Женидба бега Гопчевића
Кулу беже Гопчевићу гради,
У Лијевну мјесту питомоме,
Кулу гради три године дана,
Млого беже потрошио блага,
Док је танку начинио кулу, 5
Ма је кула од више дијепа,
Да је таке у свој Босни нема:
Озидана од мермер камена,
Покривена лучевином жутом,
Позлаћена врата и пенџери, 10
Па кад беже савршио куду:
Испео се на оџак од куле,
Прекрстио ноге на серџаду,
Запалио на лулу дувана,
Присркује каве нз вилџана; 15
Поред бега остарјела мајка.
Бег је мајци ријеч бесједио:
„Право кажи моја стара мајко,
„Јеси л’ икад у вијеку твоме
„Ја ли чула, ја л'виђеда мајко 20
„Ваке куле да ико имаде,
Осим мене бега Гопчевића.“
А вели му остарјела мајка:
„О, мој сине, беже Гопчевићу,
,,Нит’ сам чула, нити кад виђела
„Ваке куле да ико имаде,
„Осјем тебе бега Гопчевића,
„Но пгго ће ти пребијела кула,
„Кад на кулу ниђе никог немаш,
„Осем твоју остарјелу мајку?
„Ко ће тебе послужит на кули?
„Ожени се, мој миосан сине,
„Ја не могу већ измет чинити,
„Ја не могу прати, ни кувати,
„Ни доносит воде у ибрику!“
Говори јој беже Гопчевићу:
„А Бога ми, остарјела мајко,
Ево има три године дана
Од кад идем од града до града
Те ја тражим лијепу ђевојку.
„Ђе ја нађох за мене ђевојку,
„Ту не нађох пријатеља за те,
„А ђе нађох пријатеља за те,
„Ту не нађох за мене ђевојке,
„Па сам чуо, казују ми људи,
„У стојноме Биограду граду,
„У Бећира, паше биоградског,
„Да имаде прикладна ђевојка,
„Што је таке у Турчина нема,
„У Турчина ни у Каурина;
„Но ми спреми лаке брашљенике,
„Ја ћу мајко Биограду поћи,
„Запросити у наше ђевојку,
„Ако Бог да оженит’ се брзо,
„Теби мајко довест’ измећара.“
Кад то чула остарјела мајка,
То је њојзи добро мило било,
Па на кули справи брашљенике,
А бег се је наредио дивно
И нареди својега лабуда,
Старој мајци пољубио руку
Збогом рече, а низ кулу пође,
До готова допаде лабуда,
Па посједе помамна лабуда.
Ето бега земљом и свијетом
Доклен беже Биограду дође,
У Бећира, паше биоградског,
Ту га паша добро дочекао,
Познаше се, па се пољубише,
Па их ето на танчнцу кулу,
Ту су били за неђељу дана.
Бег у паше испроси ђевојку,
Прстен дава, а ставља јабуку,
На јабуку свадбу уговара:
Па овако беже проговара:
„Прнјатељу, пашо с’ Биограда,
„Ова свадба до мало земана,
„Од дне до дне по године дана,
„Док ја одем до Лијевна мога
„И покупим хиљаду сватова,
„Биограду по ђевојку дођем!“
Бесједи му паша с Биограда:
„О, мој зете, беже Гопчевићу,
„О мој зете, ако будеш суђен,
„Када станеш купити еватове,
„Свате купи како ти је драго,
„Води свата калико ти драго,
„Само добра нађи барјактара,
„Немирни су биоградски Турци,
„Сусрешће те у иољу Врачару
„Таман равно триста оклопника,
„Рашћераће свате на буљуке
„Отеће ти алајли барјака,
„И ђевојку с миром одвес нећеш,
„За друго те ништа учит нећу!“
Отолен се беже подигао,
Куд-год иђе у Лијевну дође,
На његову пребијелу кулу.
А кад беже кули долазио,
На авлији осједе лабуда;
Ту му млађи коња приватише,
Њега срета остарјела мајка,
Једва чека да упита сина:
Је ли беже здраво путовао?
