Женидба жупана Јована
За вечеру сједе вечерати
У дворима госпоја краљица,
Мила љуба краља Божидара,
А според ње дијете Јоване,
Син рођени госпоје краљице, 5
Овако му мајка проговара:
»Мој Јоване, мој рођени сине,
»Ти нарасте на женидбу мајци
»А мајка ти не тражи ђевојке.
»Немаш баба да ти бабо тражи. 10
»Кажи мајци, мој сине Јоване,
»Оклен хоћеш да те жени мајка,
»Мајка ће ти испросити, сине.
»Испросити, па те оженити,
»Већ ми кажи прилику ђевојку 15
»Коју би ти најволио, сине!«
То краљица сину говорила
А не знаде госпоја краљица
С киме њојзи ашикује Јово.
Њојзи Јово дуго ашикује 20
Да је с киме, не би чудо било,
Већ у своме двору бијеломе
Са робињом своје миле мајке
Што краљици уз кољено бјеше,
Служи вино госпи и Јовану, 25
За вечером чаше додаваше.
Док краљица сину говораше,
Робињица преда се гледаше,
Јер се стиди, дознаће краљица
Да јој Јово ашикује ш њоме. 30
Још јој дао златан прстен с руке
А Јовану робињица дала
Везен јаглук од бијела платна
Те га Јово носи у џеповим.
Јово шути, ништа не говори, 35
Мучно му је што му мајка каже
Да ће њему тражити ђевојку.
Јово крије али ашикује.
Ђевојка му стоји према њему
Па погледа у џепове Јово 40
Да му мајка не види јаглука
Што је њему робињица дала.
Виђе јаглук госпоја краљица
На јаглуку слова извезена.
То ђевојка заручнику дала, 45
Поклонила од милости дара,
Ал’ не пише која је ђевојка.
Кад виђела госпоја краљица,
Овако је говорила сину:
»Кажи, сине, која је ђевојка? 50
»Ш њоме ће те оженити мајка.«
Али Јова не казује мајци,
Јера знаде караће га мајка,
Не да њему робињу узети.
Не шће Јово казивати мајци 55
А краљица помислила сама
Стид је Јова казивати мајци.
Ја шта ради госпоја краљица,
Покупила тридес’ ђевојака
Све по избор рода господскога, 60
Пред дворима коло ухватиле.
Па се шеће госпоја краљица
А според ње млада робињица
Што јој Јово ашикује ш њоме,
Носи госпи скуте и рукаве, 65
Ш њоме хода Јовова ђевојка
А краљица по господи тражи
Па сеири тридес’ ђевојака
Која ли је прилика за сина,
Па говори госпоја краљица: 70
»Ја бога вам тридес’ ђевојака
»Ко је овђе мог сина ђевојка
»Што је њему везен јаглук дала
»На јаглуку слово ђевојачко.
»То је цура заручнику дала, 75
»Од милости јаглук поклонила.«
Ту све шути тридес’ ђевојака,
А све знаду у колу ђевојке
С којом цуром ашикује Јово,
С робињицом што јој носи скуте, 80
Али цуре казивати неће.
Ту бијаше говорљива Мара,
Сама Мара госпи проговара:
»О, госпојо, велика краљице,
»Ето, госпо, твог сина ђевојке, 85
»Според тебе испсд руке шеће.
»Што ти носи скутс и рукаве,
»То је, госпо, твог сина ђевојка
»Според тебе, твоја робињица.
»Ил’ ако се не вјерујеш, госпо, 90
»Метни њојзи руку у њедарца
»Па ћеш наћи златан прстен с руке
»Твога сина, прикладна Јована.«
Кад је чула госпоја краљица,
То се госпа врло зачудила 95
Па се томе вјероват' не море,
Па се госпа натраг окренула,
Па робињи својој проговара:
»Еј, робињо, шинула те гуја,
»Зар ти мени с Јовом ашикујеш? 100
»А зар не знаш да ћеш погинути?«
Још јој нађе златан прстен с руке
Свог Јована, сина рођенога.
Ражљути се велика краљица
Још робињи синле ударила: 105
»Кујо једна, робињице млада,
»Кога двориш, с киме ашикујеш?«
Па још њојзи доста не бијаше
Већ дозива из конака слуге:
»Брзо слуге мени похитајте 110
»Те узмите робињицу младу,
»Водите је Тари на обалу
»Те баците у воду робињу,
»А немојте Јови доказати
»Шта је било од робиње младе, 115
»Ја ћу Јови за њу одговарат’.«
Хитро момци госпу послушали,
Прихватише робињицу младу
Па је воде Тари на обалу,
Па у себи помислили момци: 120
Чудна ти је од бога грехота
Погубити лијепу робињу
А на правду бога великога.
Ако Јово ашикује ш њоме,
Зато није чудо николико, 125
Одвише је лијепа робиња.
А у Јова доста има блага,
Доста има земље и градова,
Прије море земље задобити,
А ђевојку љевшу наћ’ не море. 130
Иако је сирота робиња,
Некако је рода господскога.
Туди момци питају робињу:
»Од кога си рода и племена?«
То робиња знати не могаше, 135
Три пута је продавала војска,
Четвртом је купила краљица.
Цура бјеше рода господскога,
Шћерца мила књаза Витомира,
На бојишту књаже погинуо, 140
Књажевину поробила војска
И књажевска заробљена шћерца,
Заробљена, па је препродана,
Најпошље је купила краљица,
Али нико знати не могаше 145
Од кога је рода и племена.
Мисле момци шта ће и како ће.
Да не баце лијепу робињу,
То не смију од краљице слуге;
А да баце у воду робињу, 150
То пе смију од свог господара,
Господара, младога Јована.
