Женидба деспота Лазара



Женидба деспота Лазара

Kад се жени деспоте Лазаре,
Из далека испроси дјевојку,
Из далека из земље латинске,
Испросио и још прстенова'.
А чудня је та л'jепа дјевојка: 5
Оня сједи уз кољено Лази,
Она није до кољена Лази;
Ђе би она родила јунака,
Ђе родила, ђе ли од’ранила?!
Мало ј’ рока оставио Лазо, 10
Мало рока за три неђељице;
Доклен скупи кићене сватове
И дјевојка приреди дарове,
Онда оде двору бијеломе.
Кад је доша' деспоте Лазаре, 15
Кад је доша' своме б'јелом двору
Купи Лазар киту и сватове,
Све сватове побрајане људе
И окуми Краљевића Марка.
Наврши се три неђеље равно, 20
Кад је Лазар скупио сватове.
Ал' излази Лазарева мајка,
Ал' излази, да је бог убио!
Пред онога Краљевића Марка;
Јер јој није по вољи дјевојка; 25
Пак ће Марку 'вако бесједити:
„Богом куме, Краљевићу Марко!
„Да ти кажем лијепу дјевојку,
„Што ј' мој Лазар испросио за се,
„Испросио и још прстенова'; 30
„Мени није ни зере по вољи;
„Јер чудна је та л'jепа дјевојка:
„Она сједи уз кољено Лази,
„Она није до кољена Лази;
„Ђе би она родила јунака, 35
„Ђе родила, ђе ли од'ранила?!“
Насмија се Краљевићу Марко,
Па говори Лазаревој мајци:
„Муч', бога ти, Лазарева мајко!
„Не будали, кад будала н'jеси, 40
„Не гр'јеши се, изгубићеш душу;
„Не казуј ми, лијепе дјевојке,
„Што је Лазар испросио за се,
„Испросио и још прстенова!
„Но слушај ме, да ти нешто кажем: 45
„Моју мајку и још мању кажу,
„Она ј' мене родила јунака
И родила и још од ранила.“
То ми мајка и не слуша Марка.
Кад одоше кићени сватови, 50
Кад одоше по л'jепу дјевојку
Она иде страном страновито,
Пак повади греде валовито.
И налази шарене змијице,
Па ми коље шарене змијице: 55
До по' чаше змијињег отрова,
До по' чаше њега на'ваташе,
Од по' чаше вином доналише.
Пак се врати двору бијеломе,
Да дочека кићене сватове, 60
Да дарује своју милу снашу
Пуном чашом вина рујанога.
Кад с' вратише кићени сватови
И дођоше двору Лазареву
И дођоше младу доведоше: 65
Неки лети од сите сватова,
Неки лети муштулук[1] узети
Од старице Лазареве мајке
Е су они снашу јој довели.
Али не да Лазарева мајка, 70
Али не да ником муштумука;
Већ узимље ону чашу вина,
Те излази међ' киту сватова;
Пак дозивље своју милу снашу:
„Амо дере, моја мила снашо! 75
„На ти душо, трољенскога вина,
„Не би-л мајци руменија била,
„Не би ли јој три родила сина!"
Мудра била лијепа дјевојка,
Мудра била мудро говорила: 80
„Бога теби, Лазарева мајко!
„Мене моја сјетовала мајка:
„„Не пиј воде прво старијега,
„„Ракијице прво свекрвице,
„„Рујног вина прво Лазе свога. 85
Превари се Лазарева мајка,
Превари се, да је бог убио!
Превари се уједе је змија:
Пружи чашу Лази сину своме.
Узе чашу деспоте Лазаре 90
Жив примиче, а мртав узмаче.
Једна капца на коњића пала
И под њим се коњић разлетио.
Кад то виђе лијепя дјевојка,
Она стаде гласно бесједити: 95
„Нека, нека, милом богу 'вала!
„Кад ја н'јесам коса окренула
„И својега лица пошкропила;
„А ја идем кући пјевајући.“
И вијиу се преко поља равна, 100
Кано зв'језда преко неба сјајна,
Пјевајући коња играјући,
Право језди своме б'јелом двору.
А остаде Лазарева мајка.
У свом двору гласно бугарећи. 105
Ал' да ти је виђети јунака,
Mа Србина Краљевића Марка,
Јунак Марко ником не опрашћа:
Он пожали деспота Лазара,
Свога хилог и драгога кума, 110
Ђе му мајка млади живот узе.
Још пожали лијепу дјевојку,
Ђе се брже уродбину врати,
Нит' дјевојка, нити удовица.
И узимље троструку канџију, 115
Пак удара Лазареву мајку,
Ударя је лако по плећима;
Како ј' куца - све јој кожа пуца,
Кроз кошуљу црна крвца врца.
Ни то Марку доста не бијаше; 120
Нег' потеже бритку сабљу своју:
Отсјече јој са рамена главу,
Кад је крива, да не буде жива.
Па посједе шарца од мегдана,
Па он oдe кa Прилипу граду, 125
Право своме двору бијеломе,
Пјевајући и попјевајући
И шарина коња играјући.

Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце уреди

  1. Муштулук узөти, муштулуција, то је српски сватовски обичај Срба Горњо-крајишника, о ком ћу на другом мјесту обширнији бити.

Извор уреди

  • Српске народне пјесме, скупио по бившој Горњој Крајини и за штампу приредио Манојло Кордунаш, Српска књижара и штампарија Браће М. Поповића, Нови Сад, 1891., стр. 156-160.