Изиђоше кули на оџака,
Мајка сину каву доранила,
Те се беже с кавом одморио,
За господску совру засједоше.
А када су всчерали били
Проговара бегу стара мајка:
„О, мој сине, бежс Гопчевићу,
„Јеси л’ ишо Биограду стојну?
„Како те је паша дочекао?
„Јеси л’ сине цуру испросио?
„Је ли каква пашина ђевојка?“
Бесједи јој беже Гопчевићу:
„А Бога ми, моја стара мајко,
Ја сам ишо Биограду стојну,
Добро ме је паша дочекао,
У паше сам цуру испросио
Брзо реко ићи по ђевојку,
Таман од сад по године дана;
Реко водит хиљаду сватова,
Па кад пођох моја стара мајко,
Паша ме је испратио дивно,
И овако мени бесједио:
Да поведем добра барјактара
Немирни су биоградски Турци,
Па ће изаћ пред сватове Турци,
Таман равно триста оклопника,
Рашћера ће по пољу сватове,
А отет ми алајли барјака;
Но сад што ћу моја сгара мајко,
Ја од рода ниђе никог немам,
Ко ће ђевер бити уз ђевојку,
Ко л' ће барјак носит пред сватима,
Како ли ћу купити сватове,
И кога ћу звати у сватове?“
Бесједи му остарјела мајка:
„О, мој сине, беже Гопчевићу,
Пиши књигу босанској Крајини,
До бијеле Бањалуке града,
А на руке паши бањалучком,
Оно ти је рођак по матери,
Да ти ђевер буде уз ђевојку,
А јенђија пашиница млада.
Још ћеш тако пашу поздравити
Да поведе триста Крајишника
Све Турака по избор јунака,
Па да води у сватове Турке;
А другу ћеш књигу опремити,
Оправи је Тузли поноситој,
А на руке паши тузланскоме,
И он ти је рођак по матери,
Па и њега зови за ђевера,
За јенђију пашиницу младу,
И поздрави пашу тузланскога,
Нек поведе до триста сватова
Све Турака по избор јунака;
А трећу ћеш књигу оправити,
Бијеломе Јајцу босанскоме
Те поздрави дванајест кадија
Што но суде земљи Босни равној,
И кадије поздраавићеш сине,
Да поведу стотину сватова;
Четврту ћеш књигу опремити.
У Травника града бијелога
А на руке травничком муктији,
Те муктију зови у сватове,
И њега ћеш поздравити сине,
Да поведе стотииу еватова;
А пету ћеш књигу оправити
До Мостара града бијелога,
Моме брату Челебићу Ибру,
Нека теби у сватове пође
И поведе стотину сватова
Херцеговца, по избор јунака,
Па комшије зови у сватове:
Ти позови два брата Атлића
Једно Ибра, а друго Хасана,
Од Лијевна мјеста питомога,
Јер су вјешти боју и мејдану,
Често браћа иду у Котаре
Те доносе са Каура главе,
И доводе Которанке младе,
Те дарују по Лијевну Турке,
Па и њих ћеш тако поздравити
Да поведу стотину сватова
Све по избор Турака јунака,
Који ш њима иду низ Котаре.
Још ћеш једну књигу опремити
Чак, далеко, на Херцеговину
У широку пољу Невесињу
На Трусину Томићу Мијату,
Јер кад ти се оженио бабо,
Његова је позивао баба,
Носио му барјак пред сватима,
Нек и теби Мијат барјак носи,
А јунак је, добро га познајем.
Погинуће, барјак пуштит неће,
За остало како гођ ти драго.“
А кад беже разумно мајку,
То се бегу добро допануло.
Што гођ иде, све ће брзо доћи
Вакат дође купити сватове
По ђевојку Биограду поћи.
Бег је ситне књиге растурио
И на књиге позиваше Турке;
Стадоше се свати окупљати.
