Женидба аге Хасан аге (Грачаница)

Вино пије ђуски капетане
И с њим побро ага Хасан ага,
А пред Ђусом на росној ливади.
Кад се побре винца понапиле,
Па им винце удрило у лице,
А ракија еглен отворила,
Онда поче ђуски капетане:
„О мој побро, ага Хасан ага,
Да се н’јеси јунак оженио,
Ја бих теби сестру поклонио,
Л’јепу секу, младу Анђелију.
И ако си, ага Хасан ага,
Опет ћу ти сестру поклонити,
Јере Турци по три жене држе;
Теби закон то поднијет’ може.”
Кад то чуо ага Хасан ага,
Прстен даје, свадбу уговара
И та свадба до петнаест дана.
Још му вели ђуски капетане:
„О Бога ти, ага Хасан ага,
Купи свата, колико ти драго,
Ал не води два сестрића млада,
На пиву су чудне испинџије,
А на кавги чудне кавгаџије,
Напиће се, заметнуће кавгу,
Па сватовим’ тад ваљати не ће.”
Оде ага свом бијелом двору,
Па он купи киту и сватове,
Ал не зове два сестрића млада.
Скупио је хиљаду сватова,
Па подиже киту и сватове,
Све кријући од својих сестрића
Уз ливаду миле сестре своје.
Гледала их сестра са пенџера,
Уз кољена два нејака сина:
Млад Али бег од петн’ест година
И Ахмед бег од девет година.
Па питају своју милу мајку:
„Мила мајко Омер-беговице,
Чији свати, отклен је дјевојка?”
Њима мајка на то одговара:
„Сватови су даје, Хасан аге,
А цура је ђуског капетана.”
Веле њојзи два нејака сина:
„Што нас дајо у свате не зовну?” —
„А Бога ми, два нејака сина,
Тако га је шура напутио,
Хоће дајо изгубити главу.
Већ скочите на ноге лагане,
Обуците бугарско од’јело,
Огрните бугар кабанице,
Добре коње тебдил учините,
Па хајдете за њим у сватове,
Морете му ваљат у невољи.”
Кад то дјеца чула, разумјела,
Онда дјеца на ноге скочила,
Обукоше бугар одијело,
Припасаше силах и оружје,
Огрнуше бугар кабанице,
Добре коње тебдил учинише,
На авлији коње појахаше,
Сагеше се, мајку пољубише:
„Халали нам, наша мила мајко,
Јер одосмо у душманске руке.”
Мила мајка њима халалила.
Тад одоше пољем странпутице,
Те стигоше свате под планином.
Кад опази ага Хасан ага,
Кад опази двоје Бугарчади,
Тад је см’јешно друштву говорио:
„Мили Боже, чуда големога,
Куд је пошло двоје Бугарчади,
За корицу хљеба бијелога
И чашицу вина црвенога!”
Шћадијаше дјецу повратити,
Док завика сватски старјешина:
„Сједи ага, не сјело ти месо,
Нека свашта у сватовим’ има.”
Кад су дошли кићени сватови
Кад су дошли пред Ђус на капију,
Ал од града затворена врата.
Подвикује ага Хасан ага:
„Отвор’ врата, ђуски капетане,
Да уведем киту и сватове.”
Одвикује ђуски капетане
Са бедена од бијела града:
Стани, стани, ага Хасан ага,
Туде ћеш ти ноћцу преноћити,
Сјутра ће ти јутро осванути,
Спремићу ти лагана солдата,
С њиме ћеш се игре поиграти.
Ако њега игре не надиграш,
Нит’ ћеш отић’, ни одвест дјевојку.”
Туд су свати ноћцу преноћили,
Кад у јутру јутро освануло,
Освануло и сунце грануло,
Тад се Ђусу отворише врата,
А пред врата танано солдаче.
Близу дође кити и сватов’ма,
Заби копље у зелену траву,
А на копље од злата јабуку,
На јабуку чашу од филдиша,
Она пуна вина црвенога.
Па он викну агу Хасан агу:
„Хајд’ овамо ага Хасан ага,
Па прескочи копље од мејдана
И ухвати чашу на јабуци.
Ако тога учинит не можеш,
Не ћеш отић’, ни одвест дјевојку,
Нит’ извести ни једнога друга.”
Кад то чуо ага Хасан ага,
Он завика: „До Бога милога!
Да су мени два сестрића млада,
Сад би они копље прескочили
И даји би главу учували.”
Ал се њему ино не могаше,
Веће пушћа по друштву телала,
Да он зове у киту сватове,
Не би ли се који јунак нашо,
Да прескочи копље убојито,
Стећ’ ће бакшиш од стотин’ дуката.
Телал виче, ал фајде нејмаде,
Нико му се наћи не могаше.
Док завика млађахно Бугарче:
„Те ли изун, ага Хасан ага,
Да прескочим копље од мејдана ?”
„Изун теби, сине Бугарине.”
Тад заскака мрки Бугарине,
Те прескочи копље од мејдана
И ујагми чашу на јабуци.
Њу испио, на земљу паднуо,
Са земље је на ноге скочио
И солдата млада погубио.
Док се Ђусу затворише врата,
А повика ђуски капетане:
„Још ћеш, ага, ноћцу преноћити
И сутра ћеш нову игру играт.”
И ту ноћцу свати преноћише,
Кад у јутро јутро освануло,
Тад се Ђусу отворише врата,
А на врата сеиз излазио
И четири коња доводио,
На четвртом седло од јунака.
