краљу ми је књигу накитио
да је краљу чуо од другога
да ми се је круна вила и повила*
у мојему двору бијелому,
да је мени пала у престоље,
да је круна краља словинскога,
да је гојим у двору мојему,
да ће краљу доћи ’сватовима,
па да своје извести ће круне,
а и наше ћери Катарине.
Сад како ћу, драга љуби моја,
љуби моја, да од Бога нађеш?
Јес’ нас Кате убр’једила тешко,
ма ми смо је ћери заморили,
морили је и жеђом и гладом,
голотињом да и босотињом!«
Па не слуша што ће р’јети љуби;
он се краљу на ноге скочио,
ћери својој шета на камаре,
од камаре врата отворио,
он је пусти из тамне камаре
и стави је камаре у друге
на којој је прозор од истока,
ђено види сунца и мјесеца,
Бож’јег дана и млада јунака;
њоме дава пива и једива
св’јетал краљу колико јој драго,
кр’јепио је неђељу данака.
Ђевојка се мало покр’јепила,
кад ево ти краља словинскога
ш његовијем сватим’ кићенијем!
Л’јепо га је краљу причекао
и његове кићене сватове
и води их у дворе за сопре;
јунак добар од Словиња краљу,
он на св’јетлу и не гледа сопру,
нег’ ђевојци шета у камаре;
кад видио краљице ђевојке,
држи млада у наручу сина,
у ње лишце тамно и блиједо
како б’јело м’јендулово цв’јеће!
Кад је краљу ђевојку видио
и својега сина малахнога,
у живу се срцу заболио,
на св’јетла се краља расрдио,
Катарину за руку фатио,
изведе је бијела из двора.
Моли му се од Будима краљу,
овако је њему говорио:
»О мој зете, од Словиња краљу!
Ти не бјежи двора из мојега;
не води ми моје Катарине,
не води је како хурјанкиње;
него стоји два три б’јела дана
у мојему двору бијелому,
испијајмо ракију и вино
и да твоје дарујем сватове,
теби краљу моје Катарине,
поред ш њоме силновито благо.« 
Говори му од Словиња краљу:
»Ход’ отоле, од Будима краљу!
Нећу с тобом пити вино рујно
у твојему двору бијелому;
мени није од потребе благо,
имам блага двору у мојему.
Бор т’ убио, што си учинио?
Што си твоје ћери заморио
и мојега сина малахнога?«
С тез’јем краљу од двора отиђе
и одведе своје Катарине
и својега чеда малахнога.
Здраво краљу б’јели у Словињ дође
и доведе своје Катарине
и својега сина малахнога;
брзо се је млада покр’јепила
у краљеву двору бијелому,
мали* ве'е не има порода.

Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg


Референце

Извор

Narodne pjesme iz Luke na Šipanu, zapisao Andro Murat, Matica Hrvatska, Zagreb 1996, Hrvatske narodne pjesme, rukopisna baština, knjiga 1, str. 532-544