Први дође паша бањалучки
И његова пашиница млада,
И доведе триста Крајишника.
Таман сјели и отпочинули,
Док ето ти паше тузланскога
И његове пашинице младе,
И он води до триста Турака;
Таман сјели и каву попили,
Док ето ти дванајест кадија
И за њима стотину Турака,
Починуше под бегову кулу,
Све излази беже Гопчевићу,
Те главаре изводи на кулу,
Уређује сватове под кулу.
Док ево ти травничког муктије
И он води стотину сватова
И ти свати дођоше под кулу;
Таман сјели, те отпочинули,
Док ево ти Челебића Ибра
И он води стотину сватова,
И ти свати падоше под кулу;
Таман сјели, те су починули,
Док ето ти два брата Атлића
Једно Ибро, а друго Хасане,
И за њима стотину Турака
И ти свати падоше под кулу.
Сви сватови на росну ливаду,
А главари на танчицу кулу,
Пију Турци каве и дувана,
О свачему зборе и говоре,
А највише о свом сватовању,
Па се Турци међу собом фале:
Када дођу Биограду стојну,
Да ће тешки зулум учинити,
На Биоград намет натурити,
Сваком свату за конак ђевојку,
Сваком хату товар јечма тражит
А парипу осамдесет ока,
Да ће ставит на капију стражу
И не дати ником пролазити
Док не плати за себе откупа,
Све на главу два дуката златна,
Ама беже Гопчевићу шути
Беже шути, ништа не говори,
Но све тамо и овамо шета.
Често беже до пенџера дође,
Те на дурбин гледа поље равно
Неће л’ виђет побратима свога,
Побратима Томића Мијата
Јер без њега путовања нема.
Питају га паше и кадије:
„Што је теби беже Гопчевићу,
Нити сједиш, нити егленишеш,
Нешто си се беже узвртио
Често идеш на пенџер од куле
И на дурбин гледаш поље равно
Кога гледаш, коме ли се надаш?
„Ја л' кадији, ја ли каквом паши
Ја л’ доброме турском буљубаши?
Ил’ ком бегу од турске Крајине?“
А бесједи беже Гопчевићу:
„Двије паше и дванест кадија,
И сувише травннчки муктио,
И ви редом остали главари,
Чекам мога богом побратима
Кој’ ће носит барјак пред сватима.“
У ријечи коју говораху
Док се прамен таме заподио,
Али тама не бијаше сама,
Но из таме ниче коњаниче.
Брзо беже дурбин приватио
Па на дурбин познаје јунака,
Позна беже богом побратима,
Побратима Томића Мијата
И његова вилена дората;
Мало ближе, па се сусретоше,
Руке шире, у лица се у лица се љубе
Питају се за јуначко здравље;
Здраво били н тамо и амо
Мал’ по мало дођоше до куле,
На авлију истрчаше слуге,
Те Мијату примише дората,
Бег поведе богом побратима
На чардака на бијелу кулу,
Ђе 'но паше и кадије сједе;
Мијат њима божју помоћ зваше
А Турци му здравље приватише,
Лијепо му мјесто начинише,
Сједе Мијат, па се одморио
И попио каву и ракију.
Гледају га паше и кадпје,
Па међу се турски говораху:
„Бисмо рекли и би се заклели
Нит је Турчин, ни сличан Турчину,
Но ка’ да је мрки Каурине
Овакога у сватови нема.“
Док ево ти бега Гопчевнћа
Ђе он носи свилена барјака,
Па оваку ријеч бесједио:
„Турци браћо, паше и кадије
И остали редом поглавари
Немојте се наљутити Турци
Што ћу дати свилена барјака,
Побратиму Томићу Мијату,
Немам брата, а немам рођака,
Мјесто брата њега сам позвао,
Да ми барјак носи пред сватима,
Па Мијату барјак поклонио.“
Двије паше бегу одобрише
И дванајест од Јајца кадија,
И муктија од Травника града
И остали редом- поглавари.