Таман момци у ријечци били,
Опет абер од краљице дође
Да робињу не би оставили, 155
Отић ће им за робињу глава,
Туди момци бацише робињу,
Бацише је Тари у валове.
Тара вода понесе робињу,
Узела је вода на матицу, 160
Па је носи Тара валовита,
Носила је за полу сахата,
Ал’ ђевојци добра срећа била,
Рибари су водом запливали
Па 'ватају рибе низ валове 165
И бацају мреже на лимане.
Док рибари цуру угледаше,
Мисле момци сама потонула
На водици платно бијелећи.
Брзо момци мреже похиташе, 170
Ухватише у води ђевојку,
Изнесоше води на обалу.
Још је мало у животу била,
Ал’ је цура аваз изгубила,
Само мало очим’ преваљује 175
Па се мисле покрај воде момци
Чудна ли је кићена ђевојка.
Мало вр’јеме, дуго није било,
Хабер дође граду у чаршију:
»О, Јоване, од Зете жупане, 180
»Погину ти у Тари ђевојка.
»Тара вода однесе је младу,
»Бацише је из конака слуге
»А твоја их опремила мајка.«
То се Јово вјероват не море, 185
Већ овако Јово одговара:
»Не зна мајка за моју ђевојку.«
»О, Јоване, на Зети жупане,
»Дознала ти мајка за ђевојку,
»Бог убио говорљиву Мару 190
»Што је твојој доказала мајци
»Па ти мајка погуби ђевојку.«
Кад то чуо момак у механи,
Скочи Јово из п’јане механе
Па дозива Томашина слугу: 195
»Брзо труби трубу и борију
»Па ми води на Тару војнике.
»Понесите мреже исплетене
»И велике канџе од челика
»Да тражите по води ђевојку.« 200
То је слуга хитро послушао,
Затрубише зурне и борије,
А диже се на алаје војска,
Сађе војска Тари на обалу,
Пред војском је жупане Јоване. 205
Хабер дочу у хордији Јово
Рибари су цуру ухватили,
Ал’ се не зна хоће л' бити жива.
Туде Јово муштулуке даје
И овако момак проговара: 210
»Да ја знадем да је цура жива,
»Који су је избавили момци
»Ја бих момке добро даровао,
»Сви би били до мене везири,
»Не би били по води рибари, 215
»Већ би били моји поглавари,
»Све војводе според мене прве.
»Још бих многе правио хаире
»Све за душу рибара момака.«
Око воде опколила војска, 220
Јован дође до своје ђевојке
Па он гледа је ли цура жива,
А прољева сузе низ образе.
Жао му је робињице младе,
Одвише му врло мила била, 225
Сузе рони, кроз сузе говори:
»Бог т’ убио, моја мила мајко,
»А и тебе Маро говорљива!
»Свака била проклета ђевојка
»Која била много говорљива. 230
»Говорљива, јунаку немила,
»Кад шутила, више мила била!«
Тако чејрек од сахата прође
Док робиња очим прогледала.
Кад видио жупане Јоване, 235
Од веееља шенлук учинио.
Тако мало вр’јеме постајало
Док робиња руком помакнула
И од земље главу подигнула,
Узе Јово на крило робињу 240
Па јој меће руке у њедарца,
Гледа момак куца ли срдашце,
Хоће ли му останути жива.
Кад је прошло пола од сахата,
Робињица на ноге скочила, 245
Око себе очим погледала,
Млогу цура војску угледала
И Јована од Зете жупана.
Ту се цура чуду зачудила.
Виђе Јово па му мило било, 250
Остаће му робињица жива.
Што гођ рече, све је учинио:
Све рибаре стави поглаваре
А изгради по земљи хајире,
Опет узе робињицу љубу 255
На срамоту своје миле мајке
Па још Јово робињицу пита:
»Робињице, моја госпојице,
»Мореш ли ми осјетити млада
»Каква ли си рода и племена?« 260
То робиња знати не могаше.
То Јовану врло’жао било
И у себи момак помислио:
»Ево узех робињу за љубу
»Па се чудим зашто ми је драга, 265
»А не знадем ни којег’ је рода.«
Свуда Јово по свијету пита
Не би л’ знао чија ли је шћерца.
Дуго Јован знати не могаше,
А кад прође девет годиница, 270
Веће Јово подгојио сина
Те му чедо уз кољено хода,
А још не зна ког’ је рода љуба.
Пође Јово с војском ратовати
Преко мора, у земљу Азију. 275
Кад је војска море преходила,
Ту је Јован заставио војску
На бојишту и на коначишту.
Сва је нојска попела шаторе,
А Јован се покрај мора шеће. 280
Покрај мора саграђена црква.
У себи је Јово помислио:
»Чија ли је ово задужбина?«
Иде Јово пред бијелу цркву,
Ал’ на цркви слова старославна, 285
Троја слова у једно свођена,
Задужбина књаза Витомира,
Пошље књаза шћерци наручена,
Ал’ му шћерца ропства допанула,
Три пута је војска препродала, 290
Купила је у Зети краљица,
Мила мајка жупана Јована.
Што бијаху слова старословна
А то Грци читат' не могаху.
Јован знаде дванаест језика, 295
Све прочита што је и како је.
Ту дознаде жупане Јоване
Окле му је мила љуба била,
Робињица, а књажева шћерца.
Још Јовану задужбина дође, 300
Задужбина књаза Витомира.
Кад се Јован двору повратио,
Каже љуби што је и како је:
»Моја љубо, рода господскога,
»Иако си била робињица, 305
»Сад си моја у двору краљица.«
И тако се оженио Јово
По незнању робињом из двора
Да је цура код баба израсла
Господство би према њему било, 310
Још би му је и мајка просила.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
