Женидба кнеза Лазара
Вино пије силан цар Стјепане
у Призрену, граду бијеломе.
Вино служи вјеран слуга Лазар,
па све цару чашу преслужује,
а на цара крвно погледује.
Царе пита вјерна слуга Лаза:
„Ој Бога ти, вјеран слуго Лазо,
што те питам, право да ми кажеш:
Што ти мене чашу преслужујеш ?
Што л' на мене криво погледујеш?
Али ти је коњиц олошао,
али ти је рухо остарило,
ал' т' је мало голијемна блага ?
Шта т' је мало у двору мојему ?"
Њему вели вјеран слуга Лазо:
„Вољан буди, царе, на бесједи!
Кад ме питаш, право да ти кажем:
Није мене коњиц олошао,
нити ми је рухо остарило,
нит' је мало голијемна блага;
свега доста у двору твојему;
вољан буди, царе, на бесједи!
Кад ме питаш, право да ти кажем:
Које слуге послије дођоше,
све се тебе слуге удворише,
све си слуге, царе иженио,
а ја ти се удворит не могох,
мене, царе, не кће оженити
за младости и љепоте моје."
Бесједи му силан цар Стјепане:
„Ој Бога ми, вјеран слуго Лазо,
ја не могу тебе оженити
свињарицом ни говедарицом,
за те тражим госпођу ђевојку,
и за мене добра пријатеља,
који ће ми сјести уз кољено,
са којим ћу ладно пити вино.
Но чу ли ме, вјеран слуго Лазо,
ја сам за те нашао ђевојку,
и за мене добра пријатеља,
у онога стара Југ-Богдана,
милу сеју девет Југовића,
баш Милнцу, милу мљезиницу;
но се Југу поменут не смије, —
није ласно њему поменути,
јер је Богдан рода господскога,
неће дати за слугу ђевојку;
но чу ли ме, вјеран слуго Лазо,
данас петак, а сјутра субота,
прекосјутра свијетла неђеља,
поћи ћемо у лов у планину,
позваћемо стара Југ-Богдана,
с њим ће поћи девет Југовића,
ти не иди у планину, Лазо,
но остани код бијела двора,
те готови господску вечеру;
кад дођемо из лова планине,
ја ћу свраћат Југа на вечеру,
а ти свраћај девет Југовића.
Кад сједемо за столове златне,
ти навали шећер и ракију,
па донеси црвенику вино.
Кад се ладна напијемо вина,
о свачем ће Јуже бесједити,
како који добар јунак јесте,
изнијеће књиге старославне,
да казује пошљедње вријеме;
ти кад чујеш, вјерна слуго Лазо,
а ти трчи на танану кулу,
те донеси ону чашу златну,
што но сам је скоро куповао
у бијелу Варадину граду
од ђевојке младе кујунџинке,
за њу дао товар и по блага;
наслужи је црвенијем вином,
поклони је стару Југ-Богдану,
тада ће се Богдан замислити,
чим ће тебе, Лазо, даривати,
те ћу њему онда поменути
за Милицу, ћерцу мљезиницу."
Прође петак и прође субота;
рано дође свијетла неђеља,
цар пође у лов у планину,
и позваше стара Југ-Богдана.
С Југом пође девет Југовића,
отидоше у лов у планину.
Лов ловише по гори зеленој,
ни добише, ни шта изгубише,
но се своме повратише двору,
преда њих је ишетао Лазо;
царе свраћа Југа на вечеру,
Лазо свраћа девет Југовића.
Кад сједоше за столове златне:
уврх совре силан цар Стјепане,
а до њега стари Југ-Богдане,
а до Југа девет Југовића,
њима служи вјеран слуга Лазо;
он навали шећер и ракију,
па донесе црвенику вино.
Кад се ладна напојише вина,
о свачему сташе бесједити,
како који добар јунак јесте;
Југ извади књиге старославне,
те казује пошљедње вријеме:
„Видите ли, моја браћо красна,
видите ли како књига каже:
настануће пошљедње вријеме,
нестануће овце и вшенице
и у пољу челе и цвијета;
кум ће кума по суду ћерати,
а брат брата звати по мегдану!"
Кад то зачу вјеран слуга Лазо,
он отрча на танану кулу,
те донесе ону чашу златну,
наслужи је црвенијем вином,
поклони је стару Југ-Богдану,
Богдан прими златну купу вина,
купу прими, а питије неће,
мисли Богдан шта је и како је,
чиме ли ће даривати Лаза.
Југу вели девет Југовића:
„О наш бабо, стари Југ-Богдане,
што не пијеш златну купу вина,
штоно ти је поклонио Лазо."
Вели њима стари Југ Богдане:
„Ђецо моја, девет Југовића,
ја ћу ласно пити купу вина, -
него мислим, моја ђецо драга,
чиме ћу ја даривати Лаза?"
Југу вели девет Југовића:
„Ласно ћеш га даривати, бабо:
у нас доста коња и сокола,
у нас доста пера и калпака."
Тад говори силан цар Стјепане:
„Има Лазо коња и сокола,
Лазо има пера и калпака;
Лазо тога неће ниједнога,
Лазо хоће Милицу ђевојку,
баш Милицу, милу мљезиницу,
милу сеју девет Југовића."
Кад зачуше девет Југовића,
поскочише на ноге лагане,
потегоше маче коврдине
да погубе цара у столици.
Моли им се стари Југ-Богдане:
„Нете, синци, ако Бога знате!
Ако данас цара погубите,
на вама ће останути клетва;
док извадим књиге старославне,
да ја гледам, синци, у књигама,
је л' Милица Лазу суђеница."
Књиге учи стари Југ Богдане,
књиге учи, грозне сузе рони:
„Нете, синци, ако Бога знате!
Милица је Лазу суђеница,
на њему ће останути царство,
са њоме ће царовати Лазо
у Крушевцу код воде Мораве.
Кад то зачу силан цар Стјепане,
он се маши руком у џепове,
те извади хиљаду дуката,
и извади од злата јабуку,
у јабуци три камена драга,
обиљежје Милици ђевојци.