Томић Мијат барјак приватио,
Па он скочи на ноге лагане
Па га ето низ бијелу кулу
Доклен кули на авлију сађе;
Ту му дора изводише слуге,
Мијат добра посједе дорина,
Па извади двије златке мале,
Он пушкама живу ватру даје,
Пукоше му двије пушке мале;
Па отолен отиште дорина,
А разави свилена барјака
А за њим се покренуше Турци,
Дивна кита хиљаду сватова,
Отидоше свати путовати.
Сви сватови путоваху с миром,
Ама неће травнички муктија,
Но догони његова зеленка
До лабуда бега Гопчевића,
Па овако бегу бесјеђаше:
„Чујеш ли ме беже Гопчевићу,
Ал’ си Каур, али те родио?
Што ће теби Каур у сватове,
Што ли си му барјак поклонио,
Код нашијех хиљаду Турака,
Све јунака бољег од бољега?
А тако ми турске вјере тврде,
Узећу му свилена барјака
Још Кауру посијећи главу!“
Бесједи му беже Гопчевићу
„Сјед’ муктија, не замећи кавгу,
Није лако џевап дати кавзи,
Паше су му барјак потврдиле,
И сувише дванајест кадија
И остали поглавари Турци,
Ако л’ с миром од Мијата нећеш,
Што добијеш понеси Травнику,
Од тога ти дијела не тражим“.
Наљутп се травннчки муктија,
Па окрену својега зеленка.
Кроз сватове коња прогоњаше,
До Мијата Турчин догоњаше,
Па Мијату ријеч бесједио:
„Копиљане, мрки Каурине!
Што ти носиш барјак пред сватима
Што срамотиш хпљаду Турака?
Све јунака бољег од бољега?
Дај ми барјак мрки Каурине!“
А Мијат му ријеч бесједио:
„Сјед’ муктија, на зло ударио!
Барјак ми је беже поклонио,
Потврдиле двије паше младе
И дванајест од Јајца кадија,
И остали редом поглавари,
Не дам барјак прије мртве главе!“
Наљути се травнички муктија,
Па поближе прићера зеленка,
Пружи руку да барјак привати.
Наљути се Томићу Мијате,
Па муктију синлом ударио,
Колико га лако ударно,
Два му здрава зуба саломио,
А четири с мјеста покренуо,
Паде Турчнн под коња зеленка,
Сватовски га коњи прегазише;
Мијат оде оћера дорина.
То гледаше хиљаду Турака,
Ал’ се сваки невјешт учинио,
До Турчнна Атлић Хасанаге;
То Хасану млого мука била,
Па наљути себе и зеленка
Кроз сватове наћера зеленка,
Догони га бегу Гопчевићу,
Па овако њему бесједио:
„Курво једна, беже Гопчевићу,
Што ти Влахе водиш у сватове?
Да ти барјак носе пред сватима,
Што срамотиш хиљаду Турака?
Вала, била, но тако ми дина,
Данас ћу ти посјећ барјактара,
И отети свилена барјака."
А бесједи беже Гопчевићу:
„Сјед Хасане на зло ударио
Не замећи у сватове кавгу.
Ја сам побру барјак поклонио,
Паше су му барјак потврдиле,
И дванајест од Јајца кадија
И остали турски поглавари,
Да га носи, њему доликује!“
Наљути се Хатлић Хасанага,
Па проћера помамна зеленка,
Кроз сватове коња прогонио,
До Мијата Турчин догонио,
Па овако био бесједио:
„Стан, полако, мрки Каурине,
Барјак носит пред сватима нећеш,
Ни срамотит хиљаду Турака,
Но дај мени свилена барјака!“
Пружи руку Хатлић Хасанага,
Руку пружи, да барјак уграби:
Но и њега Мијат дочекао,
Те га једном синлом ударио,
Од зеленка Туре одвојио,
Паде Туре под коња зеленка,
Сватовски га коњи прегазише;
Мијат оде, оћера дората
И однесе свилена барјака.