Па он виче агу Хасан агу :
„Хајд’ овамо, ага Хасан ага,
Прескочи ми до три добра коња
И четвртом на седлу остани.
Ако тога учинит не могнеш,
Нит’ с’ утеко, ни главе однио,
Нит’ с’ извео друга ни једнога.”
Опет ага у сватовим’ пита,
Ко ће њему коње прескочити,
Д ће њему сто жутих дуката.
Нико му се наћи не могаше.
Док завика мрки Бугарине:
„Је ли изун, ага Хасан ага?
Ја ћу добре коње прескочити.”
Одговара ага Хасан ага:
„Изун ти је сине Бугарине.”
Тад заскака мрки Бугарине,
Те прескочи до три коња добра
И четвртом на седло ускочи.
У том скочи на ноге јуначке
И погуби сеиз момче младо.
Док завика ђуски капетане:
„Чу ли мене, ага Хасан ага,
И опет ћеш ноћцу преноћити,
И трећу ћеш игру огледати.
Ак’ надиграш, твоја је дјевојка.”
Опет ага ноћцу преноћио.
Кад му сјутра б’јели дан освану,
Тад се Ђусу отворише врата,
А на врата танахно солдаче,
Оно води девет дјевојака
И десету Ијепу Анђелију.
Ја какве су, весела им мајка,
Би рекао и би се заклео,
Да их једна мајка изродила.
Једнако је у свих одијело,
Ни миле их не б’ познале мајке,
Ја камо ли момак јабанџија.
Па завика танахно солдаче:
„Хајд’ овамо, ага Хасан ага,
Изибирај своју Анђелију,
Ако ли се ти друге дотакнеш,
Русу ћу ти одрубити главу
И сви ће ти свати изгинути.”
Кад то чуо ага Хасан ага,
Он подвикну у киту сватове:
„Не би ли се који јунак нашо,
Да познаде л’јепу Анђелију,
Пола би му добра поклонио.”
Ал се нико наћи не могаше.
Док завика мрки Бугарине:
„Је ли изун, ага Хасан ага,
Да ти главом доведем дјевојку?
Добру цуру ја у главу знадем.”
Вели њему ага Хасан ага:
„Изун ти је, сине Бугарине.”
Тад Бугарин на ноге скочио,
Златан прстен у руци носио,
А у другу сабљу извађену,
Па подвикну грлом гласовитим:
„Кује, кучке, девет дјевојака,
Куд сте пошле с мојом дајиницом?
Није ово мрки Бугарине,
Него сестрић аге Хасан аге
По имену беже Али беже!”
Кад то чуло девет дјевојака,
Побјегоше граду на капију
И пред њима вођа им солдате,
Сама оста л’јепа Анђелија
Тад је узе беже Али беже,
Тад је узе за бијелу руку,
Одведе је даји под чадоре.
Онда викну ђуски капетане;
„Хајд’ овамо, зете Хасан ага,
У мом граду ноћцу преноћити,
Сјутра хоћеш двору полазити.”
Отле свати граду кроз капију,
Па у башчу ђуског капетана.
У башчи су попети чадори,
Један чадор од свиле црвене,
У њег сједе ага Хасан ага,
С десну њега ђуски капетане,
А с лијеву сестрић Али беже,
А служи их млади Ахмед беже,
Мио братац бега Али бега.
Док ето ти капетановице,
Вјерне љубе ђуског капетана,
Замоли се аги Хасан аги,
Да јој даде младога сестрића,
Лудо д’јете бега Ахмед бега,
Да с дјевојком ноћи у одаји.
На то ага с вољом приволио.
Пише пиво у зеленој башчи;
Док је ноћи два сахата било,
Док ето ти господске вечере
И најпосл’је јање на тевсији.
Њега носи капетановица,
Метну њега софри на трпезу,
Па говори аги Хасан аги:
„Бујур зете, ага Хасан ага,
У вашој се земљи одгојило.”
Кад то видје беже Али беже,
Он ти цикну као љута гуја:
„Није јање, нег’ брате Ахмеде!”
Опет викну, па на ноге скочи,
Па подвикну грлом бијелијем:
„Бјеж’те свати, граду на капију,
Дајо нам је хилу учинио!”
То изрече, те сабљу извуче
И посјече ђуског капетана,
Па одлетје на бијелу кулу.
Од одаје врата је обио:
Гдје је нашо л’јепу Анђелију,
Па је њојзи тихо говорио:
„Анђелијо, шинула те гуја,
Јер испече мог јединог брата!” —
„Н’јесам, беже, очињег ми вида,
Него мајка да од Бога нађе;
Згорјеше ми скути и рукави,
Све бранећи твог брата Ахмеда,
Ал не могох обранити млада.”
Кад то чуо беже Али беже,
Зграби цуру за бијелу руку.
До свог коња Анђу доводио,
На коња се с њоме узбацио,
Па удари низ варош чаршију.
Дочекњу по Ђусу солдати,
Дочекују, фајде не имаде.
Куд нагони себе и дората,
Сокак чини и себи и њему
И крвави трагови остају.
Докле допре граду на капију,
На капији застали сватови,
Јер не даду напријед солдати.
Кад то видје беже Али беже,
Он натјера дору од мејдана,
Пут направи себи и сватовим’.
Док с’ хватише поља широкога,
Онда свате преда се пустио,
Он остаде задњи на дорату,
Па узвраћа силу и солдате.
Док су тако пољем одмашили,
Дости квара у сватовим’ било,
Јер је и њих пет стотина пало.
Хасан ага рана допаднуо,
Бог ће дати, да ће пребољети. —