Мијат иде друмом широкијем
А свилен га барјак поклопио,
За њнм иду паше и сватови;
Куд гођ ишли, до Врачара дошли
До Врачара испред Биограда,
А кад дошлп у поље Врачара,
Ту их срели биоградски Турци
Таман равно триста оклопника;
У сватове јуриш учинише,
Рашћераше свате на буљуке,
На Мијата кидисаше Турци,
Да му отму свилена барјака;
Наљути се Томићу Мијате,
Па потеже топузину тешку
А наћера бијесна дората
Бије коње, а бије јунаке,
Док наћера Турке у сокаке,
Кроз Биоград утекоше Турци
Па се натраг Мијат повратио,
По Врачару свате окупио
Наведе их кроз градске сокаке,
Док дођоше под пашине дворе,
Ту сватови коње разјахаше.
Дочека их паша биоградски,
Дивно паша уреди сватове
По кућама и по конацима
Сваком свату конак одредио,
Ал Мијату конака не даје
Сваком свату вечера изађе,
Ал’ Мијату вечере не даду,
Но да видиш Томића Мијата
Ђе он вода својега дорина,
Докучи се Мијат до механе,
Механџији ријеч бесједио:
„Механџија донеси ми вина,
И дебела овнујскога меса,
И симита љеба бијелога,
И донеси јечма за дората,
У тебе ћу конак учинити!“
Механџија внно доносио,
И дебелог овнујскога меса,
И симита љеба бијелога,
И донесе јечма за дорина,
Ту је Мијат ноћцу преноћио.
Кад у јутру јутро освануло,
Подранио Томићу Мијате,
Па на бедем изведе дорина,
Поби барјак у зелену траву,
Па за собом провода дорина;
Гледају га кроз пенџере Турци,
Још га гледа прикладна Ватија,
Заручница бега Гопчевића,
Па овако бесједила млада:
„Боже мили, да чудна јунака!
На бедему оног барјактара!
Пошто би ми Бог и срећа дала,
Да ми буде они јунак суђен!“
Ту мишљаше — нико не чујаше,
Ал’ то чуо паша биоградски,
Па га ето на бојеве кули
Ђе но сједе паше и кадије
Сви из реда сватовски главари,
И ђе сједи беже Гопчевићу,
Па овако паша бесједио:
„О, мој зете, беже Гопчевићу,
Ја ћу теби поклонит’ ђевојку
И дивно ћу испратит сватове,
Ал’ ћу теби узет барјактара
И њему ћу посијећи главу,
Ш њом окитит биоградског града.“
Кад то чуо беже Гопчевићу
Овако је ријеч бесједио:
„О, мој тасте, пашо биоградски,
Немој мени узет барјактара
Немој моје ошетит’ весеље,
Ја милије ниђе ништа немам
Од онога мила барјактара!“
Паша њему ријеч бесједио:
„О, мој зете беже Гопчевићу,
Кунем ти се турском вјером тврдом,
Ако мени не даш барјактара,
Ни ћеш отић ни одвест ђевојку,
Ни извести свата ни једнога,
Па сад бирај које ти је драго!“
А бесједи беже Гопчевићу:
„Чујеш пашо, драги господаре,
Не устављај мога барјактара
Док изведем из града сватове
И из града изведем ђевојку,
Ја ти моју тврду вјеру дајем,
Док будемо на конаку првом,
Посјећи ћу мога барјактара
И те би ћу оправити главу,
И његова коња и оружје!“
То рекоше, тако углавише,
Тада паша на ноге скочно,
Те за свате даре, износио:
Сваког свата паша дариваше,
Ама неће Томића Мијата;
А то гледа Ватија ђевојка;
Примаче се цура заручнику,
Заручнику, бегу Гопчевићу,
Па овако њему говорила:
„Господаре, беже Гопчевићу,
Ево има по године дана,
Од кад плетем од злата јабуку,
Да дарујем теби барјактара,
Не устављај барјактару дара,
Подај му га, нашега ти пута,
Нек окити свилена барјака!“
Бег не море атор оштетити
Заручници Ватији ђевојци,
Па поћера својега лабуда,
До Мијата коња догонио
И овако њему бесједио:
„Побратнме Томићу Мијате
Узми ову од злата јабуку,
Те окити свилена барјака,
Паша те је даривао њоме,
Брзо ћеш је опет мени вратит’!“
Мијат прими од злата јабуку,
Па је с њоме барјак окитио,
Па посједе својега дорина
А разави свилена барјака
Пукоше му двије златке мале,
Низ Биоград наћера дорина,
А за њиме кренуше сватови.
Дивно их је паша испратио
Све из града до поља Врачара
Са сватима ту се растануо,
Па се паша натраг повратио;
А да видиш Ватије ђевојке
Она моли двије јенђибуле:
„О бога вам двије јенђибуле:
Би сте ли ми допуштиле младе,
Да поиграм мојега гаврана,
По Врачару пољу широкоме,
Ево има седам годин’ дана
К’о ми га је добавио бабо,
Да се млада учим коња јати,
Па сам млада научила с бабом
Играт коња по пољу Врачару,
Па још данас да проиграм вранца,
Да ме жеља од Врачара прође.“
Јенђибуле сташе бесједити:
„О, Ватијо, прикладна ђевојко.
Не смијемо теби допуштити
Од младога бега Гопчевића.“
У ријечи коју говораху,
Док ето ти бега Гопчевића,
До Ватије доћера лабуда,
Па овако бесједио Вати:
„Моја Вато, моје чисто злато,
Како ти се свиђају сватови?
Какви су им хати и парипи?
Какво им је свијетло оружје?
Пјевају ли како Крајишници?
И јунаци млади Херцеговци?“
Насмија се Ватија ђевојка,
Па овако бегу говорила:
„Господару беже Гопчевнћу,
Добра ти је кита и сватови,
Добри су им хати и парипи,
Добро им је свијетло оружје.
Пјевају ти добро Крајишници,
А још боље млади Херцеговци;
Па чујеш ме драги господаре,
Би ли мени допустио младој,
Да поиграм вранца по Врачару,
Ево има седам годин’ дана,
К'о ми га је добавио бабо
Да се учим коња јахат’ млада,
Уз мога сам научила баба,
Јахат’ вранца но пољу Врачару,
Да поиграм још данас гаврана,
Да ме жеља од Врачара прође.“
Бешче младо, мила му Ватија,
Не може јој атра оштетити,
Допусти јој проиграт гаврана
По Врачару испред Биограда.
Па да видиш Ватије ђевојке,
Ђе устури свилене мараме,
Узе јаглук у десницу руку,
У лијеву дизгин од гаврана
Још овако бесједи гаврану:
„О гавране, мој соколе сиви,
Давно смо се познали гавране
Па да бог да и сви турски свеци,
Да Врачара више не видимо.“
Па прикупи гаврану дизгине,
Опори га оштром узенђијом
Кроз сватове наћера гаврана,
Кога стиже, тога и прескаче,
Кога срета, тога преваљује,
Одлијећу коњи и јунаци
А ђевојка прогони гаврана,
Док у прве доћера сватове,
До Мијата цура догонила,
Поред њега наћера гаврана
Па је тихо њему бесједила:
„Барјактару, кукала ти мајка,
Кад будемо на првом конаку,
Турци ће ти посијећи главу
Оправит је мом несретном бабу
Но се добро чувај барјактару!“
Па отолен узврну гаврана
Кроз сватове цура прогоњаше
Сватови јој сокак учинили,
Док доћера цура до јенђија
Ту устави помамна гаврана,
Пође с њима цура путовати.
Иду сватн земљом и ћенаром
Док су били на конаку првом,
Сви сватови коње разјахаше,
На ливаду уједно падоше,
Ама неће Томићу Мијате,
Нама јандал оћера дорина,
Поби барјак у зелену траву,
Па привеза својега дорина,
Па разапе свилена чадора,
Под чадором ноге прекрстио,
Па он пије лозову ракију,
Из бисага извади вечеру,
Вечерао, напио се вина.
А сватови трудни и уморни
Сви поспаше к’о да су поклани,
Ал’ не спава Томићу Мијате,
Но се мисли што ће и како ће
Све мислио, на једну смислио,
Па скочио на ноге лагане,
А у руку плоску приватио,
Ето ти га зелену чадору,
Ђе борави Вата и јенђије,
Од чадора откучио крило,
А кад сједи Ватија ђевојка
Везе свилом по бијелу илатну,
А Мијат јој добар вече виче,
Вата њему здравље приватила;
А бесједи Томићу Мијате:
„О, Ватијо, Туркињо ђевојко,
Спавају ли јенђибуле младе?“
Ватија му ријеч бесједила:
„Барјактару, оне су поспале,
Јер су буле трудне и уморне,
Па поспале к’о да су поклане!“
Мијат цури тио бесједио:
„О, Ватијо, прикладна ђевојко,
Нестаде ми у плоски ракије,
Па сам доша’ и плоску донио,
Да ми успеш лозове ракије."
Па је плоску цури покучио,
Цура скочи, плоску приватила,
Пуну плоску ракије насула,
Мијату је плоску покучила;
Мијат плоске ни ракије неће,
Но за руку привати ђевојку
И овако цури бесједио:
„О, Ватијо, Туркињо ђевојко,
Би ли цуро шћела поћи за ме?
Да идемо завичају моме?“
То Ватија једва дочекала
Пружила му обје б’јеле руке
Око врата загрли Мијата,
Још овако њему бесједила:
„О, Мијате, добар барјактаре,
Распучи ми потпете сопете
Имам доста у сепете блага
И лијепо моје одијело,
Понеси га до коња дорина!“
А кад Мијат ријеч разумио:
„Два сепета Мијат приватио
Донесе их до чадора свога
Па се натраг Мијат повратио,
Те привати Ватију ђевојку
И њезина помамна гаврана,
Па ето га до чадора свога
Барјак сави досједе дората
Око себе објеси сепете;
Цура поја њезина гаврана,
Утекоше у Херцеговину.
Кад ујутру јутро освануло
Подранио беже Гопчевићу
Да обиђе Ватију ђевојку,
Је ли здраво осванула Вата?
А кад дођо свилену чадору,
Кад кукају двије јенђибуле
Као горске двије кукавице!
А Гопчевић њима бесједио:
„Што кукато двије јенђибуле
Шта је било Ватији ђевојци?“
Говоре му двије јенђибуле:
„Зло је било беже Гопчевићу,
Нама нема Ватије ђевојке!
Нит’ имаде њезина гаврана,
Нити има твога барјактара;
Шта је било казати не знамо,
Но смо синоћ много трудне биле,
Па нас јадне санак преварио!“
Кад то зачу беже Гопчевићу,
Он потеже на гајтан гадару
И прес’јече двије јенђибуле.
Још му ни то доста не бијаше
Но пашама иде до чадора,
Он иос’јече двије паше младе.
Још му ни то доста не бијаше,
Но пос’јече дванајест кадија,
Окрену се беже око себе,
Па погледа на четири стране:
Нема Вате, нема барјактара,
За Ватом му пуче срце живо,
Па потеже двије златкс мале,
Сам се уби на сред поља равна.
Ту сватовн жалост учинише,
Па одоше кући кукајући,
А утече Мијат пјевајући,
И одведе Ватију ђевојку,
Доведе је на Трусину равну;
Ту је Мијат покрстио Вату,
Лијепо јој име изабрао:
Од Ватије име Анђелија,
Па је Мијат привјенчао за се,
Хоће Србин весела му мајка,
Њему мајка, а мени дружина
Амин Боже вазда те молимо!
Пјесма херцеговачког гуслара
Прибиљежио: Н. Н. Херцеговац
